Слободан Владушић: Јасеновац, велика прича

У последњих неколико деценија ниједна српска власт није успела, а највероватније није ни желела, да установи неку велику причу, неки велики недовршени национални пројекат, који би људима дао смисао и веру у будућност. Шта урадити пред том чињеницом? Могу се писати саопштења и петиције, што је боље него не радити ништа; могу се давати интервјуи и писати текстови, као што је и овај, на крају крајева, али ни то није довољно, зато што све те активности носе у себи неко горко осећање каскања за догађајима

У изванредној књизи Јована Пејчића Завет и чин, која описује деловање Милана Ракића на Косову и Метохији између 1905. и 1912. године, наишао сам на следеће речи владике Николаја изречене у освит Првог балканског рата: „Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, када је истакнут један велики циљ целој нацији, погледајте данас колико су порасли они исти ситни људи које сте јуче са висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију.“

Десет година након завршетка Великог рата атмосфера је потпуно другачија. Ево како је описује Владимир Велмар Јанковић, 1928. године: ,,Ослободили смо се, ујединили смо се, огромна се промена десила (…) па ипак нисмо задовољни. (…) Зар бисмо иначе изгледали сами себи овакви какви се чинимо: недорасли, баш за слободне подвиге, недостојни страшних жртава које смо се искупили; зар бисмо иначе имали овај мучан утисак да се код нас (…) уско мисли и ситно ради, да се са одговорних и позваних места чују, место очекиваних парола који осветљују будућност и подижу веру у њу, речи краткога даха и мале храбрости, речи обојене тоновима свакодневног и површног живота, девиза са домаком једног скученог и себичног, недораслог, ’од данас до сутра’?“

Разлика је очигледна: речи владике Николаја претходе једном крвавом, али ипак победоносном рату; речи Велмар Јанковића претходе једном исто тако крвавом, али, у коначном збиру, ипак губитничком рату. У том Другом (светском) рату, српски народ се борио и против окупатора, и са самим собом (четници версус партизани и обратно) док су усташе рутински пуниле логоре српским живљем са територије НДХ, без обзира да ли су били наклоњени четницима или партизанима.

Времена која описују владика Николај и Владимир Велмар Јанковић разликују се по томе што су у првом случају Срби били народ који је имао јасан сан, историјски циљ или идеал, а то је ослобађање Косова и Метохије и Старе Србије, ослобађање својих сународника у Аустроугарској, уједињене са Црном Гором, и стварање јединствене земље Јужних Словена. То је била њихова велика прича коју је требало довршити у будућности и управо је она Србе оба пола чинила народом. Без обзира на све разлике које су постојале између Срба као појединаца, постојао је пре свега, тај сан о повратку на Косово, који није био пука апстракција већ је код сваког појединца био емоционално обојен. Велика прича била је и приватна мала прича. Зато је та велика прича, године 1912, могла да производе огромну количину енергије и то не само јуначке већ и чојствене.

Насупрот тој великој српској историјској, менталној и војној мобилизацији, у речима Владимир Велмар Јанковића препознајемо доба српске националне демобилизације (да употребим тачну формулацију Слободана Јовановића). Демобилизација је последица факта да ондашња српска грађанска класа није више била кадра да створи било какав недовршен историјски сан, недовршену велику причу, која би могла дати одговор на питање како живот и даље може бити важан и смислен: Косово је тада поново постало српско, створена је била и каква-таква држава Јужних Словена и Срби су се сусрели с крајем историје.

Последице су добро познате: српски народ се распао на међусобно неповезане биочестице које осим језика готово да немају више ништа заједничко, па зато свака од тих биочестица следи властите индивидуалне циљеве, односно постаје грамзива, охола и егоцентрична. Мали људи остају мали људи, без обзира колико се обогатили. Немајући шта да понуде својим ћеркама и синовима, српске мајке и очеви су их тако испоручили антисрпском сну Коминтерне, а то је комунистичка борба против „великосрпске буржоазије“. Тако су социјално-правдољубивим српским младићима и девојкама савезници у борби против солунаца постале усташе.

Посла тога следи априлски слом, комадање земље, окупација Србије, понижавајући ултиматум генералу Недићу, затим грађански и ослободилачки рат који се није обазирао на формулу 100 за 1, јер су оних 100 били потрошна роба. Затим следи Јасеновац, а онда постослободилачки комунистички погром у Србији, који добро описује књига Између српа и чекића Срђана Цветковића, забрана повратка Срба на Косово и Метохију, па наставак процеса монтенегринизације Црне Горе, антологијског дела Милована Ђиласа, јединог које га је збиља надживело…. Читајући све то, човек остаје ужаснут пред сликом апсолутне дезоријентације тих „српских“ биочестица, које су послужиле као послушне цепанице за стварање енергије потребне за остваривање туђих националних снова.

Како осмислити животе – овде и сада

Мислим да није тешко дати одговор на питање чије речи боље описују данашњу Србију: оне владике Николаја или оне Владимира Велмар Јанковића. Одговор на то питање показује шта нам је данас нужно – нова велика прича. Или бар њен заметак, нека врста сна, макар и малог, за почетак, а која би повезала људе и осмислила њихове животе овде, сада, али и у будућности.

Разлика између велике приче која постоји макар и у неком рудиментарном виду и простора где је уопште нема добро се види на примеру Црне Горе. Један пријатељ ми је казао да, за разлику од Србије, у ЦГ медији и јавне личности никада не говоре да је то земља без перспективе, а корупција се строго разликује од саме државе: власт може бити корумпирана, али небо и даље „ниђе није тако плаво“ као у ЦГ. Насупрот таквој „модерној“ (а заправо само НАТО) ЦГ, поставља се јасно „ретроградна“ и у свему инфериорна (а заправо неутрална) Србија.

Другим речима, у ЦГ је очигледно дозвољено стварање неке (квази) „велике приче“, која је рудиментарна, јер се ослања само на меку или тврду мржњу према Србима. Међутим, и таква каква је, она је довољна, јер њене амбиције и нису нарочито велике. Циљ је да се на некој територији задрже неке биочестице које ће беспоговорно следити напутке НАТО-а.

Од 5. октобра у Србији је успостављена само једна фарса од велике приче, а то је она да „Европа нема алтернативу“. То је фарса зато што је већ онда било јасно да у ЕУ за нас нема места, а чак и ако би се неко место нашло, оно не би могло да спречи огроман одлив становништва. Насупрот „дукљанској“ ЦГ, у Србије је све учињено да мера европејства буде сагласна мери аутошовинизма (а не шовинизма, као тамо). Последице: народ се том фарсом убрзано претвара у масу биочестица које су равнодушне пред одузимањем њихових извора воде, њихове земље, њихове енергије (тј. струје), јер су их научили да су својој земљи само гости који се управо пакују да оду. Парадоксално, они који се у Србији хвале својим „проевропским“ ставом имају психологију која је најближа несретним становницима неких пропалих афричких земаља, којима је једино на памети да оду из своје земље било куда.

Укратко, у последњих неколико деценија ниједна српска власт није успела, а највероватније није ни желела, да установи неку велику причу, неки велики недовршени национални пројекат, који би људима дао смисао и веру у будућност.

Шта урадити пред том чињеницом? Могу се писати саопштења и петиције, што је боље него не радити ништа; могу се давати интервјуи и писати текстови, као што је и овај, на крају крајева, али ни то није довољно, зато што све те активности носе у себи неко горко осећање каскања за догађајима.

Људи који још нису биочестице морају сами да изграде заметак неке велике приче, највероватније без било какве државне потпоре.

Дакле, треба бити свестан те горке чињенице, да се поново налазимо (скоро) на почетку и циљеве треба прилагодити тој чињеници.

Уместо реакција на догађаје, морамо да направимо први корак у стварању нове велике приче, јер само помоћу ње можемо да у будућности ревитализујемо и оне старе.

Тај први корак у правцу нове велике приче јесте Јасеновац.

Замислимо да се једна група историчара и осталих интелектуалаца окупи и да уложи време и новац у стварање пројекта о Јасеновцу у коме би се истраживали и презентовали подаци о броју жртава, о покушајима да се тај број релативизује, о наставцима усташке идеологије данас.

Апсолутни морални легитимитет

Постоје два битна момента у овом пројекту: најпре, он има апсолутни морални легитимитет, што значи да би могао да послужи као најмањи заједнички садржатељ који повезује различите људе и у Србији и у иностранству. Друго, овај пројекат има и снажну емоционалну црту, јер поседује унутрашњу енергију потребну да се претвори у личну мисију појединаца који би у њему учествовали. Зато би око овог пројекта могло да се окупи и више људи, који би уложили свој новац, време, компетенције или било шта што може да користи. Њихов заједнички рад, њихова удружена лична иницијатива створила би осећање међусобног поверења, па би тако досад одвојене групе или појединци који су донедавно имали утисак усамљености међу биочестицама, сада добили могућност да се удруже у координираној борби за нешто за шта је уистину вредно борити се.

Јасно, овај пројект не би био никаква конкуренција садашњим институцијама које се баве овом темом, каква је на пример, Музеј жртва геноцида – сарадња би свакако била добродошла. Међутим, предност ових удружених личних иницијатива јесте у томе што би оне биле изван домашаја политичке рачунице, по којој, примера ради, у Скупштини Србије није изгласана Резолуција о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.

Поред тога, овај пројекат би био у суштини недовршен, што је изузетно важно, јер његов смисао није само да донесе и представи чињенице. Подједнако је важно покренути процес да те чињенице постану важне и одређујуће у свести наших сународника. А то није процес који ће се завршити сутра.

Крајњи циљ претварања Јасеновца у велику причу јесте да путем ње спознамо сами себе: а то значи сусрести се са истином да јесмо народ логораша (како је то на једном месту казао Жарко Видовић). Дакле, логораша, а не партизана, четника, „западњака“, „источњака“, звездаша или партизановаца.

Други важан моменат овог пројекта била би чињеница да би он временом напредовао, постајући све потпунији и атрактивнији, јер би се све више људи окупљало око њега, прихватајући га као лични пројекат у борби против обезличавања. Тако би овај пројект постао конкретизација идеје заједништва и доказ њене ефикасности, интензитета и снаге, чиме би се људима који су му блиски повратило осећање националног самопоуздања.

Јасно је, разуме се, да ће овај пројект окренути против себе колонијалну управу која ће покушати да га уништи, на сваки могући начин. Али та борба, осим што ће бити сурова, биће и добродошла, јер ће се кроз њу открити и права природа света у коме живимо, али и права природа људи који ће морати да се одлуче да ли су и даље људи или су постали биочестице.

Бити на страни кољача?

Јасеновац је конкретизација жеље да се истреби цео један народ – у конкретном случају Срби. Исто као што се не може бити жив и мртав у исто време, тако се не може у исто време бити за Јасеновац и против њега. Тако однос према Јасеновцу постаје огледало у коме се открива ко је на страни логораша, а ко на страни њихових кољача. Заборавити Јасеновац, или учестовати директно или индиректно у његовом забораву или ревизији, значи бити на страни тих кољача. То је сурова, али истинита спознаја. Та спознаја се не може, међутим, успоставити без јасно прецизираних и модерно презентованих чињеница и армије појединаца који ће те чињенице уградити у властито саморазумевање.

Након пораза у боју на Косову пољу на Видовдан, 1389. године, српска интелектуална елита окупљена у окриљу Српске православне цркве обликовала је једну велику причу која је, уместо самосажаљења и оплакивања Душановог царства, била окренута будућности. Назив те велике приче је Косовски завет. Данас се објективно налазимо у сличној ситуацији и на њу морамо да одговоримо на сличан начин: наше је да створимо заметке великих прича, које ће моћи да повежу људе и спрече очај, дефетизам, летаргију. Без такве велике приче постаћемо безличне биочестице, не много вредније од скакаваца или осталих штеточина, којих увек има превише и које се увек могу уништавати без икакве гриже савести.