Слободан Владушић: Епилог Светског првенства у кошарци

Након што смо 2002. на чудесан начин и уз помоћ кошаркашких богова успели да победимо најбољу аргентинску репрезентацију свих времена, неколико пута смо губили финалне утакмице кошаркашких првенстава. Та чињеница је толико трауматично деловала на неке овдашње познаваоце кошарке да су јавно почели да постављају питања: да ли смо ми и даље земља кошарке? (Занемаримо оне који су нам објашњавали да то више нисмо)

Ја, лично, обожавам нашу српску мегаломанију, јер без те наше особине Милан Кашанин никада не би могао да напише да је Краљевина Србија била пример како једна мала земља може да буде великa држава. Волим, дакле, ту мегаломанију, јер због ње увек тражимо од себе више него што објективно можемо, па пошто смо у том тражењу прилично досадни, некада се богови смилују и дају нам то више, како бисмо се мало смирили и престали да им досађујемо. (Нажалост, та српска склоност ка великим достигнућима, пројектовала се и у застрашујуће жртве у Првом и Другом светском рату; они који су нас убијали, воле да нам ствари представљају тако као да тих жртава није ни било, а за оне које постоје, тврде да смо сами криви – дакле, траже од нас да се извинимо Ђури зато што нас је тукао).

Вратимо се ипак, на кошарку. Када се погледа ко нас је побеђивао у тих неколико финала добићемо следећу слику: два пута су то учинили Американци, чију су састави тада били квалитетнији од наших. Једном су то учинили Словенци, са најбољом репрезентацијом у њиховој кошаркашкој историји, а пре неколико дана, победила нас је објективно најјача немачка кошаркашка репрезентација свих времена. Зато немамо разлога да било ком нашем репрезентативцу, нити селектору Пешићу, замеримо било шта. Напротив.

Прича о променама

Овакав увод је потребан да бисмо схватили једноставну чињеницу: кошарка има своју историју, а историја је прича о променама. Последње светско првенство је само једна епизода у тој причи а тако је треба и разумети: као наставак ћерања, да употребим терминологију Матије Бећковића, а не као крај света (односно крај српске кошарке).

Када се питање да ли смо и даље земља кошарке пренесе у раван историје светских првенстава у кошарци у 21. веку, онда одговор на то питање даје статистика медаља: САД и Србија (под разним именима) – три (3) медаље. Немачка, Шпанија, Француска, Аргентина – две (2) медаље; Грчка, Турска, Литванија, Канада – једна (1) медаља. Као што се види, наша се кошарка заиста не осећа баш најбоље (јер нисмо бољи од Американаца на светским првенствима), али још увек нисмо умрли.

Зато, када размишљамо о томе шта смо урадили на овом Светском првенству, треба да имамо у виду слику која је шира од пораза у финалу. Два ствари упадају у очи.

Најпре, Немачкој је ово прво злато, а Канади, прва медаља. Дакле, све више земаља игра одличну кошарку и првенства ће у будућности бити све више изједначена. У преводу: све велике репрезентације ће да губе више утакмица него раније, па тако и ми.

Друга ствар: будући да америчка кошаркашка репрезентација састављена од НБА играча није више супериорна у односу на друге репрезентације, сада је могуће видети да у свету постоје заправо не једна – већ две кошарке. Једна се игра у НБА, а друга у Европи. Разлику између те две кошарке добро илуструје снимак са интернета на коме су упоредо приказани, са једне стране, навијачи на утакмицама НБА лиге и колеџ кошарке, а са друге, кошаркашки навијачи европских клубова, грчких и српских. У првом случају, публика се забавља и помало гледа кошарку, а у другом води рат другим (кошаркашким) средствима.

Ако је кошарка забава – а у НБА то јесте – онда то мора да утиче на њен концепт. Кошаркашка игра тада почиње да личи на акциони филм, што значи да мора имати своје јунаке (звезде) који су стално у акцији. Тако добијемо рун енд гун кошарку, у којој се трчи и пуца, а публику више забављају тројке, закуцавања, атрактивне асистенције и статистички догађаји, због којих се утакмице прекидају да би се том и том играчу честитало што је са толико и толико кошева, асистенција или скокова доспео на листу најбољих поентера, асистената или скакача свих времена.

Следи аплауз, честитке играча оба тима, и тако даље, а после тога, пробајте некога да убедите да је коначан резултат утакмице нешто више од једног фрагмента целовечерње забаве – побројаних у „хајлајтима” утакмице – коју производе играчи током меча, плаћени аниматори у паузама игре, или сама публика када камере фиксирају појединце који послушно раде оно што им је већ официјелни спикер казао да раде.

Утакмица живота

У таквој бујици прилично досадне забаве, играчи се мотивишу, пре свега, индивидуалном статистиком, што значи да сваки од њих заправо игра за себе, а пошто се броји безмало све, онда све што се учини има неког смисла, јер се пројектује на личну статистику и потенцијално бољи уговор у будућности. Зато већина клубова не само да не игра тимски, већ и не може да игра тимску кошарку, просто зато што сами играчи тешко могу да разумеју зашто би играли за тим, а не за себе, ако је резултат мање битан од добре забаве.

То се добро видело у игри америчке и канадске репрезентације: ко би могао да очекује да ће неки он тих играча да заплаче пред камерама, зато што нису доспели у финале. У суштини, каквоћа медаље или њен изостанак имају мало везе са њиховим личним каријерама, а исто тако и са ауром супериорности НБА лиге. Та аура се ионако не брани на кошаркашким првенствима, већ у медијско-политичкој пројекцији НБА лиге на остатак планете; о томе говори чињеница да се првак НБА лиге увек представља као првак света, чиме се остатку света шаље једноставна порука: ви остали не постојите. А када се један несретни амерички атлетичар сасвим разборито запитао како се НБА шампион може прогластити шампионом такмичења које није ни одржано (првенство света за клубове) провукли су га кроз медијског топлог зеца.

И заиста, постоји нека кошаркашка провинција која и даље верује у то да је квалитет неке репрезентације идентичан броју НБА играча у њој. Након пораза од САД, италијански селектор је кмечао пред новинарима питајући се, бесмислено, како то да Италија као прва у групи игра против САД, чиме је показао да је Италија у кошарци непоправљива кошаркашка провинција (доказ: ниједна медаља на светским првенствима у 21. веку). Зато су меч против САД изгубили и пре него што је почео.

Сличан степен провинцијализма показао је – што је веома чудно – и селектор Литваније од кога се тако нешто ипак није очекивало. Он је, наиме, такмичарски небитну победу против Америке, прогласио утакмицом живота својих кошаркаша. После такве изјаве, могли смо да закључимо да са Литванцима – чији се кошаркашки живот управо завршио – нећемо имати никаквих проблема. (И нисмо их имали.)

Епска јуначка песма

У ову групу знаковитих „провала” (да не употребим неку јачу реч) треба убројати и исказ једног канадског кошаркаша који је после пораза од наше репрезентације изјавио да га цео меч збунио, јер није личио на плеј-оф утакмицу НБА лиге. Ако смо се пре меча плашили Канађана, после те изјаве требало је да закључимо да разлога за страх није било, јер они нису знали против кога играју. (Ми, јесмо.) Они су и даље веровали да је кошарка глобална, тј. да сви играју као НБА или желе да играју као НБА, док ми знамо да је мултиполарна, односно да има и другачије кошарке на свету, која концептуално није инфериорна у односу на НБА. (Рецимо, наша кошарка).

Та друга кошарка је тзв. „европска” кошарка, иако ни она није хомогена: у Мадриду и Барселони кошаркашки навијачи подсећају на публику која посећује озбиљне позоришне представе; у италијанским халама, публици се чини да је терен једна велика фонтана, па стално у њега бацају новчиће (и вероватно маштају да Италија победи САД); на грчким паркетима, публика има улогу хора који учествује у трагедији, у којој, на крају, само једна страна доживи катарзу; у Србији, кошаркашки меч личи на епску јуначку песму у којој се увек очекује да буде што бити не може (некада буде, а некада не). У свим овим случајевима, једино што је битно је крај, односно резултат на семафору када истекне последњи секунд утакмице. Зато европска кошарка није забава – иако јој се тај концепт непрекидно намеће.

Ако није забава онда је другачија и то се види по већој улози тренера, који воде игру, у већој улози тима (колективног напада и колективне одбране), у императиву да најбољи играчи, односно НБА звезде, забораве на индивидуалну статистику и играју за тим. На овом светском првенству тај концепт кошарке је однео победу над НБА концептом, јер смо у финалу ипак гледали европску кошарку.

Част грба и Србије

У суштини, наша репрезентација ће у будућности морати да реши неколико проблема. Прво, како дати шансу младим кошаркашима, а не давити их кохортама јефтиних странаца од којих клубови имају неке користи, али репрезентација нема никакву. Друго, како повезати нашу (европску) школу кошарке са чињеницом да ће добар део наших играча у будућности вероватно бити под утицајем НБА концепта кошарке, у којој репрезентација треба да буде захвална НБА звезди што је дошао да игра, уместо да играч буде срећан и поносан што је део репрезентације и да зато буде спреман да јој се подреди.

Ако у будућности желимо да будемо шампиони било чега, мораћемо да хомогенизујемо све играче које имамо на располагању. Зато никога не треба  унапред отписати али никога не треба ни унапред узвисити. Укратко, биће потребно пуно невидљивог рада и пуно креативних идеја, да се сачува и култ репрезентације и способност да правимо велике играче.

То неће бити лак посао, и зато треба да схватимо да култ репрезентације не стварају само резултати, већ и друге ствари – рецимо, да навијачи репрезентативце не зову „пањевима”, „балванима” и „преварама”, јер ако важи сви за једног, један за све (или сви), онда су и ти навијачи „пањеви”, „балвани” и „преваре”. (А то и јесу). А онда – присетимо се када смо последњи пут снимили неки спортски филм или серију која циљано треба да афирмише култ кошаркашке репрезентације међу будућим и садашњим кошаркашима. Ту шансу још увек нисмо искористили – а требало би.

Присетимо се, на крају, и како смо испратили нашу кошаркашку репрезентацију на далеки пут. Бавећи се више онима којих нема, него онима који су ту, ми смо их сами претворили у пук који је избрисан са списка врховне команде. Нисмо их тамо послали као оно што они јесу – Кошаркашка репрезентација Србије – већ као остатке остатака те репрезентације. Уместо што сада прозивамо некога због пораза или се вајкамо што неких тамо нема, требало би да нас буде срамота због тога колико смо им мало веровали: и репрезентативцима, али и нашој школи кошарке, која нам је од Атине 1995. до данас донела толико злата и осталих метала.

Они су испунили свој задатак – спасили су част кошаркашке репрезентације, част грба, Србије, част свих нас који волимо нашу кошарку. Показали су да и даље постојимо, да трајемо, и да нисмо кошаркашка, нити било каква друга провинција. Сребро није неуспех, сребро значи – ту смо и даље и наставићемо да се ћерамо до злата, а онда све поново испочетка.

И зато, да поновим: хвала вам, момци, хвала вам на свему.