СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: О рату, миру, Јингеру и Чегевари

За разлику од антиратне, ова друга, ратно-филозофска проза не може тако лако да се (зло)употреби. Ако антиратна проза учи човека да је страх од рата највише што рат може у човеку да произведе, ова друга, филозофска, учи га како да превлада тај страх и да тако, помоћу рата, постане способан да претрпи и оно што као цивил не би могао да претрпи. Што је важно, посебно онда када ти цивили у будућности треба да воде рат за своју слободу. Јер насупрот бесмислених ратова има и оних других, страшних, али смислених ратова.

Оно што их спаја, јесте да се и у једној и у другој прози гине, само што прва сматра да се те смрти могу спречити, ако рата у будућности не буде, док ова друга зна да ће га увек бити, јер је рат мајка свих ствари, као што је мислио онај грчки филозоф кога су звали мрачни. А такав је морао бити, чим се бавио истином, а не сновима.

И био је у праву, без обзира на нашу жељу да не буде.

Рат као универзитет

Насупрот увреженом мишљењу да антиратне романе пишу они који су збиља ратовали, а о рату филозофирају они који га никада нису ни видели, ствар је управо супротна.

Ремарк је у Првом светском рату учествовао месец и по дана, 1917. године, када је рањен и враћен назад у Немачку, док је Хемингвеј рањен док је доносио чоколадице и цигаре италијанским војницима на фронту, у јулу 1918. године. На фронт је иначе, стигао у јуну исте те године.

На другој страни, Краков, Пјер Тејар де Шарден и Јингер су у Првом светском рату учествовали од почетка до краја. Четири године.

Јингер, са којим данас разговарам, почео је Први светски рат као војник од 19 година, а завршио га је као поручник. Много важнија је она унутрашња промена: 1914. године Јингер је био само авантуриста, који је 1913. желео да оде у француску Легију странаца. Године 1918. био је већ интелектуалац. За њега је рат био универзитет.

Јингер дакле, спада у групу писаца које данас готово да више и нема: он је филозофски писац. Он не филозофира користећи тврде филозофске појмове, нити пише романе есеје или романе идеје, као Томас Ман. Уместо тога, у његовој опусу се, између осталог, налази један мега-есеј са филозофским амбицијама а то је Радник (1932) као и романи у којима се кроз форму епско или начно-фантастичне параболе, размишља о савременом и будућем свету: такви су романи На мраморним литицама* (1939) и Хелиополис (1949).

Моје оцене: Радник ми се није превише допао, иако је занимљив као тема за размишљање, посебно сада када се мисли свет после либерализма. Роман На мраморним литицима је ремек-дело; Хелиополис је понешто развучен, али је и даље добар роман.

Оно што је код Јингера најбоље, то су његови дневнички записи. Посебно се то односи на оне записе које је водио када је као капетан Вермахта упражњавао готово монденски живот у окупираном Паризу, уз повремено командовање стрељања немачких дезертера. Његови пријатељи су и Немци и Французи, будући да је попут већине других, озбиљних Немаца, знао француски. Тако су настали Први и Други париски дневник, од којих је на српски преведен, на жалост, само Први. Томе треба додати и Јингерову посету знатно мање монденском Источном фронту. Доспео је Кавказа, мало пре совјетске победе код Стаљинграда. О томе говоре (преведени) Кавкаски записи.

Кулинарско писање

Тајна изненађујуће заводљивости и величине Јингерових дневника из Другог светског рата је у споју три састојка и кулинарском таленту који је потребан да би се они справили у укусан текст. Прво, у његовим дневничким белешкама се увек појављују свакодневни догађаји, помешани са описима природе. Пошто је Јингер студирао биологију он природу познаје боље од обичног писца, а пошто је писац, о њој пише занимљивије од обичног биолога. Догађаји које Јингер спомиње у дневницима никада нису банални и ситничави, већ често служе само као материјална подлога за Јингерове контемплације, које су врло занимљиве. Пошто су у питању дневничке белешке које се пишу из дана у дан, а током рата, све је то кратко, језгровито, напрегнуто, а не распричано и развучено, што се човеку може догодити када пише роман или дугачак есеј на миру.

Друго, Јингер је био страствени читалац, па су његови дневници истовремено и читалачки дневници у којима се појави, врло често, нека занимљива, прецизна и проницљива опаска о ономе што се управо чита. Био је немачки патриота и добровољац који је, током Првог светског рата, читао у рову и Толстоја и Мопасана, између осталих, иако је Немачка ратовала против Русије и Француске. Данас то делује немогуће. Укидање руске културе, на ,,Западу” подсећа на нацистички однос према уметности Јевреја и ондашњих левичара (који немају никакве везе са данашњим левичарима). Та појединост доста тога говори о свету у коме живимо и о рату који се данас води.

Најзад, трећи састојак је управо рат: изгледа да је Јингер човек који је збиља најбоље функционисао (писао и мислио) у ратним околносима, када је сваки тренутак могао да буде последњи тренутак. Зато је у његовом опусу најбоље оно што је писао о рату и током рата.

То показују и његови дневници из шездесетих година прошлог века чији је избор објављен код нас у књижици под насловом У знаку Халејеве комете. Оно што је изабрано веома је досадно. (Могу мислити на шта тек личи оно што није изабрано). Прегледајући моје изводе из Јингерових књига које сам прочитао, видео сам да сам из ове књижице издвојио само један цитат. Није случајно што је то цитат у коме се писац присећа једног свог читалачког искуства из Првог светског рата.

Незамисливо ми је да дан прође а да нешто не прочитам, па се често питам нисам ли у ствари живео као читалац. Свет књига био би тада прави свет, спрам кога би доживљај представљао само прижељкивану потврду – и то прижељкивање увек би се изјаловило.

Тај учинак можда настаје због тога што писци своју материју излажу у вишем поретку, па нам се она боље урезује у памћење, него сплет наших биографских случајности. Ми видимо само полеђину гоблена. Зато се и боље сналазим у неком добром роману, него у сопственој биографији. Догађаји у Фонтанеовим Лутањима и смутњама мени су ближи од оне жестоке паљбе по шумарку 125, током које сам књигу читао у импровизованом заклону.

Да бих читаоцу овог блога дао прилику да осети мирис Јингерове дневничке прозе навешћу само неколико неповезаних цитата из Првог париског дневника:

Наишао сам на лепу реченицу – да се човек никада неће навићи на губитак слободе. То је основни знак по коме се слободни људи разликују од робова.

Повишена тампература: Такви часови нису изгубљени; напротив чини ми се да се повећањем температуре убрзава и струјање живота и духа и да човек надолази као вода преко брана.

На једном од зидова висила је велика карта света. Била је потпуно бела, и на њој беху означена само она места која је њен власник видео.

Оно заиста мушко у човеку ипак се појављује тек после четрдесете.

Пуцај, кукавице

Иако је после Другог светског рата Јингер одбио да се денацификује – као што је одбио и да пре Другог светског рада било како подржи Хитлера – ипак је касније гледао да се приближи новој немачкој и европској реалности. У његовим послератним интервјуима национални идентитет до кога му је било стало током Првог светског рата, али и у сукобу са Хитлером здесна, неприметно ишчезава. Јингер постаје транс-националан. Када ствари назовемо правим именом, то просто значи да Јингер прелази на страну јаких (глобалне олигархије) против слабих (народа). Тај прелазак на другу страну је за Јингера као уметника био фаталан. После рата он није написао ништа слично роману На мраморним литицама.

За писање али и за читање, потребно је и неко трпљење, а тамо где се јингер налазио после другог светског рата, тамо више нема никаквог трпљења.

И на овом месту се присећам једног другог човека, који је у том времену умео да трпи. Не морамо да будемо само левичари (традиционални, а не постмодерни) па да осетимо да у Че Гевари ипак има више људскости и величине од оних сељака који су га одали за новац и оних агената ЦИА-е, иначе Кубанаца, који су надгледали његову ликвидацију у Боливији. Да је у тој ликвидацији било нечег величанственог, они би то учинили сами. Овако, пустили су једну пијану фукару да се упрља уместо њих. Данас се нико не сећа имена фукаре која је убила Че Гевару, али се сећамо да му је рањени и заробљени Че казао: Пуцај кукавице.

Тако су се завршили дневници из Боливије које је Че Гевара писао.

Јингер је најбоље странице свог опуса написао трпећи, што значи надвладавајући страх од смрти која је била присутна свуда око њега. Када се та смрт одмакла, писац је постао конформиста, а такве су му постале и речи.

То нам још једном показује да агонална страст (као код Црњанског) и страх (као код Андрића) остају два најбоља сапутника речима којe крећу на пут по празним папиру или екрану монитора.

Без њих, углавном, нема ни било чега другога у књижевности. Као ни без трпљења. Макар и трпљења личне самоће, док пишеш и размишљаш, и колективне, националне самоће.

Мислим да ове речи имају посебан смисао сваког 24. марта, па тако и овога.

 

*Наслов у српском преводу гласи На мермерним литицама.

 

Извор slobodanvladusic.rs

 

Насловна фотографија: Aris Messinis/AFP/Getty Images