Слободан Владушић: „Независне институције” или ко је отео државу?

Прегледајући недавно архиву сачуваних текстова, налетео сам на чланак Бранка Милановића о свађи између Трампа и Федералних резерви из јула ове године. [1] Ослањајући се на књигу историчара Квина Слободијана Глобалисти; крај царства и рађање неолиберализма, (која је објављена и у Србију, захваљујући „Академској књизи“) Милановић спомиње групу утицајних неолиберала из друштва Монт Пелерин.

Ови људи су себи задали задатак како да спрече потенцијалну социјалистичку корекцију неолибералне економске политике, која би се догодиле уколико би социјално оријентисане странке победиле на изборима у земљама Запада. На ум им је пала сјајна  идеја: ,,Решење је било да се многе функције државе постепено изузму из надзора законодавне и извршне власти и претворе у чисто техничке агенције.” Другим речима, они су желели да кључне државе институције учине независним од ,,изабраних званичника који представљају јавни интерес” и ставе их на располагање, рецимо то тако, високо обученим професионалцима.

Када би ,,независност” збиља синоним за професионално обављање дужности на општу ползу (=корист) што значи политички неутрално, онда би заиста све требало и да буде ,,независно”. Међутим, фама о ,,независним” институцијама само прикрива другачији облик политичког утицаја.

Да бисмо то видели, морамо да премотамо овај текст на његов почетак: неолиберална економија коју неолиберали желе да сачувају, није никаква политички неутрална економија, већ резултат једног политичког избора, који привилегује олигархијску мањину у односу већину грађана.

Таква неолиберална политика би по Аристотелу (и логици) била неправедна политика, јер је супротстављења општој користи. А пошто је та политика оријентисана ка интересима мањине, а не већине, отуда и страх либерала да би та од њих понижена и попишана већина, могла да на изборима гласа против партија које промовишу неолиберални економски модел.

Да би спречила, легитимну, демократску промену у правцу праведније политике – праведније, јер брине о благостању највећег броја људи – олигархијска мањина ствара идеолошку причу о томе како институције морају бити ,,независне”, да би биле ,,професионалне”, док то у преводу заправо значи: политички потчињене нама (олигархији).

Укидање избора

У ствари, процес одвајања инстутиција од државе, (чиме оне постају „независне”) никада није био мотивисан великодушном жељом утицајних људи да те институције раде ефикасније на општу корист; циљ је да се путем ,,независних” институција демократија и демократски избори учине ирелевантним.

Укратко речено, ако је партократија приватизовање државе од стране владајуће партије – јер се преузимају ресурси државе како што дуже остало на власти – онда процес осамостаљивање институција представља чин укидање државе од стране спољашњег политичког ентитета, који добро зна да локални ,,домороци” без своје државе, (не као декорације, већ као носиоца политичке власти) не могу да пруже никакав отпор спољашњој претњи.

Када се то зна, онда, наравно, човека не могу да зачуде приче о томе како ,,независне” институције ,,одједном” постају оруђе у испуњавању политичких циљева спољашних политичких фактора. Пример који наводим, нашао сам у књизи Мише Ђурковића, Мрачни коридори моћи, а тиче се северномакедонског Специјалног тужилаштва за корупцију:

„Ово тужилаштво и тужиоца Катицу Јаневу наметнуле су стране, а пре свега Америчка амбасада да би преко ње подизали оптужнице, претили, уклањали министре, слали у затвор, примењивали двоструке стандарде и на крају помогли смену власти. Нова нелегална власт одмах је отпочела кључне геополитичке процесе  које су Американци иницирали, као што је федерализација Македоније (…)“ и тако даље.

Пример судократије из Ђурковићеве књиге свакако представља један од најрадикалнијих случајева политичког деловања ,,независних” институција. Међутим, оно што забрињава јесте чињеница да ширина тог деловања превазилази хоризонт спектакуларних политичких акција неутралних институција попут ове о којој је писао Ђурковић. Велики део политичког деловања је једва приметан, и на први поглед, небитан.

Историјска празнина

Узмимо на пример универзитет и хуманистичке дисциплине: чак и тамо где на први поглед изгледа да имамо посла са политички неутралним знањем, рецимо из науке о књижевности, сусрећемо се у ствари са знањем које има своје врло јасно и прорачунато политичко дејство.

Свако ко је попут мене деведесетих година прошлог века студирао књижевност, (у мом случају, српску) могао је да се сусретне са ставом да је истина прошлости текстуализована (тј. да постоји само као текст). Шта ово, доврага, значи? Па то значи да се да се она не може спознати, било зато што су текстуална сведочанства нужно искривљују истину, јер не могу бити објективна (позајмица из психоанализе), било зато што уланчавање догађаја у (историјску) причу, ствара узрочно-последичне везе којих у историји није било.

Ако је партократија приватизовање државе од стране владајуће партије онда процес осамостаљивање институција представља чин укидање државе од стране спољашњег фактора

Лично, данас баш не верујем да је све ово тако, али тада сам као студент волео да покажем urbi et orbi да сам сам образован, па сам све то прихватао као готову истину. Сада су ми, међутим, јасне и политичке последице ове истине. Представљајући историјске догађаје као несазнатљиве ова ,,истина” поткопава национални идентитет који се базира на на осећању блискости са прецима, посебно уколико је тај идентитет, као што је случај код Срба, заветни што значи да зависи од тога колико је завет присутан у нашој данашњој свести.

Да је управо то политички смер деловања истине да је историја текстуализована, сведочи и податак који сам нашао у Хантингтоној књизи Who we are  из 2004. године (код нас је преведена као Амерички идентитет) у којој овај научник указује на слабљене америчког melting pot националог идентитета и претварање Американаца у припаднике расних, полних, родних и осталих мањина, које међусобно мало шта повезује.

Иако Хантигтон не спомиње текстуализовање историје (што је и разумљиво јер то није његова област) он наводи један други податак који представља логички наставак истог политичког дејства: ,,Крајем [20.] века” пише овај истраживач, ,,ниједан од 50 врхунских америчких колеџа и универзитета не захтева курс из америчке историје.” Укратко: историја се прво релативизује, њеним текстуализовањем, а онда и укида, избацивањем из програма.

Друга последица: пошто смо научени да не можемо сазнати историјску истину, онда на месту историјске истине остаје, разуме се, празнина. (Један мој познаник, који себе сматра образованим, рекао ми је на тему Јесеновца, да нико не зна шта се тамо заиста догодило. Одговорио сам му: Супер, решили смо проблем). А пошто празан простор не постоји, већ га попуњава онај ко има моћ да га попуни, онда ту празнину на месту некадашње историјске истине попуњава политичка моћ, онако како се њој хоће и како јој одговара.

Тако данас имамо ,,историјске” радове у којима је у Јасеновцу геноцид извршен над Хрватима, а не Србима, док су Немањићи били заправо Арбанаси, а не Срби. Замислите сада мог познаника, који не зна шта се било када и било где заиста догодило, како се бори против ових фалсификата: не иде то никако. А не иде зато што је његова свест пре тога тако обрађена да му је одузето морално право да се бори не само за српство, што је легитимно, већ и за базичну, научну истину, која је на нашој страни.

Политичка димензија

Неко ће рећи да је пример са текстуализованом историјом небитна ситница. Такав став је типичан пример дефанзивног односа према свету, који не разуме да је поље рата данас у највећој мери свест популације односно њена колективна слика света. Ту колективну слику света можемо замислити као мозаик састављен од огромног броја комадића.

Док спектакуларни напади на ту колективну слику света могу да изазову отпор и побуну, постепене, ситне, али свакодневне трансформација тог мозаика у нешто друго, не изазивају у већини случајева готово никакав отпор управо зато што се перцепирају као небитне. Међутим, у дужем временском периоду, те ситне трансформације промениће целину слике света, а да нико неће знати како се то догодило.

Када говоримо о универзитету, решење није да сањамо о неком неутралном знању, које неће имати никакве последице по живот (то јест, односе у друштву). Такво знање вероватно не би ни могло да настане, јер не би имало из чега да настане. Уосталом, наши преци – толико о текстуализованој историји – нису имали проблем са чињеницом да наука има везе са политиком.

Довољно је прочитати писмо које је Љубомир Љуба Стојановић (1860-1930), филолог, универзитетски професор, академик, оснивач и председник Самосталне радикалне странке, послао Милану Решетару на ту тему: ,,Немојте (…) мислити да се може одвојити чиста наука од политике. Као што је апсурдно оно l’art pour l’art, [уметност ради уметности] исто тако нема науке ради науке, већ је она у вези са живом, са политиком.”

Веза између политике/живота и науке, Стојановићу није сметала да буде врхунски интелектуалац и научник. (У тренутку док пишем овај текст, имам пред собом његову импозантну студију Живот и рад Вука Стефановића Караџића, из 1924. године, од скоро осамсто страница).

Стојановић ту везу није схватао као дозволу да фалсификује историју, као што то раде политички активисти који су узурпирали места универзитетских професора, већ као јасну свест да резултати научних истраживања имају своје политичко дејство и да одговоран научник своја истраживањa повезује са интересима државе, а то значи, са императивом њеног опстанка, суверености, слободе.

Умањени суверенитет

Стојановић је реченицу коју сам цитирао писао у доба суверене Србије. Да, и у то доба je постојала партијска омрза, која је људе довела ,,у став апсолутне партијске тесногрудости која није дозвољавала противнику, чак ни у начелу, да може имати право” (Винавер), али су изнад те омрзе постојали ,,наши патриотски задаци” који су били ,,толико јасни да о томе није требало трошити речи” (исто Винавер).

Са аспекта колонијалне власти, боље је да породица буде подељена, деца глупа и неваспитана, а држава очерупана у сваком смислу

Институције су биле посвећене тим задацима и зато су могли да надвисе партијску омрзу, јер су, на крају крајева, партије и поред воље за влашћу, имали исто тако и вољу да те патриотске задатке изврше и тако уђу у историју (која у то време није била „текстуализована“).

Данас ствари са суверенитетом у Србији стоје врло лоше, а потенцијално кидање политичких веза са Русијом (о чему говори изванредан текст Зорана Чворовића) [2] избрисао би и последње преостало зрно суверенитета у Србији. У земљи без суверенитета, а самим тим и без идеје којој би се стремило, политика се своди на технологију освајања и одржавања власти. У том случају, институције државе у већини случајева јесу или жртве партократије или анексије.

У првом случају, институције су ресурси који се користе за одржање и учвршћивање политичке власти, па је тако могуће, да, примера ради, добри дух партијске подобности несвршеним студетима српске књижевности без трунке стида и срама пронађе посао у школи, ако се тиме учвршћује власт, док они који су завршили студије, са бољим просеком и бољим рефенцама, увек пољубе врата, јер за њих посла нема. (Да наведем само један ,,бенигни” пример уништавања дечијих мозгова у наредних 40 година).

У другом случају, када се институције анектирају од државе, њихови службеници  заправо одговарају спољашњим колонијалним господарима, чија је власт диктаторска, јер се не може мењати на изборима, и тотална, јер се практично меша у сваки могући однос између људи у Србији који се може замислити: рецимо, у однос између родитеља и деце, када се деца уче да имају право да позову полицију сваки пут када отац или мајка (ту заиста важи равноправност) викну на њих.

То је и разумљиво: са аспекта колонијалне власти, боље је да породица буде подељена, деца глупа и неваспитана, а држава очерупана у сваком смислу – од рудних богатстава и биомасе, до институција.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

УПУТНИЦЕ:

[1] https://standard.rs/2025/09/02/trampova-neoliberalna-agenda-drugim-sredstvima/

[2] https://standard.rs/2025/11/23/sprema-li-beograd-uvodjenje-sankcija-rusiji/

Насловна фотографија: Srdjan Stepic/stock photo

Извор: Нови Стандард