Слободан Владушић: Џефри Епстин као учитељ политике

Недавно самоубиство четрдесетједногодишње Вирџиније Ђуфре, једне од жртава Џефрија Епстина, (такође само-убијеног) поново нас је, макар привремено, подсетило на застрашујућу причу о острву среће на коме је овај инвеститор/подводач организовао педофилске оргије на којима су богати и моћни, премда мало остарели мушкарци, могли да се иживљавају на малолетницама, укључујући и седамнаестогодишњу ,,Џејн Доу 102”, како су у том логору среће књижили Вирџинију Ђуфре.

У целој причи није застрашујуће само оно што слутимо да се тамо збивало, већ и чињеница колико дуго је то оргијање трајало. Чувена америчка коњица, која се специјализовала за акције спасавања у последњи час (најчешће мирољубивих колонизатора Дивљег запада од злих индијанских домородаца који су се дрзнули да бране своју земљу), као да се у случају Епстина помало успавала, све до 2019. године, када су се појавили више у улози гробара, него спасилаца.

Проста математичка операција открива нам да размак између године када је Вирџија Ђуфре сексуално експлоатисана од стране Епстинове мреже (2001. године) и године Епстиновог хапшења и самоубиства (2019. године) износи тричавих осамнаест година.

У међувремену, не може се баш рећи да нико није знао шта ради Епстин: 2005. године, полиција на Флориди истраживала је Епстина поводом оптужбе да је сексуално злостављао четрнаестогодишњу девојчицу. Године 2008, признао је кривицу за навођење деце на проституцију и за сводништво, у замену за врло либералну затворску казну у трајању од 13 месеци, током које је углавном само преспавао ноћ у затвору.

Побуна народа

Све у свему, Епстин је изгледао као нека врста покретног сведочанства да систем нема довољно моћи или жеље да се обрачуна са педофилом, који је био у вези са највишим ешалонима олигархије & пратећих органа, и као њен сводник (специјализован за малолетнице), и као власник инвестиционе компаније, специјализоване за управљање новцем милијардера.

Та слабост система је побунила обичне људе: 2017. године се у Америци појавио покрет Qanon. Википедија га описује као радикални десничарски, протрамповски покрет опседнут теоријом завере са антисемитским коренима, чији симпатизеру верују да постоји организована мрежа педофила коју чине политичари из Демократске странке, холивудски глумци, бизнисмени, високи службеници владе и медицински експерти. (Треба, међутим, приметити да је и Трамп познавао Епстина).

Веза између Епстина и олигархијске, педофилске дружине непотврђених идентитета одразила се и на спектакуларни успех нискобуџетног филма Звук слободе (Sound of Freedom) Алехандра Монтевердеа који је снимљен 2019. године, али је емитован тек 2023. године.

Филм је представљен као истинита прича заснована на деловању Тима Баларда, бившег агента Одељења државне безбедности (Department of Home Security) који се посебно бавио борбом против трговине децом, а који је потом напустио свој посао и основао приватну организацију посвећену истом циљу. У филму се, између осталих примера трговине децом, појављује и острво са малолетницама и малолетницима на које долази пробрана клијантела – алузија је врло јасна.

Симптоматично је да Монтевердеов филм спада у групу тзв. ,,инди” филмова, односно независних филмова које нису произвеле & дистрибуисале велике холивудске продукцијске компаније или пак платформе за стримовање попут Netflix-а или HBO-а.

Звук слободе је продуцирала мала продукцијска кућа Angels Studio, сакупљајући новац од великог броја ситних инвеститора, којима је обећан део профита, као и од ,,пренумераната” који су унапред куповали улазнице за себе, али и за оне који можда не би могли да их сами купе. Дакле, може се рећи да је Монтевердеов филм прави народни филм или популистички филм, како се то види из птичије, то јест, олигархијске перспективе.

Филм „Звук слободе“ је на спектакуларан начин скренуо пажњу на себе и вратио у фокус ,,случај Епстин” иако је овај човек био мртав већ четири године

Звук слободе је, с обзиром на свој инди-статус и мали буџет, потпуно неочекивано постао блокбастер (зарада на америчком тржишту око 200 милиона долара) при чему је надмашио високобуџетне наставке франшиза Немогућа мисије и Индијана Џонс који су се појавили исте 2023. године. Самим тим, филм је на спектакуларан начин скренуо пажњу на себе и поново вратио у фокус ,,случај Епстин” иако је овај човек био мртав већ четири године, а у филму се нигде експлицитно не помиње.

Монтеверде је одбијао да филм повеже са са покретом Quanon – што му је, разуме се, спочитавано – иако су овај покрет отворено подржавали и главни глумац Џим Кавизл као и Тим Балард. (Не без последица: од 2019. године када је снимио Звук слободе, па до 2023. године, када је добио споредну ролу у филму Sweervater, Кавизл није добио ниједну улогу, док је часопис симптоматичног назива Vice (Порок) Баларда оптужио за само-митологизовање, отворено сумњајући у његова достигнућа у борби против трговине људима).

Звук слободе

Успех филма Звук слободе, показао је да у трговини децом који се појављују као сировине за педофилско оргијање постоји нешто веома застрашујуће што је навело људе да овај филм претпоставе високобуџетних холивудских баналности. Ужас који осећа човек приликом размишљања произилази из свести о психолошким последицама које ће обележити цео будући живот деце, жртава педофилске сексуалне експлоатације.

Међутим, то није једини разлог којим ,,случај Епстин” плаши људе који нису део олигархијских структура. Људе, наиме, плаши и застрашујућа логика коју прича о Епстину илуструје & потврђује, а то је логика која дели људе на (олигархијску) мањину која себи све дозвољава и већину народа којој је све ускраћено.

Док Епстинова клијентела (међу којима, сасвим сигурно, није било представника радничке класе и ситне буржуазије, да се изразим марксистичким речником) есксплицитно и очигледно сексуално експлоатише девојчице, а вероватно и дечаке, дотле на другој страни иста та сексуално помахнитала олигархија, преко медија, универзитета и правосуђа инсталира најопресивнију могућу дефиницију сексуалног узнемиравања, по којој безмало сваки контакт мушкараца са женом може бити означен као кривично дело.

Примера ради, у књижици о сексуалном узнемиравању која је масовно дељења на мом факултету, као пример сексуалног узнемиравања наводе се операције које описују глаголи ,,одмеравати” и ,,зурити”. Ако би ,,одмеравање” дефинисали као мушки поглед који одмерава целу фигуру жене, онда би мушкарац, да не би ,,одмеравао”, морао да свој поглед ка жени фиксира и задржи у једној тачки; међутим, на тај начин он ризикује да ,,зури” у њу, јер би глагол ,,зурити” могао да се дефинише управо тако: као поглед фиксиран у једну тачку (фигуре жене).

Другим речима, очигледно је да једини поуздани начин да се избегне могући осећај узнемирености код жене у чијој се близини налазимо, јесте да је никако не гледамо, што је, иначе, по информацијама којима располажем, и пракса у појединим компанијама које се налазе на простору некадашњег Запада.

Разговарајући са студентима о тој књижици, дошли смо до заједничког (срећом још увек ироничног) закључка, да ћу на предавањима ја у будуће морати да гледам у плафон, а они у под. Ускоро сам међутим, сазнао и то да једна невладина организација држи курс који се бави повећавањем капацитета реаговања на сексуално узнемиравање, што би у преводу значи да је то курс на коме се полазници уче шта све јесте, односно шта све треба да схвате као узнемиравање.

Дакле, није ствар само у томе да се сексуално узнемиравање толико релативизује да безмало сваки контакт очима може да буде схваћен, правно гледајући, као узнемиравање, већ и у томе да се људи науче да сваки контакт управо тако и треба да доживе.

Последица овакве криминализације контакта није тешко претпоставити: на једној страни то је гурање мушкараца али и жена у дигиталну самицу у коме контакте са другим људским бићем замењује порнографија, вештачка интелигенција, као и широки дијапазон сексуалних помагала које замењују партнера или партнерку. А свако ко се једном нађе у самици, тамо је зато што је због нечега крив.

Елита и Мегалополис

И тако долазимо до друге последице, а то је феномен incel-а односно тзв. ,,невољног целибата”, којом се описује особа која и поред жеље да има (сексуалног) партнера, ту жељу не може да оствари. Иако би теоријски incel могао да буде и свако ко нема партнера – и жена, и мушкарац, и хетеросексуалац, и хомосексуалац – овај појам је повезан, наравно, само са хетеросексуалном мушкарцем.

Разлог за то је чињеница је да концепт incel-а заправо само наставак сексуалног узнемиравања другим средствама. Наиме, мада је теоријски било могуће да и нека жена или хомосексуалац сексуално узнемиравају неког мушкарца, свако би, ипак, при помену синтагме ,,сексуално узнемиравање” помислио на распоред улога у коме је хетеросексуални мушкарац онај који ,,узнемирава”, док је жена жртва ,,узнемиравања”.

Последица криминализације контакта је гурање мушкараца али и жена у дигиталну самицу

Мушкарац је, дакле, крив зато што узнемирава. Појам incel-а иде корак даље, јер са овим појмом уопште није потребно да хетеросексуални мушкарац ,,узнемирава” жену; да би био крив, сада је за кривицу довољно само то што хетеросексуални мушкарац негде постоји.

Такав усамљени мушкарац може да буде сам у своја четири зида, далеко од било које жене, па да опет буде крив, зато што му концепт incel-а приписује мржњу према женама, а та мржња је логичка последица чињенице да их нема поред себе. (Срећом по љубав, олигархија воли децу, јер их има поред себе).

Тако долазимо до једне од основа Мегалополиса, односно друштвеног система који је негде после пада Берлинског зида заменио оно што се до тада звало ,,Запад”: то је подела на транспартијску, политички моћну мањину која себи допушта све злочине и политички немоћну већину која је претворена у мноштво атомизованих појединаца који су обузети приписаном ,,кривицом” без конкретног злочина, осим ако политичка немоћ није управо тај неопростиви злочин.

Мањина и већина у Мегалополису не деле више никакво заједничко тло: то није нити заједнички хришћански Бог, који је повезивао племство и кметове у феудализму, нити заједничка нација, која је у некој мери повезивала класе у времену након Француске револуције, па ни уздање у демократију, која је у 21. веку стављена у заграду уз помоћ пост-демократија који припрема људе за њено напуштање – ако не буду гласали онако како се од њих очекује.

Баш зато што тог заједничког тла нема, не чуди то што један од људи, осумњичених да је редовно посећивао Епстиново острво ,,среће”, истовремено сматра и да паметна употреба вакцина може да смањи светску популацију за десетак посто.

Проблем екипе која се сладила код Епстина, нису толико њихови бивши сународници, већ геополитички и економски конкуренти. Та екипа (коју намерно не зовем елитом) не може да парира напредујућим силама, као што је Кина, услед чињенице да против себе нема само Политбиро кинеске комунистичке партије, већ и један народ у целини, који је још увек повезан заједничком причом и тлом. Зато Кином не влада олигархија, већ чувари приче.

У Мегалополису, та заједничка прича више не постоји, а када приче нема, не могу да постоје ни заједнички ланци снадбевања. Педофилија, другим речима, није симбол виталности, већ декаденције.

Српски случај

Шта ми у Србији, можемо да научимо из приче о Џефрију Епстину? Можемо се, најпре, запитати у којој мери је код нас дошло до овог расцепа у друштву или народу, односно шта данас повезује (српску) елиту – са наводницима или без – и српски народ.

Безалтернативни пут ка ЕУ око кога тренутно постоји консензус позиције и највећег дела опозиције и НВО сектора, наравно, не подразумева националну и вертикалну хомогеност унутар једног народа и грађана ове земље, већ управо оно што је Кристофер Лаш ставио у наслов једне своје књиге политичких есеја из 1995. године – ,,Побуну елита” и, у поднаслову, ,,издају демократије”.

И то има смисла, зато што је демократија могућа и ефикасна само када власт и народ деле заједничку причу. Питање ове унутрашње расцепљености у нашем јавном простору данас изгледа потпуно занемарено (неважно/небитно/неинтересантно) док око себе, код такозваног обичног света, чујете ноншалатно изговорене реченице које решење тренутне политичке кризе виде у проливању крви оне друге стране – што имплицитно подржавају оба концепта ,,правде”; и оне партијске и оне револуционарне.

Та дневнополитичка подела, међутим, само прикрива ону дубљу, системску поделу, о којој је овде реч, а то је подела на безгрешне екипе којима је намењена власт у Србији и увек и за све криву већину, којом ће те екипе владати. Ова подела много више подсећа на супротност која влада у неком затвору или логору (супротност између управе логора/чувара и затвореника/логораша), него у једној тзв. добро уређеној држави. А затворе, као што је познато, мрзе сви: и они који управљају њима, и они који су у њима затворени.

Укратко, да је Епстин у Србији данас, он би мирно радио свој посао, по страни од дневнополитичке буке, као што га је радио, дуго времена, и у Америци… дружећи се и са Клинтоном и са Трампом, односно и са демократама и са републиканцима. А када би постао прегласан, неко други, тиши, преузео би његов бизнис, све док и он једном не постане прегласан.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Getty Images