Слободан Владушић: Филистри, фекалије и овнови

Овај текст се неће бавити самим случајем Ковић већ једним феноменом који је постао видљив захваљујући том случају. Након што сам у Вечерњим новостима објавио текст у коме подражавам захтев Милоша Ковића за непристрасном комисијом, јавило ми се доста људи. Углавном су то биле поруке подршке, али било је оних који су имали критичке опаске на рачун моје подршке Ковићу.

Ставови тих критичара могу се свести на ово: не сумњамо да Ковић има услове за унапређење, и само то овде треба да се просуђује… али 1) овај избор се претворио у питање Србија vs. Запад; 2) ниједна страна (ни „проковићевци“, ни „антиковићевци“) није на страни историје као науке већ је „политизују“: први сматрају да су „Срби жртве, а Хрвати звери“, а други „да нису Хрвати криви већ да смо ми говна“; 3) у таквој „политички затрованој атмосфери“ истина о томе шта се догодило у Јасеновцу неће моћи да се утврди деценијама; 4) Ковићу нека је на част што предаје да су Срби „народ најстарији“, што је метафора за Ковићев национализам (по њима), и најзад 5) цео свет је у „дубоким изметима“ због неких тамо националних идентитета који су, у суштини, чисте измишљотине, а то укључује и српски.

Док сам читао ову бујицу, морам да признам којечега, питао сам се само једно: зашто неко има потребу да пише све ово што сам навео бројевима од 1 до 5 ако пре тога каже да једина релевантна ствар у целој причи јесу… научне референце професора Ковића (са чиме се, иначе, слажем).

Људи кукавице

Ево и одговора. Случај Ковић је у ствари врло једноставан: човек задовољава критеријуме за избор, а репрезенти МОЋИ на факултету желе да га протерају из политичких разлога – зато што није спреман да релативизује Јасеновац – као што су из истих тих разлога већ отерали неколико људи с Одељења. Тачка. Просто као пасуљ. Заиста не видим како неко коме је стало до аутономије универзитета – што значи до научне и административне објективности, до слободе мишљења и изражавања тог мишљења – може да буде на страни Самарџића Николе и његове послуге, а не на страни Ковића. А пошто је овде у питању принцип који се гази, а то је статус факултета као аутономне научне установе, јасно је да свако ко је на било који начин везан за факултет или, просто, частан човек има симболичку обавезу да на било који начин подржи Ковића, јер подржавајући тог човека подржава принцип слободе мишљења насупрот политичком/идеолошком терору који ту слободу гуши.

Мислим да је то јасно и овим људима-критичарима који су ми се јавили. Јасно им је да је на једној страни Принцип (Ковић), а на другој Политичка репресија. Само, њима је јасно још нешто: да политичку репресију не може да врши Перица већ неко ко има МОЋ да врши репресију. И ту почињу проблеми.

Ти људи који су изнели ставове од 1 до 5 не желе да (директно) буду на страни МОЋИ, јер је то, разуме се, одвратно. Међутим, исто тако они не желе да се супротставе тој МОЋИ, јер им је ипак стало до будуће (малограђанске) каријере или, просто, до исто тако (малограђанске) сигурности и комфора у животу. Дакле, на једној страни је истина, која им је јасна, а на другој је њихово психолошко ограничење: ти људи су, просто речено, кукавице.

Да би распетљали унутрашњи психолошки чвор у њима самима – судар између захтева истине да реагују и кукавичлука који их у томе спречава – поменути људи почињу да том једноставном спору између академског принципа и кабадахијске МОЋИ додају ставове од 1 до 5 који су, разуме се, потпуно бесмислени и неважни у конкретном случају (што су и сами признали када су написали да су за избор Ковића битни само његови научни резултати). Рецимо, сада ти људи Ковићу приписују да је српски националиста, чиме хоће да кажу да је и он необјективан (као Самарџић). Потом, Ковићеву борбу против релативизације Јасеновца ти људи желе да виде као пример политичке злоупотребе историје („Срби су жртве, а Хрвати звери“), опет зато да би се Самарџић и Ковић у њиховим очима изједначили. А када себе увере у то, онда, јасно, више нема потребе да се у датом случају Ковић реагује, будући да су себи „доказали“ да случај Ковић није угрожавање базичних академских и људских слобода већ (по њима) судар две подједнаке идеолошке заслепљености.

И тако, као да су упецали златну рибицу или покренули духа из боце, ти људи свој белодани, вриштећи кукавичлук на „магијски начин“ претварају у „врлине“: испада да Ковић „мрзи“ Хрвате, а Самарџић Србе, док они не мрзе никога; испада да и Ковић и Самарџић подједнако политички злоупотребљавају историјске науке, а да су једино они „објективни“ и „непристрасни“. Плус, да не заборавим: они су и „мудри“, јер је мудрост, по њима, остати неопредељен.

Разуме се, сви знају, па и сами ти људи, да су ове њихове „врлине“ пука илузија: код њих су извесне једино пуне гаће страха. Али пошто сусрет с фекалијама није најпријатнија ствар коју човек може да доживи, онда се ти људи не само држе тих својих илузија него их још и шире по васцелим друштвеним мрежама, а посебно их набијају на нос људима који су подржали Ковића.

И тако су са својим бајкама стигли и до мене.

Филистри, савезници Моћи

Морам да признам да ми је, док сам читао њихове коментаре, било знатно теже да спречим конкретизацију нагона за повраћањем него да разумем смисао онога што су написали. Врло је лако видети у тим самозваним „моралним горостасима“ људе који се не усуђују да знају, јер немају храбрости да делају на основу онога што знају. При томе, исто тако ми је јасно и то да не постоји никакав начин да тим „мудрацима“ супротставим било какве контрааргументе – пре свега онај кључни, да борба против релативизације Јасеновца није никаква идеолошка злоупотреба, нити израз српског национализма већ, напротив, борба за чување историјске истине и дигнитета жртава које су тамо страдале, и српских жртава, али не и само српских. Тај аргумент, који се темељи на досадашњој литератури о Јасеновцу (оној која узима у обзир сведочанства логораша, а не оновремену усташку штампу), код ових људи нема никакву моћ, јер то шта је за те људе истина а шта није не зависи од аргумената, већ од тога да ли им „истина“ омогућава да се ни у шта не мешају. Ако је за немешање потребно да 2 + 2 буде 28, они ће и у то веровати, као што неће никада прихватити да је 2 + 2 = 4 ако та истина од њих тражи да стану у одбрану неког слабијег принципа у односу на МОЋ.

Ти људи, оба пола, имају своје име. Хана Арент их у Изворима тоталитаризма назива филистрима, сматрајући да је управо такав тип људи био главни ослонац нацистима: „Филистар који се повлачи у приватан живот, његова простодушна посвећеност породици и каријери били су последњи и већ дегенерисан производ буржоаске вере у примат приватног интереса (…) Човек масе, од кога је Химлерова организација [Гестапо] начинила средство за највеће злочине у историји, пре је имао црте филистра него црте човека гомиле: он је био буржуј који, док се његов свет руши, ни о чему не брине колико о личној сигурности, који је спреман да и најмањим поводом жртвује све – убеђење, част, достојанство. Испоставило се да ништа није лакше уништити него приватност и морал људи који мисле само на то како да заштите своје приватне животе.“

Хана Арент није погрешила: филистар мисли да избегавањем било каквог мешања у јавни живот (да се не би изложио МОЋИ) заузима неку неутралну, „морално супериорну“ позицију изнад онога што се упире да види као сукоб две подједнако криве стране. За немачке малограђане криви су били и Хитлер и они који су му се супротстављали. Тако су, на крају, добили Хитлера, а мало затим англоамеричке бомбе из ваздуха и Црвену армију на земљи. И тек 1944. године, када је Хитлерова моћ окопнела у односу на МОЋ савезника, ти филистри у немачкој војсци помислили су да би могли да се побуне против њега.

Упорно одбијајући да се укључи у борбу на страни принципа и начела, филистар заправо наступа као савезник МОЋИ, баш зато што својим неучествовањем дозвољава да МОЋ укине сваки принцип и начело – у конкретном случају да, газећи правно и академски загарантовану слободу мишљења, протера Ковића зато што слободно мисли и зато што му је стало до истине.

Да филистри индиректно служе тој моћи, поред повлачења из јавног живота, потврђује и стање њихове свести. Погледајмо конкретан случај: став број 3 – истина о Јасеновцу се не зна и још дуго времена се неће знати, и став број 5 – национални идентитети, па и српски су будалаштине. Ова два става сведоче о томе да је операција промене свести на тим људима у потпуности успела. Људи који верују да не постоји никакав национални идентитет, односно да је он „будалаштина“, људи који и поред свега што се зна о Јасеновцу не знају ништа представљају идеалне примерке робова. Они су робови зато што немају прошлост нити имају било какво осећање солидарности с ближњима. Таквим људима је, просто речено, лако господарити. Они не траже ништа више од тога осим да буду биолошки живи.

Борба против страха

Неко ће рећи да су филистри људи који хоће само једно – да живе „нормално“. То јесте људски, али је нељудски што то „нормално“ хоће у ненормалним временима, по сваку цену и без обзира на све. Филистри су људи који историју желе да виде као аутобус градског превоза, у коме је довољно притиснути дугме, па да се аутобус заустави и да они изађу напоље када се у аутобусу нешто деси. Како то, ипак, није могуће, они се задовољавају да окрену главу док њих пет у аутобусу туку једног. А када их неко запита шта се то дешава, они у томе не виде масакр већ тучу у којој равноправно учествује и онај један који се превија од болова и оних пет који га макљају.

На крају, као у некој црнохуморној комедији типа „извини се Ђури што те је тукао“, ти филистри траже да им се подигне споменик јер, ето, они нису насилници, они се „не туку“. Разуме се, ако би се у аутобусу догодило силовање, филистри би у томе видели, погађате, „вођење љубави“, па се онда не би мешали да не би нарушавали приватност „љубавника“ у множини.

Колонијалне власти то знају, па охрабрују филистарство: зато данас у Србији нема толико много аутошовиниста колико има филистара, који увек некако себи ствари прикажу тако да нико није у праву, како би без гриже савести могли да наставе да брину само о себи и својој каријери. И зато толико људи који имају неку врсту „каријере“ истовремено немају никакву људску тежину, нити било какав интегритет. А ни жељу да тај интегритет поседују. Уместо тога, они заваравају себе дивећи се својој „величини“ и „мудрости“ и спремни су да, наравно, замрзе свакога ко у ту њихову илузију не верује.

Свако од нас је потенцијални филистар, зато што је страх људска особина. Страх не може да се искорени, осим можда хемијским путем, али тада престајемо да будемо људи. Али можемо да страх признамо, да постанемо свесни страха и да тако почнемо да му се супротстављамо. И када то учинимо, осетићемо да нам људи око нас постају ближи, а мисли слободније.

Тада уистину почињемо да живимо, а не само да се бојимо говна и овна, како би рекао знате већ ко.