Слободан Владушић: Порука књиге „Завет и Мегалополис”

Да тенис не постоји – требало би га измислити, не ради забаве, већ ради засмејавања. Наиме, екипа обожавалаца Рафаела Надала, коначно је, после много думања, успела да смисли „критеријум” по коме је њихов миљеник бољи од Ђоковића: то је тзв. ТОП 2 критеријум односно збир броја недеља проведених на првом и другом месту АТП листе – по коме је Надал тренутно бољи од Ђоковића. Човек стварно не може да се избори против ове пајтоновске логике, која претпоставља да је освојити неко такмичење исто што и не освојити га. А колико је то исто, може се одлично видети на основу упоредне анализе израза лица тенисера који је победио у финалу неког гранслем турнира, и лица тенисера који је у том финалу изгубио.

Сличну „логику”, међутим, користи и овдашњи огранак регионалног тима за Јасеновац, у мање духовитој задаћи – а та је да смањи број убијених Срба у највећем усташком логору. Како то учинити? Па једноставно: потребно је само пронаћи критеријум на основу кога отприлике три четвртине лешева можемо избрисати. Надаловци су се сетили ТОП 2 критеријума, а овдашњи огранак је одговорио „критеријумом” (=фикцијом) по коме је број жртава у Јасеновцу мање-више једнак са бројем пописаних жртава (којој се онда одокативно дода још неки број жртава, да се Власи не досете).

Фикциологија за Србе

Зашто је овај „критеријум” фикција? Па једноставно: као што никада нико до сада није рачунао колико је неки тенисер провео недеља на месту 1 и 2 АТП листе, тако ни једна јеврејска институција никада није број страдалих у Аушвицу поистоветила са бројем пописаних жртава, нити су Јермени спремни да број страдалих Јермена у геноциду из 1915. године, одређују на основу броја жртва којима се зна име и презиме. Дакле, правило да се жртва признаје као жртва само ако јој је записано име и презиме (док у супротном углавном није жртва), важи само изузетно – и то у случају српских жртава, као што се прво и друго место на АТП листи сабирају само изузетно, тј само онда када највише недеља на првом месту ове листе има извесни, мало познати Србин под именом Новак Ђоковић (и како да онда човек не поверује да смо заиста изузетан народ!).

Међутим, када неки будући Nike–Rolex тенисер буде оборио овај Ђоковићев рекорд – онда више никоме неће пасти на памет глупост звана ТОП 2, а исто се догађа и онда када жртве нису Срби, јер у том случају, наравно, нико неће изједначавати укупан број страдалих са бројем пописаних жртава (са додатком одокативно маленог алиби-додатка). Из овог примера можемо да закључимо следеће: постоје историчари који се баве историјским наукама, а постоје и они који се баве тзв. „историјским наукама примењеним на Србе” – које имају сасвим другачију „методологију”, тачније фикциологију и њој својствену пајтоновску „терминологију”: наиме, они који се не мире са смањивањем усташких злочина, стичу статус „фашиста”, док се они који те злочине умањују називају „антифашистима”.

Хајде да се сада ипак мало уозбиљимо: задатак овдашњег огранка регионална екипе за Јасеновац, врло је једноставан: створити атмосферу у којој се „српски фашисти/националисти” препознају по томе што се позивају на закључак хрватске/комунистичке „Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” (објављен 1946. године) у коме се процењује да је у Јасеновцу убијено између 500.000 и 600.000 људи.

Када се једном пристане на фикционализацију броја жртава у Јасеновцу – што јесте циљ огранка, онда Јасеновац престаје да буде место геноцида – а постаје место српске фикције (односно покушаја српских „фашиста” да надувају број усташких жртва). А када фикција победи логику историјске истине – онда фикцији нема краја, па бих зато тзв. „објективну” екипу која каже да број жртава заправо није ни важан, позвао да се спреми за „истину” у којој су, у Јасеновцу, Срби извршили геноцид над Хрватима, Јеврејима и Ромима, што су покушали да сакрију митом о „геноциду над Србима”.

Углавном, када је у питању историја, суочавамо се са необичним парадоксом: јавно се прича како уопште није битно шта се догодило некада давно, и како се без историје може живети, и како се патриотизам не сипа у резевоар и слично, а овамо неко троши огромна материјална средства и друге ресурсе да би се историје на смрт осуђених народа затровале, а њихове традиције укинуле и оцрниле.

Па добро, где почиње (та) историја? пита се мали Перица, који је захваљући тзв. „Болоњи”, већ на четвртој година студија, али је и даље, гле чуда, остао мали Перица (срећом, овде још увек има и других студената). Одговор нам дају стихови енглеског песника којег је волео Црњански, иако је од њега био удаљен вековима, а ти стихови отприлике гласе овако: ово су стара добра времена / сачекај и видећеш. Дакле, наше данашње време је већ прошлост о којој треба сведочити часно и поуздано.

Завет у Мегалополису

Књига Завет и мегалополис је, између осталога, настала из жеље да буде сведочанство часних људи и поузданих сведока (како би на једном месту у Гробници за Бориса Давидовича, казао Киш) о времену Мегалополиса, односно времену фикционализације истине.

Да таква књига треба да постоји, постало ми је јасно када ми је другар, уредник једног престижног сајта, казао да је током мрцварења и протеривање Ђоковића са Аустралијен опена (јануар, 2022. године) неколико хиљада људи отворило страницу са мојим текстом о Ђоковићу, који сам написао пред финале Ролан Гароса, шест месеци раније (у књизи је тај текст штампан под насловом „Ђоковић и Мегалполис”). То су учинили зато што су у том тексту из прошлости видели објашњене садашњости. Други такав случај односи се на масакр у основној школи „Владислав Рибникар” у мају 2023. године, који сам, на моју огромну жалост, антиципирао у тексту „Чија су наша деца” објављеном отприлике две године раније (који се такође налази у корицама ове књиге).

Завет и мегалополис чини, дакле, врло строг избор мојих текстова које сам углавном штампао управо овде, у Печату: „Ликвидирати човека књижевности”, „Филомена или траума”, „Зелени расизам”, „Српска кошарка мора да умре”, „Београдски синдикат и културна герила”, „Зашто баш Пекић?”, „Размишљање над Украјином”, да наведем само неке од назапаженијих. (Садржај књиге можете видети ОВДЕ). Сви ови текстови сведоче о томе како се један исти феномен појављује у различитим сферама наших живота: име тог феномена је Мегалополис.

Текст под насловом „Мегалополис протумачен деци” (који отвара књигу) објашњава како смо дошли до Мегалополиса и каква је његова природа, а пошто тих стотињак страница текста никада до сада није штампано, нећу их овде ни препричавати. Рећи ћу само то, да Мегалополис отворено негира хришћанску, хуманистичку и демократску традицију и насилно им намеће постхришћанство, постхуманизам и постдемократију, како би грађанина претворио у биочестицу, а демократију у неофеудализам (минус хришћанство), са процентуално малом елитом која себе види као богове, а некадашњи народ као хуманоидне животиње.

Све је то добро наслутио још совјетски дисидент Александар Зиновјев који је у јулу 1999. године, пола године пре повратка у Русију, новинару Фигароа набацио неколико теза за размишљање следећег типа: „Западне земље су упознале праву демократију за време Хладног рата. Политичке партије су имале истинске идеолошке разлике и различите политичке програме. Органи штампе су се исто веома разликовали једни од других. Све је то утицало на живот простих људи и водило ка расту њиховог благостања. Сада је томе дошао крај”; „Демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам, јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак издаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу”;

„Финансијски тоталитаризам подчинио је себи политичку власт. Хладном финансијском тоталитаризму туђе су емоције и сажаљење. У поређењу са финансијском диктатуром, политичка диктатура се у потпуности може сматрати људском. Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.”

Доба Мегалополиса у коме сада живимо не одликује тек проста опозиција Исток-Запад, већ читав низ унутрашњих фронтова у националним државама у којима траје рат између суверениста, који се противе наднационалном и неофеудалном Мегалополису, и олигархијске елите која тај отпор жели да скрши. Употребио сам реч „рат” зато што тај сукоб одавно више не личи на демократску борбу мишљења, нити поштује демократска ограничења, већ рутински ескалира у криминализацију и дехуманизацију политичког противника – довољно се сетити како је Хилари Клинтон називала Трампове гласаче – што је до сада увек био преговор физичком острањивању унутрашњег (као и спољашњег) непријатеља.

У тој атмосфери, за нас Србе, Косовски завет добија једно додатно значење, које сам покушао да осветлим на крају књиге, у тексту ”Завет” који, такође, до сада нигде није штампан: Завет, наиме, постаје упутство за побуну. Па, ако је тако, онда ни ова књига не сме да остане само реч – она мора да постане дело.

Ево о чему се ради: Битије издаваштво, које је објавило Завет и мегалополис, одрекло се целокупног профита од књиге, док сам се ја, као аутор, одрекао ауторског хонора. Сва тако прикупљена средства од продаје књиге, биће донирана удружењу грађана Фуснота (које окупља неколицину мојих бивших студената) како би оно могло да спроведе у дело један врло амбициозан и важан пројекат за нашу културу сећања, и српску културу у целини.

Дакле, сваки читалац који се одлучи да купи примерак Завета и мегалополиса директно од издавача (књигу можете наручити ОВДЕ), придружиће нам се у том пројекту и борби против Мегалполиса. Тако ћемо се, сви заједно, наставити на узорну традицију личне иницијативе у борби за колективну ствар на коју су наше сународнике, почетком века, позивали људи као што су Јован Цвијић и Јован Скерлић. Поред тога, на тај начин ћемо доказати да нас Мегалополис још увек није претворио у цинике уверене да су све овце црне, сви људи лопови, а фикција једина наша истина.