Слободан Владушић: Мегалополис и Трамп

Непосредно пре почетка руске Специјалне војне операције у Украјини, угледни амерички професор Џон Миршајмер изразио је чуђење америчком спољном политиком, која је преко Украјине ескалирала односе са Русијом, иако је Кина, а не Русија, кључни амерички ривал. На тај начин је Америка, по мишљењу овог професора, повезала Русији и Кину уместо да их раздвоји. Са аспекта међународне политике, ова размишљања су заиста тачна, али ми се већ тада учинило да Миршајмер није разумео једну ствар, а то је да ескалација односа са Русијом има везе са унутрашњом, а не са спољашњом политиком Америке.

Наиме, управо је Русија, а не Кина, круцијална препрека у довршетку револуционарног преображаја Запада у Мегалополис.

О каквој се револуцији ту ради? Цивилизација Запада је, макар теоретски, била утемељена на хришћанству, хуманизму и демократији. Она је располагала средњом класом, мање-више хомогеном, која је изнутра стабилизовала друштво, док је споља представљала/рекламирала „капитализам са људским лицем“ пред комунизмом током Хладног рата. Међутим, негде крајем седамдесетих година прошлог века, осећајући да комунизам није више реална опасност, западне олигархије доносе одлуку да створе једно потпуно другачије друштво, како би увећали свој профит и осигурали своју моћ.
„Нова нормалност“

Све почиње, што никада не треба заборавити, од академских кругова. Најпре се појављује теорија постмодернизма која друштво дели на насилну „већину“ (чији је симбол бели мушкарац, хришћанин и хетеросексуалац) и угњетавање „мањине“ (сви остали идентитети) како би се на овај начин створили предуслови да се привилегије дате „мањинама“ представљају као израз правде, а не као нарушавање система меритократије.

У следећој фази, дотадашње америчко melting pot друштво почиње да се цепа, пратећи линије полних (мушкарац/жена), сексуалних (хомосексуалци/ хетеросексуалци), родних и расних разлика.

Ова фрагментаризација друштва на социјалне групе, које се међусобно супротстављају и боре за привилегије, потребна је олигархији како би онемогућила класно груписање људи у времену у коме, услед дислокације предузећа у Кину и друге земље, средња класа почиње полако да сиромаши, док олигархија постаје све богатија.

Укључивањем појма „постдемократије“ у јавни простор, олигархија је припремала људе на „нову нормалност“, по којој су политичке партије смењиви сервиси олигархије, који се брину о њеним парцијалним интересима, а не о интересима већине која је за њих гласала (ето зашто данас постаје нормално да партије које долазе на власт са великим већином гласова за мање од 100 дана постају рекордно непопуларне).
Цена живот

Следећи појам који Мегалополис убацује у јавни простор је „постхуманизам“. Путем њега, грађани се подучавају да сваки људски живот, не само да није више изузетан, већ је и штетан, јер утиче на загађивање планете или превише кошта. Зато се сада у академским круговима рутински појављују идеје о истребљивању људске популације како би се спречила наводна еколошка катастрофа (Патриша Мек Кормак са Кембриџа) или захтеви да јапански пензионери изврше масовно самоубиство како не би оптерећивали пензиони фонд (Јусуке Нарита са Јејла).

Коме ово није довољно нека се упозна са двоје „филозофа“ са универзитета Канбера, који траже да се дозволи пост-натални абортус (ликвидирање беба), јер бебе, по њима, још увек нису људи.

Укратко, претварање (националних) држава у Мегалополис, значи да хуманистичку државу у којој живи мање или више хомоген народ, замењује мултинационална компанија у којој ради атомизирана и неповезана маса биочестица (отуда неограничени увоз имиграната). Док је у држави живот сваког човека вредност, макар теоријски, у компанији је живот човека трошак, а познато је да свака озбиљна компанија непрекидно настоји да среже своје трошкове: отуда се у Мегалополису континуирано олакшава извођење еутаназије, како би се они, чији живот више кошта, него што се од њега има користи, могли легално срезати.
Идеални грађанин

Тако долазимо и до идеалног грађанина Мегалополиса: то је млада биочестица која нема никакве везе са својим родитељима, нити има било какав одређени колективни или лични идентитет; она је посвећена испитивању сопственог идентитета, који је флуидан и несигуран, па га зато мења, шетајући се кроз галерију родних идентитета као кроз шопинг мол: све се може купити, јер се све може и одбацити.

Овај нестабилни идентитет доводи до мноштва траума, само што Мегалополис биочестицу учи да су и трауме део идентитета, а не оно што треба да се превлада.

Тако биочестица остаје крхка, фрагилна, усредсређена само на себе (на своје трауме и свој флуидни идентитет) и за њу не постоји други свет осим онога кога види преко производа индустрије забаве, односно mainstream медија. То значи да идеологија и информације замењују некадашње хуманистичко знање, које је одбачено под изговором да је опресивно према „мањима“, јер у потпуности припада наводно злом белом мушкарцу, хришћанину и хетеросексуалцу.

Овако немоћна биочестица заиста не може да угрози власт финансијске мањине (олигархије) и са те стране, проблем је збиља решен. Међутим, исто тако важи и то да са оваквим биочестима под командом, олигархија не може да се супротстави силама у настајању, које не теже да деградирају/шкартирају сопствену популацију, већ да је, сасвим супротно, унапреде.
Слабости Америке

Трампову победу треба зато посматрати у контексту Мегалополиса. Она значи три ствари: прво, да у Америци постоји значајан део олигархије који је схватио да Мегалополис није израз снаге Америке, већ њене слабости. Друго, за Трампа је гласао изненађујуће велики број припадника такозваних „мањина“ које себе више не виде као „мањине“ (које традиционално гласају за демократе), него, пре свега, као класно повезану групу људи коју уједињује осећање да за све њих у Мегалополису више нема места, без обзира да ли су бели, црни, хиспано, мушки, женски и слично. Из тог разлога, они су се окренули Трампу кога виде као алтернативу Мегалополису.

Дакле, без обзира што је већ дуго времена Мегалополис имао монопол у високом школству, медијима, те индустрији забаве, он ипак није успео да преобликује већину Американаца у покорне биочестице. То је и разумљиво, јер осећање људи да, временом, живе све лошије и лошије, а да у томе не виде неки виши циљ, мора да изазове реакцију, чак и тамо где је иделошка пропаганда Мегалополиса најјача, а то су универзитети (сетимо се, сада већ заборављеног покрета „Окупирајмо Менхетн“ и угушене Сандерсове, социјалне линије Демократске странке, која је била супротстављена Мегалополису).

Стога и не треба оптуживати Камалу Харис да је била лош кандидат: ствар је просто у томе да је Мегалополис дошао до оне тачке када постаје јасно да он људима нуди углавном три ствари: абортус, промену пола, и еутаназију, док им за узврат узима све остало.

Разлози зашто је Трамп победио на председничким изборима су јасни: међутим, није јасно шта ће се догађати даље са Трампом и Мегалополисом. Демократе, очишћене од социјалних, класних идеја, постале су сервис антихуманистичког Мегалополиса, па су као такве имале превасходно идеолошки разлог да ексалирају сукоб са Русијом, будући да је Русија била али и даље јесте европска цивилизацијска алтернатива Мегалополису. То објашњава зашто су европске партије које се супротстављају Мегалополису расположене за нормализацију односа са Русијом.
Храбри и разумни потези

Трамп овај идеолошки императив свакако нема, али можда има геополитички императив. Међутим, у том случају би и даље важила примедба да амерички окрет ка Пацифику (Кини) треба да прати и окрет од Русије, што значи успостављање неке врсте компромиса која би Русију учинила неутралнијом у односу на Кину. У супротном, Америка би и даље била принуђена да своје ресурсе троши на два фронта, као и за време Бајдена. Преоптерећена империја би тако наставила да живи и под Трампом, а негативне последице њене преоптерећености и даље би се негативно одражавале на квалитет живота Американаца.

Самим тим, поверење које је Трамп добио од америчког народа било би проћердано, чиме би се успоставили услови за политички повратак Мегалополиса.

Ако Трамп има идеју да Америку ослободи империјалне преоптерећености Мегалополиса, (који је преко империје ширио свој антихуманистички концепт и на територије „савезника“) онда ће вероватно морати да тај дисконтинуитет изведе не само у спољашњој, већ и у унутрашњој политици, а то значи повратком на хуманистичке основе државе и хомогенизацију становништа, које би могло да прихвати преображај империјалног Мегалополиса у Америку, која је део мултиполарног света. Да ли ће у томе успети, мислим да нико у овом тренутку не зна.

У сваком случају, Србија, као земља која је и даље под великим притиском Мегалополиса, требало би да искористи ово повлачење Мегалополиса, те да начини неке храбре и разумне потезе у процесу ресуверенизације, пре свега у образовној, културној и медијској сфери у којој се обликује свест људи.

Простор за то се сада отворио и треба га паметно искористити.