Последњих дана, у сећање ми долази неколико разговора које сам водио са једним својим пријатељем, симпатизером владајуће партије. Тај човек би ме на помен Косова и Охридског споразума, увек изнова убеђивао да нико није ништа потписао. Чинио је то тако срчано, да сам ускоро схватио да не убеђује само мене. А док је он причао, ја сам размишљао.
Без обзира на питање потписа, чињеница је да Србије на Косову данас има мање него 2013. године, и да се то тог стања дошло без борбе, дакле, предајом. Чињеница је и то да је 2013. године Србије на Косову било мање него у резолуцији 1244, а истина је и да се од Бриселa (2013) преко Охридa (2023) до данас Косово из колективне свести Срба брише лагано и без журбе, што је у потпуној супротности са флоскулом о брзим временима у којима живимо.
Уместо извора енергије, снаге, поноса и одлучности оличене у идеји мироточивог Косовског завета, Косово и Метохија нам се већ дуго времена представља на исти начин: као леш у орману, од кога је сасвим „природно“ окретати главу, јер труне и заудара.
Уколико бих сада замислио једну објективну, временски удаљену тачку из које пишем о том феномену ликвидације Косова у нашим главама, мислим да бих са сигурношћу могао да кажем да овакав третман Косова у српској политици почиње након ликвидације Ђинђића.
Био је то наш „Мадуро-моменат“, после кога су се безмало сви преживели политички актери преоријентисали на слику Косова као леша, како би и даље остали живи, физички, а пошто је политика посао, онда и „пословно“. (Док ово пишем, са неким меланхоличним осмехом се сећам времена у коме су дахије у Београдском пашалуку сечом кнезова покушале да учине то исто. Међутим, преживели кнезови су ипак били српски кнезови и нису се осрамотили).
Колективно преумљење
Једини човек који се није преумио после ликвидације Ђинђића – што је и доказао доношењем Устава са чувеном преамбулом – ускоро је политички ликвидиран. Данас је његово име углавном мртво: васкрсне тек повремено, углавном како би се појавило у неким спрдајућим мимовима, на тему „необавештености“. (Да би смрт данас остала трајна, она мора бити смешна).
Факт да је Коштуница могао бити политички убијен, тако што је његова странка гурнута испод цензуса, говори да је из свести значајног броја Срба Косово већ тада било изветрило. Није се гласало за Косово, него без обзира на Косово. Слично је и било и сећањем на Јасеновац. Наша јавност од тада добија обрисе оне млаке бљутавости, коју минерална вода има неколико дана након што се отвори. (Под условом да није вода X, која је бљутава и пре отварања).
Тако смо данас дошли у ситуацију да чак ни најрадикалнијем политичком противнику актуелног председника Србије не пада на памет да своје политичко опонирање властима изрази јасним и гласним ставом да ће преокренути председникову политику немешања у Косовски и Јасеновачки проблем, односно третирања Косова и Јасеновца као неких далеких острва која се налазе иза 700 гора и 700 мора, до којих авиони не могу да долете, а ни бродови да доплове.
Пошто те јасности и одлучности нема, то значи да око садашњег третмана Јасеновца и Косова очигледно постоји неки шири друштвено-политички консензус, неко политичко слагање „љутијех“ политичких противника, неко са-учествовање у коначном решењу за оба симбола из наше колективне свести, које се, отприлике, дешава по досадашњем добро познатом catch all „компромису“: ја сам теби дозволио да будеш „патриота“, а ти мени да Косово (и Јасеновац) третирамо и даље као смрдљиве лешеве.
Проблем Косова и Метохије, као и проблем Јасеновца, нису, међутим, политички, већ етички проблеми. Одвратност коју данас осећамо према емигранту Милану Стојадиновићу који нуди бившем поглавнику Павелићу, у Аргентини, неку врсту „сарадање“, полази од тога што Стојадиновић Павелића, који је егзистенцијални непријатељ српског народа, третира као пуког политичког неистомишљеника, с којим је ипак могуће направити неки deal.
Из тога можемо да закључимо да је Стојадиновићу више било стало до власти, него до осећања правде, а с обзиром да је политичка снага усташке емиграције вишеструко премашивала Стојадиновићеву политичку снагу, сасвим је сигурно да би у том deal-у Стојадиновић можда нешто и добио, али би српски народ сасвим сигурно много више тога изгубио.
Атентат на Павелића који је извршио Благоје Јововић (без обзира што ће наредних година сви упирати да докажу како он никада није ни постојао) нормализовао је српско осећање политике, зато што је егзистенцијалног непријатеља третирао као егзистенцијалног непријатеља, а не као „политичког истомишљеника“, са којима нешто пилићаримо, како бисмо се докопали власти.
Напади на Јововића, који се назива терористом, злочинцем, убицом, јер, као, није поштовао правну процедуру, слабо прикривају дослух тих људи, који га нападају, са човеком на кога је Јововић пуцао. Људи који данас, на тај начин, подржавају геноцид над Србима у НДХ, заслужују исти статус као и усташе које су тај геноцид извеле.
Потресна сведочанства
Уколико је некоме у случају Јововића толико стало до правне процедуре требало да поред њега нападне и Мосадове оперативце. Подсетимо, Аргентина није изручила Ајхмана него су га Израелци, као свог егзистенцијалног непријатеља, с пуним правом отели.
Разлика између Срба и Израелаца јесте у томе што је Израел имао политичку моћ да отетом Ајхману суди у Изреалу и тако одлуку поново повеже са (правном) нормом, док немоћним Србима попут Ранковића није ни на ум падало да тако нешто, у вези Павелића, затраже од Тита. Како Благоје Јововић није био Мосад, он је морао да поступи онако како је једино могао да поступи као представник једног часног али пониженог народа мале политичке моћи. То значи да се узда у „кућну радиност“, те да тако задовољи базично осећање правде, коју политичка моћ, скривајући се врло често иза права, готово увек жели да погази.
Атентат на Павелића који је извршио Благоје Јововић нормализовао је српско осећање политике
Кишов роман Пешчаник, који говори о оцу страдалом у Холокаусту, завршава се цитатом: „Боље да се налазимо међу прогоњенима, него међу прогонитељима“ И заиста, после свих политичких акробација, маневара, реторичких трикова и лингвистичких и тзв. „мисаоних“ муљања, на крају свако ипак једном дође на црту, када треба да јасно и гласно каже, и чином покаже, на чијој је страни: на страни прогонилаца (управника логора Динка, Павелића, Епстина, Тачија & Харадинаја & Куртија, посланика републике Србије који нису гласали за Резолуцију о Јасеновцу и оних који су им то дошапнули) или на страни прогоњених: Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, оне деце на Епстиновом острву, или Срба на Косову, којима Шиптари тамо могу да ураде све могуће грозоте, па да им опет нико ништа не каже, и ништа не уради. (Када су Срби у питању хуманитарна катастрофа не постоји).
Дивна, храбра и потресна сведочанства Јање Гаћеше, Живојина Ракочевића, а затим госпође Митре Рељић и госпође Валентине Питулић (да наведем само њих, као симболе свих наших часних људи на Косову) стога се у српском јавном простору појављују као нека врста гласова с ону стране гроба.
Можемо се правити да те гласове не чујемо, да нас се не тичу, и да их зато не читамо, али они су живљи од нас, јер зраче есенцијом Косовског завета, која је садржана у речима патријарха Данила III Бањског, записаних у Слову о светом кнезу Лазару: „боље нам је смрт у подвигу, него ли живот у стиду“. У тим гласовима са Косова, и животу Срба на Косову, препознајемо живот у подвигу.
Свест о жртви
Ја разумем особе којима се Косовски завет гади, јер заиста није лако поднети заслужени стид и срам који он генерише у подсвести оних који су му окренули леђа. Ако си човек, пред том причом можеш да застанеш, да се замислиш, да је осетиш и да макар покушаш да тај Завет испуниш, због његове изворне, хришћанске, хуманости. Насупрот томе, постоје „одбрамбени“ механизми против Завета, а један је од њих је тај да је то ствар прошлости, и да то нема везе са нашим данашњим животима, које треба окренути, је ли, ка будућности.
Проблем са оваквим „одбрамбеним“ механизмом, јесте у томе што је он подједнако: 1) глуп, 2) смешан и 3) јадан. Пошто сам једним делом своје егзистенције и професор – видећемо до када ће ме Мегалополис толерисати – сада ћу аргументовати став о Завету који није само жив него је и животодаван.
Причу коју су својевремено пренели и медији, испричао ми је један мој пријатељ из Бања Луке, релативно недавно, иако се догађај који прича описује десио пре скоро две деценије. Прича почиње у јулу 2007. године, у Италији, на месту где се река Кортелезо улива у Јадранско море. У води се даве двоје малишана, који имају седам и девет година. На обали људи, углавном Италијани, стоје и гледају у децу која се даве. Међу њиме се налазе, хајде да и то поменемо, и родитељи малишана, равноправно, отац и мајка. Свима њима је драже да живе у стиду, него да покушају да спасу децу и тако ставе свој живот на коцку.
Једини који није тако поступио био је Драган Циган, Србин из околине Бања Луке, гастербајтер. Иако није знао да плива, он је скочио у воду да спаси децу. У томе је успео. Међутим, како на обали није било никога ко би скочио за њега, Драган Циган се удавио. Преживелу децу су родитељи брже боље узели, а затим су побегли са плаже. Док сам слушао причу, помислио сам: сретно вам бежање, драги родитељи, а када вам деца одрасту, пробајте да им објасните како то да за свој живот могу да захвале човеку који их никада пре није ни видео, а не тати и мами. Тада ћете видети да се од стида и срама не може побећи.
Двоје малишана није, дакле, спасила нити мајчинска нити очинска „љубав“ које су се показале преслабим пред таласима и вировима, нити „космополитска“ свест људи са плаже (у преводу: апстрактна љубав према далеким људима, којом покушавамо да сакријемо реалну равнодушност или чак мржњу према ближњима) нити локално-регионални, односно италијански „патриотизам“, који се, изгледа, искључује у ванредним ситуацијама. Децу је спасио Косовски завет, односно одлука Драгана Цигана да изабере подвиг уместо стида и срама.
Док пишем ове редове, преиспитујем и самога себе, како бих се ја понео да сам био на Драгановом месту, у том тренутку. Не знам одговор на то питање. Збиља је тешко поредити радну собу у којој човек пише текст уз италијанско вино и обалу поред италијанског градића са које се посматра очајничка борба двоје малишана који покушавају да преживе. Али оно што знам поуздано, то је да се ни овде, а ни тамо, не бих спрдао са Косовским заветом, само зато да бих свој евентуални кукавичлук, стид и срам претворио у некакву „вредност“.
Недавно је мој добар пријатељ Милош Ковић написао дирљив текст о српском ћутању пред укидањем последњих српских институција на Косову. Пошто Срби на Косову збиља живе подвиг, онда из тога произилази да ми овде заиста живимо у стиду и сраму.
Тај стид, међутим не би требало да осећају људи који се свакодневно моле за Косово, који прибављају хуманитарну помоћ за наше људе на Косову, који посећују Косово и наше светиње на Косову, који српску политичку сцену и даље разматрају из угла Косова и Јасеновца. Тај стид не треба наметати ни оним људима који имају породице и децу и који се труде да ту децу у готово немогућим условима спасу од судбине кућних јаничара. (Ту мислим на децу коју родитељи само хране и облаче, али им не преносе никакву симболичку имовину, укључујући ту и Косовски завет, све док ту децу, када поодрасту, садашње Османлије не повуку у своје Цариграде).
Тих људи који се и даље боре и даље има пуно. Они истрајно и упорно покушавају да пређу своју Албанију, уместо да „мудро“ капитулирају и ставе се на располагању окупатору, попут оних несретника који су 1915. дезертирали из српских јединица на Косову, да би се као цивили вратили се у окупиране градове и села. Да у њима живе у стиду и сраму.
Прилика за подвиг
Људи који и даље упорно пружају отпор не треба да осећају стид или срам, без обзира на то што смо изгубили овај рат који је почео 1918. године и што нас је тај пораз вратио на почетак приче. Уместо осећања стида због тог великог пораза, данас треба урадити оно што је урадио Наполеонов генерал Луј Дезе, у бици код Маренга, против Аустријанаца, 1800. године.
Стојећи на бојишту на коме се десио пораз француске војске, Наполеон је свог закаснелог генерала питао како оцењује ситуацију. Дезе је погледао у свој сат, а онда је одговорио отприлике овако: „Ова је битка изгубљена, али још увек има времена да се започне нова“.
Пошто Срби на Косову збиља живе подвиг, онда из тога произилази да ми овде заиста живимо у стиду и сраму
Затим је вратио сат у џеп и наредио јуриш својим трупама, које је, разуме се, сам предводио. Неколико секунди касније Дезе је погинуо, али шокирани Аустријанци нису могли да пруже отпор ревитализованим Французима. Данас историја памти Маренго као француску победу (ако француска историја данас памти нешто више од, рецимо, распореда канализационих цеви у Паризу почетком 20. века).
Углавном, ова Дезеова прича је врло поучна и може се пренети на садашњу ситуацију у Србији, премда ће, код нас, та нова битка трајати неколико деценија или чак векова дуже од оне код Маренга. Поента је, међутим, у томе да се пораз коначно закључи у нашим главама, а да се уместо капитулације, започне нова битка.
Аналогија се сама намеће: када је након боја на Косову, деспот Стефан Лазаревић био принуђен да своју сестру пошаље у харем султана Бајазита, који им је убио оца, то је слика пораза. Али када патријарх Данило III, већ 1391. или 1392. године, пише Похвално слово светом кнезу Лазару, то је Маренго-моменат ондашње српске елите.
Они су добро знали да се срам и стид преживелих, може спрати само ако преживели започну нову битку. Деспот Стефан и патријарх Данило су то учинили чином обликовања колективне свести тако да трауму пораза преобразе у почетак новог боја. У ситуацији војног пораза – без обзира што Турци бој на Косову баш и не књиже као своју победу – тај рат се могао водити само у сфери колективне свести и тако је већ у доба деспота Стефана, кнез Лазар почео свој пут ка цару Лазару, а бој на Косову пут неба, које ће се једног дана 1912. године, поново додирнути са земљом.
Оно што данас можемо да урадимо, јесте да у својој свести сперемо са себе стид преживелих и да започнемо нови бој.
Неће нам бити баш лако. Људи којима је још увек стало до Косова и Јасеновца, а који нису тражили баналне изговоре како би се дистанцирали од њих, биће нападнути безмало са свих страна политичког спектра који се прећутно опростио од Косова и Јасеновца, без обзира да ли је „патриотски“ или „прозападно“ оријентисан. То је и разумљиво, јер честице тог спектра, стид и срам невидљиво прате као што прате родитеље оних италијанских малишана.
Људи који су скочили у воду да би спасили Косово и Јасеновац, за почетак у својим главама, а онда и у главама својих ближњих, мораће се навићи на то да иза себе имају само велику српску историју и велику српску културу, а пред собом тежак пут да у будућности наставе оно што сада, свуда око њих, изгледа прекинуто. Међутим, онај ко се буде кретао тим путем, ослободиће се и свог ега, и усамљености, и осећања бесмисла и чамотиње, и потребе за саветима „животних тренера“, и лечења депресије наркотицима или шопингом. И што је најважније: онај ко буде скочио у воду, неће, за разлику од Драгана Цигана, остати сам.
Уместо тога, доживеће несамерљив интезитет живота, упознаће много људи сличних себи и тако ће непогрешиво осетити шта значи живети у подвигу.
А захваљујући таквом нашем животу, прилику да тај подвиг искусе, имаће и они после нас.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард
Извор: Нови Стандард
