Слободан Владушић: Мегалополис – Бранко Лазаревић у Рушњу

Пред бујицом свакодневних вести-мува, чији је задатак да досађују популацији док се по страни од јавности дешавају много озбиљније ствари, човек некада добије жељу да прелиста старе белешке о писцима које је читао и са којима се, у мислима, дружио.

Разлог за то није некаква носталгија, нити жеља да побегне од свакодневице и ,,актуелне ситуације“, већ слутња да ће гледано из далека, наше време постати јасније, прозирније, разумљивије.

Често бих се тако сећао Пекићеве исповедне реченице: ,,Поврх свега, у време када сам почео да се бавим књижевношћу, био сам опседнут, а и данас сам, загонетком понашања грађанског друштва у Југославији и једном његовом апсолутном неспособношћу да пружи било какав отпор револуционарним снагама (…).“

Пекићев опус је, дакле, поред свега, и покушај да се одговори на питање о узроцима немоћи југословенске, а пре свега српске грађанске класе. Добрица Ћосић је својевремено имао ону популарну сентенцу да Срби оно што добију у рату, изгубе у миру, али нас та мисао наводи на пут статичне националне и колективне психологије, која прикрива процесе који доводе до пораза. Чини ми се да би Пекић био ближи одгонетки, да је у рукама имао Дневник једног никога у коме се налазе дневничке белешке Бранка Лазаревића, писане између 1942. и 1947. године.
Српска грађанска елита

Бранко Лазаревић (1883-1968) је био много тога: знаменити српски књижевни критичар, естетичар, есејиста, ученик Скерлића и Богдана Поповића, приљежни сарадник Српског књижевног гласника, учесник балканских ратова и Првог светског рата, власник Ордена белог орла са мачевима и Албанске споменице, дипломата, а од 1939. године, невољни пензионер.

У сваком случају, сам по себи, Лазаревић је значајан аутор српске књижевности и о њему се, с правом, организују скупови, попут онога који је недавно у Херцег Новом – граду у коме је Лазаревић провео последње године свог живота – организовала агилна госпођа Оливера Доклестић, председница Српског културног и просветног друштва Просвета.

Међутим, Лазаревић је истовремено и симбол српске грађанске елите између два светска рата, па његове заблуде и радикалности које излаже у својим дневничким белешкама, слободно можемо разумети као колективне симптоме кризе у којој се нашла елита једног народа.

Лазаревићеве дневничке белешке из периода окупације карактерише дубока интровертност: у њима доминира нихилистичко прелиставање идеја и мисли из врло богатог интелектуалног и читалачког искуства, као и жал за морем, сунцем и tusculumom (вилом) на Хвару.

Други људи, попут супруге Радмиле која је умрла 1943. године, млађег сина Ивана, (погинуо 1944. године, свега три месеца након што је отишао у четнике) и старијег сина Ђорђа, који је умро на лечењу, у Швајцарској, марта 1945, у дневнику једва да се и помињу. Додуше, када пише о блиским покојницима, Лазаревић је нежан муж и отац, али се у дневничким белешкама ипак не осећа живо присуство супруге и деце. Лазаревићев дневник ме зато подсећа на високи замак у коме живи један човек, интелектуалац, естета (па и хедониста, у бољим временима) који се свесно осамио.

Колико је снажна та потреба за самоизолацијом код Лазаревића, добро се види у његовом опису села Рушња у који се склонио од англоамеричког бомбардовања Београда, у пролеће 1944. године: ,,Када су јуче и данас одјекивале запевке по гробљима овог села и када сам видео како свет овде живи, осетио сам се као да сам залутао у неко урођеничко насеље или да сам се вратио бар у двехиљадиту годину пре ове господње године 1944.

На домаку Београда – Конго! Бар да је чист етнос, него покрај исконских опанака, на истом човеку варошки шешир, па сеоски гуњ, па варошке панталоне. И све је то код свакога на различан начин помешано, и са неукусом коме нема равна. Уз то свет прљав, неуредан и, нарочито, црначки лењ (…) И све то на петнаестак километара од Београда, у коме се говори о суреализму, четворотонској музици и дадаизму.“
Одвајање од народа

Морам да признам да сам заиста био шокиран када сам први пут прочитао ово што не знам како да назовем. У опису Рушња, Лазаревић себе види као (белог) културног и цивилизованог Европљанина који је посетио неко црначко село у Африци кога се гади. Једноставније речено, Лазаревић у тим људима, код којих је побегао од бомбардовања (цивилизованих) савезника, не види више своје сународнике, него апсолутне странце.

То га и онемогућава да у њима и начину на који живе (под окупацијом!) не види бар трунку своје личне кривице, односно кривице српске грађанске елите, којој је Лазаревић несумњиво припадао, а која је по природи ствари требало да организује, води, али и воли тај народ, као што је то чинила у доба Краљевине Србије.

Да је осећао макар и најмању везу са тим народом, Лазаревић би у модној хаотичности сељака (опанци, варошке панталоне, сеоски гуњ, варошки шешир) могао да види, као у огледалу, слику своје класе, односно оно што је Пекић назвао ,,недостатком сваког морала, сваке схеме живота у Југославији између два рата“, а да при том, није мислио на живот сељака из Рушња, већ, на живот Лазаревићеве касте.

Лазаревић је, међутим, далеко од таквог продубљеног увида, баш зато што се он још пре 1944. одвојио од тога народа, а сва је прилика да се од тог народа одвојила и српска грађанска елита у целини. Она је то учинила зато што себе више није дефинисала преко сопственог супстанцијалног, националног идентитета, који је, такав какав јесте, различит од других националних идентитета. Уместо тога, она је себе почела да одређује преко релација са ,,Европом“ (попут Лазаревића), односно европским силама, чиме је неприметно саму себе сводила на инфериорну културну и политичку провинцију.

Тај инфериорни, релациони идентитет српске грађанске елите, у коме постојите преко онога што волите, јер сте себе неприметно престали да волите, добро се види у анегдоти о којој пише Миленко Поповић, у својој књизи Црњански између два света:

„На једном пријему нашло се на окупу много лепих жена, али и странаца, већином војних изасланика. Говорило се француски. (…) Разговарало се о свему и свачему, па је неко потегао и питање кога Срби највише воле. Одмах се чуо један цвркутав глас са изјавом да она највише воли Французе. Друга лепотица је казала Енглезе. Дошли су на ред и Американци. То је било пристојно друштво.

Углавном, сви су волели савезнике. (…) Међутим, у часу затишја, чуо се леп алт, на француском, са беспрекорним нагласком: Ја највише волим своје Србе. У том часу тишине устао је амерички поморски изасланик, лагано прешао преко одаје, сагнуо се и пољубио руку говорници. Свакако да је то било неугодно свима осталима, али тајац није дуго трајао. Тада се тако мислило и говорило у неким круговима.“

Није тешко разумети отмени поступак тадашњег америчког поморског изасланика који није хтео да се бави крпама (које највише воле Америку, Енглеску или Француску), већ је отишао да своје поштовање изрази жени која је поносно казала да пре свега воли своје Србе, па тек онда све остале.

У томе је, свакако, могао да препозна проблем са којима се сусрела и Америка, која је дуго времена свој највећи културни домет видела у подражавању ,,европске“ културе или у преводу: подражавању водећих европских сила тог времена, које су имале своју културу.
Добровољни јаничари

Србија није Америка, нити има економске, политичке и војне потенцијале ове земље. Међутим, ако жели да опстане, она има исти задатак, а то је издржати атмосферски притисак сопственог идентитета. Постоје, наравно, снажни притисци на људе да се тог идентитета одрекну, и да као ,,добровољни“ јаничари приступе политички моћнијој заједници. (Додуше, данашњи добровољни јаничари су фарса у односу на оне оригиналне, отоманске, које су само узимали, а који су могли да се докопају места великог везира; данашњи пак, формално гледајући, не могу да допру даље од шефа смене у џанк фуд ресторану, али то је већ њихов проблем.)

Прича о Бранку Лазаревићу и српској грађанској елити између два рата показује да постоје и унутрашњи притисци у самом човеку, који у додиру са цивилизацијом коју перципира као супериорну, несвесно заборавља на себе и жели да постане неко други, да би на крају остао негде у компрадорском лимбу, са сељачким гуњем и варошким шеширом на глави, обожавајући оно што није, а мрзећи оно што јесте. А такав какав је, неће заслужити поштовање ни странаца за које ради, нити бивших сународника против којих ради.

Питање које српска грађанска елита између два светска рата није могла да реши, исто је оно пред којим се ми налазимо сада: како сачувати национални понос и осећање блискости са својим сународницима, у тренутку када изгледа као да се све што вреди налази негде у свету (то јест, Мегалополису), а ништа у нама самима.

Одговор на то питање је концепт одбрамбеног модернизма, који човеку омогућава да истовремено, буде у свету, и у себи самоме, са својим ближњима, својом културом, својим наслеђем, које воли највише на свету и не стиди се тога. Одбрамбени модернизам нам даје шансу да у себе увозимо стране делове, нарације, приче, концепције, елементе културе, али да све то уграђујемо у нашу колективно слику света, повезујући увезене елементе са оним што ту већ постоји.

Најбољи пример одбрамбеног модернизма је српска кошарка. Као што је познато, Срби нису измислили кошарку, а ипак је кошарка наш спорт, јер постоји нешто што се зове српска школа кошарке, заснована на дисциплини, несебичности, тимском духу и колективној свести, дакле, на нечему што у другим школама кошарке или не постоји или није тако јасно изражено као код нас.

Због тога нас и цене и поштују, али нас се, вероватно, мало и плаше, будући да знају да тај национални кошаркашки дух, српску кошаркашку репрезентацију чини бољом од простог збира вредности сваког играча понаособ.

Разуме се, питање које се сада поставља јесте како из тог сувереног микросегмента какав је кошарка, одбрамбени модернизам проширити на целину погледа на свет наших сународника и осталих грађана Србије. Можда је једно од решења, све бруцоше у Србији изложити курсу националне историје, а на другој години, курсу националне књижевности.

Да се подсете онога што их нису научили у основним и средњим школама. Тако ће им се пружити прилика да се сусретну са самим собом, директно и непосредно, а не као до сада, тек посредно, преко прича Мегалополиса о Србима и Србији. Уколико то не учинимо, начин на који је Бранко Лазаревић гледао своје сународнике у Рушњу (не примећујући да се у, дубљем смислу, он сам ни по чему не разликује од њих) постаће доминантни начин на који Срби гледају Србе.

А када се то догоди, Србија ће постати територија са дуалним друштвом у коме неће бити средње класе и грађана, већ само мањинске, локалне олигархије, која ће свој инфериорни статус пред глобалним капиталом, компензовати гађењем према већини, некадашњим сународницима, а садашњим биочестицама, за које ће сваки наредни дан бити мало тежи и мало гори од јучерашњег.