Године 1949. Ернст Јингер исписује једну мистериозну реченицу, чија је политичка оштрица привидно затупљена чињеницом да се појављује у имагинарном свету једног (научно-фантастичног) романа. Та реченица гласи: „Питање о коме размишља Проконзул јесте да ли се маса може опет претворити у народ.“

Да би се разумела Јингерова реченица, требало би разумети што значи народ, а шта маса: о томе нам говори један Француз, који је према балканским народима гајио глупу, готово расистичку мржњу, док је у осталим стварима, рецимо у анализи психологије гомиле, био од неке користи. Тај човек се зове Гистав Ле Бон. Негде крајем 19. века, он ће у својој „Психологији гомилe“ написати: „С коначним губитком старог идеала, раса на крају губи и своју душу. Она остаје само мноштво засебних појединаца и изнова постаје оно што је била на почетку – гомила. Она испољава сва пролазна својства која немају ни чврстину ни будућност.“

Ако расу схватимо као народ, онда нам постаје јасно да се народ од гомиле разликује по томе што има неки идеал, који чини његову душу.

Дакле, припадници неког народа могу се међусобно разликовати – као што се и разликују – али постоји неки заједнички идеал који их спаја. Када се тај заједнички идеал активира, ти људи могу да постану бољи него што можда јесу, када су далеко од тог идеала. Добар пример за то су, рецимо, Срби из Црне Горе који су на литијама показали да су део српског народа, а не гомила којој можеш на стражњицу да налепиш било коју налепницу.

Велики циљ нације

Други пример су Срби на почетку Првог балканског рата (у преводу, када је истакнут циљ повратка војске на Косово) које владика Николај описује овако: „Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем у јучошњем миру, стога су се сви људи чинили ситни. Данас, када је истакнут један велики циљ целој нацији, погледајте данас колико су порасли они исти ситни људи које сте јуче са висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију.“

Насупрот народу, гомила не поседује такве јединствене, историјске тренутке. А нема их зато што нема слободу деловања, као што нема ни заједнички идеал, ни заједничку душу.

Лебонова антиципација претварања народа у гомилу и Јингерова свест о томе да се то већ догодило, представљају још увек усамљене гласове који наслућују да се нешто дешава. Међутим, када седамдесетих година прошлог века на сцену ступи неолиберални економски и политички концепт, претварање народа у масу добија не само ново убрзање, већ и глобални оквир.

Годину дана пре бомбардовања Србије и Црне Горе, Пјер Бурдије, један од тројице мојих омиљених социолога, запазио је да је неолиберализам систематски усмерен ка укидању колективних идентитета. Са њим се касније сложио и Александар Дугин. Разуме се, први колективни идентитет који нам свима пада на памет јесте национални идентитет. Пошто неолиберализам тежи глобалном ширењу (такозваном „униполарном“ свету у коме постоји један хегемон) то значи да он жели да све народе на глобалном нивоу претворити у безличну гомилу биочестица.

Оно што је крајем деведесетих година прошлог века видео Бурдије, сада је очигледно: Запад се после Хладног рата и сам променио. Постао је нешто друго: постхуманистички и постнационални Мегалополис, који жели да укине сваки национални идентитет и све елементе суверенитета које тај идентитет подразумева.

Демократија и нација

Како је то функционалисало у Србији? Са ове временске удаљености, изгледа прилично јасно да је деведесетих година видљива борба против Милошевића имала и своју мање видљиву компоненту, а то је борба против српског националног идентитета као таквог.

Мало је људи тада покушавало да једно одвоји од другога – борба против Милошевића је била профитабилан посао намењен армији полуинтелектуалаца, који су иначе слаби у нијансама, посебно ако их те нијансе коштају.

Од малог броја оних који су то одмах разумели, на ум ми пада Борислав Пекић. Он се упорно залагао за повезивање демократије и нације, што би значило да борба против Милошевића (борба за демократију) не сме постати борба против Србије. Нажалост, Демократска странка, коју је Пекић замислио као странку десног центра, Мићуновић је заједно са Ђинђићем превукао на „лево“, где „демократија“ није нужно подразумевала и некакву нацију. (То што суштинска демократија не може да постоји без националног идентитета тема је за неки други текст). Касније, када је Ђинђића политичка реалност – проблем Косова и Метохије – навела да размисли о повратку на фабричка (Пекићева) подешавања ДС-а, било је, на жалост, већ касно за такав маневар.

Време после 5. октобра – нашег покушаја да са неолибералним Мегалополисом нађемо некакав modus vivendi – убрзало је претварање народа у гомилу, што је показало да је наш иницијални план пропао. Мегалополис је добио одрешене руке да у Србији фрагментаризује народ и да национални идентитет замени субнационалним идентитетима заснованим на полу, сексуалној оријентацији итд. То је био један правац претварања народа у гомилу.

Други је ишао ка стварању специфичних професионалних идентитета који су замењивали национални идентитет. Каријера (= новац & друге угодности) почела је да замењује националну припадност. Поред професионалних политичара и друге професионалне заједнице, као што је академска или медијска, уметничка или она из индустрије забаве, издвојене су и интегрисане у другачије оквире од националних.

Услед тога, добар део српске политичке, академске, уметничке и медијске сцене уверен је да њихове „каријере“ немају везе са судбином Србије или њеним границама, али имају везе са судбином „региона“ или „европских интеграција“. Зато ће увек компрадорски бранити, активно или пасивно, ове потоње, а никада Србију.

Слично се дешава, на жалост, и са радницима. Оријентација на стране инвеститоре довела је до тога да добар део Срба ради за стране компаније, па им се чини да њихов економски опстанак зависи од тих странаца, а не од њихове сопствене државе. То их готово нужно чини пасивним или активним политичким савезницима страног капитала.

Наравно, све ове акције дуготрајног и дубинског рада на фрагментаризацији народа и његовом претварању у гомилу, обављале су се под кишобраном јавног мњења у коме се патриотизам увек некажњено могао назвати „склоништем свих хуља“, док се исплативост аутошовинизма никада није крила.

Овој фрагментаризацији „слева“ треба придодати и фрагментаризацију „здесна“. Њу су свесно или несвесно, сад свеједно, спроводили неке значајне фигуре српске културе, које су, нажалост, личну сујету претпоставили колективном историјском задатку. Критикујући Вучића због мањка патриотизма, они су истовремено сами саботирали готово све акције патриота у хомогенизацији народа – од бојкота идеолошки и регионално уништене Нинове награде, па до петиција против релативизације броја мртвих у Јасеновцу – форсирајући тако тезу да су све патриоте, сем њих, наравно, прикривени напредњаци. Тим саботажама и таквим деловањем они су и сами давали активан допринос оној истој фрагментаризацији народа, због које су критиковали Вучића.

Брисање идентитета

Садашња напета ситуација око Косова и Метохије последица је овог процеса. Врло сужени маневарски простор да се избегне de facto признање Косова као независне државе у границама које Србија признаје, може да доведе до нове фазе у укидању националног идентитета и претварања Срба у безличну гомилу биочестица.

Наиме, да ли се признање Косова десило или није сазнаћемо врло брзо по начину на који ће се у Србији третирати српски национални идентитет: „активистичко“ префарбавање мурала са натписом Кад се војска на Косово врати и ликом Милоша Обилића уз дискретну помоћ & надгледање комуналне полиције, само је показна вежба за будућу криминализацију српског националног идентитета, која ће бити логична последица de facto признања Косова.

Ако Србија наиме, пристане да на било који начин административне границе Косова и Метохије третира као државне границе, онда је јасно да ће се на њеној територији убудуће сузбијати не само свако именовање Косова као окупиране територије, него и све оно што симболички открива ту истину.

А како је цела српска историја, цела српска књижевност, цела српска духовност, укратко, цео српски идентитет повезан са Косовом, онда то значи да ће цео тај идентитет бити радикално, брзо и немилосрдно избрисан, како би затечено становништво на територији некадашње државе Србије и дубински прихватило независност Косова, а потом и активан рад на уништавању Републике Српске.

Дакле, не постоји могућност да се месту избрисаног српског идентитета утемељеног на Косовском завету, изгради неки нови „нормални“ и „пристојни“, „српски“ идентитет.

Прво, нови идентитет никада не може да замени историјски идентитет, јер му недостаје једна ствар, а то је време, тј. историја. Друго, данас није време настанка народа, већ њиховог уништавања. То се добро види по томе што се нови идентитети не намећу народима да би били слободни и просперитетни, већ да би постали послушна гомила, којој су намењени крвави задаци: „дукљански идентитет“ не постоји зато да би Црна Гора била слободна и поносна држава, већ зато да би, у неким будућим историјским околностима, ови бивши Срби могли, заједно са Албанцима, да пуцају на преостале Србе.

Исто тако, западно улагање у развој новог украјинског идентитета – лишеног сваке везе са Русијом или СССР-ом – сигурно није изведено зато да би Украјина постала неутрална земља између Русије и земаља НАТО пакта.

Управо из ових разлога, Косово није само ствар територије, већ пре свега, идентитета: ако га се одрекнемо на овај или онај начин, заједно са њим се одричемо и нас самих и могућности да будемо суверени народ.

Уместо тога, намењена нам је судбина јефтиног геополитичког дрона, који се налази ту на Балкану, али се њим управља из далека. Па нек траје, док траје.

То је алтернатива према којој ће се свако од нас, у наступајућим данима, месецима и годинама, одредити.

Извор РТ Балкан

Насловна фотографија: Wikimedia/Belgrade National Museum