Слободан Владушић: Црква и хуманизам

Живимо у врло драматичном времену у историји човечанства. Међутим, то време се може претворити и у тренутак новог, историјског сусрета између нас и Српске православне цркве

Смрт патријарха Иринеја није само велики губитак за Српску православну цркву и верујуће него и за целу Србију. До таквог закључка сам дошао разговарајући с пријатељима од којих неки нису верници, а неки нису ни Срби. Код свих сам приметио и осећање бола, али и немира. То није случајно. У држави у којој тзв. „страни инвеститори“ могу да купе и земљу и изворе воде, а о људима да не говоримо, једино још СПЦ и ваздух нису на продају. Зато смрт патријарха нужно изазива зебњу: шта ће бити даље?

За углед СПЦ, осим надземаљских разлога, заслужна је и историја. Од 1219. године, када је, захваљујући дипломатском труду Светог Саве, установљена аутокефалност СПЦ, српски национални идентитет добија једну посебну духовну компоненту. Та духовна компонента је одржавала снагу и моћ тог идентитета у оним худним временима када је српска средњовековна држава пропала и када је од српског идентитета остала само та, духовна идеја.

Улога цркве се тада неминовно проширује и на световну политику, па Црна Гора постаје теократија, док две сеобе српског народа са југа на север предводе два патријарха: Арсеније III Чарнојевић 1690. године, а Арсеније IV Јовановић, пола века касније.

Етички корективи

Изнуђено укључивање цркве у политичко вођење једног народа – коме, осим сопствене цркве, ништа друго није остало – имало је за последицу и својеврсну спиритуализацију српске политике. У њој је, разуме се, било прљавштина, каквих је било и код других народа; тих прљавштина има и сада, а биће их, сва је прилика, и убудуће. Па ипак, у нашем менталитету постоје неки чудни и необични етички корективи који су у већини других средина непознати: примера ради, концепт чојства и јунаштва директно је супротстављен Макијавелију, будући да компонента чојства (чувати друге од себе) значи управо то да циљ не оправдава средство.

Исто тако треба сагледати и наслов српске химне „Боже, правде“. Сећам се једног страног слависте, који је у свом животу био и комуниста и „либерал“, пошто му је служење власти била једина права квалификација. Био је намеран да покаже како су све химне шовинистичке, па је поменуо и српску. Питао сам се како ће у ту тезу уклопити наслов и речи наше химне. Једноставно: није их ни поменуо.

И заиста, када се од Бога тражи правда, а не моћ, онда у том захтеву за правдом има и нечег скромног, али и исто тако и племенитог, отменог, готово спиритуалног. Није случајно што су под том химном исто тако ратовали и војници Краљевине Србије у балканским ратовима и Великом рату.

Део заслуга за ту племенитост свакако има и Српска православна црква, исто као што део заслуга за злочине у другом, већем делу 20. века сносе и пројугословенски оријентисани српски интелектуалци који су – упркос добрим намерама – сметнули с ума значај конфесије у заснивању идентитета. Тиме су отворили врата „српским“ комунистима који су се вехеметно одрицали свог националног идентитета, али не и власти, и вила на Дедињу, које су стекли заузврат.

Таквим размишљањима сам се предао док сам својевремено гледао дугачак ред људи од Калемегдана, па све тамо до Теразија који су мирно чекали свој ред да се поклоне земним остацима покојног патријарха Павла. Међу тим људима било је свакако и оних који нису верујући, али који су својим унутрашњим чулом осетили значај фигуре покојног патријарха.

Његова светост патријарх Павле није представљао изузетак у Српској православној цркви већ је испољавао оне њене особине које су је најдубље повезивале с народом, па тако и с тим људима, који су скромно, отмено и стрпљиво чекали у колони. Помислио сам тада на једног руског писца који је казао да народе не одређује то колико ниско могу да падну, већ колико високо могу да се узвисе.

Постхришћанска епоха

Смрт његове светости патријарха Иринеја – достојног наследника патријарха Павла – и даља судбина Српске православне цркве имају и један знатно шири контекст. Наиме, није потребно неко велико знање и проницљивост како бисмо закључили да живимо у тзв. постхришћанској цивилизацији. Међутим, оно што ме чуди није сама та мисао већ изванредна равнодушност оних који ту мисао изговарају: као да се ова дијагноза епохе не односи на све нас, у добром делу света који је некада био хришћански, него на стање у неком мравињаку двадесет пет метара испод нивоа мора, чијег нестанка свет не би био ни свестан.

И заиста, постхришћанска епоха последично значи и постдемократију и постистину и постправду и постхуманизам. Све то укупно значи да наш свет, који је саздан и на хришћанству, неће више бити наш свет. Биће то страни свет у коме ћемо и ми бити странци.

Контуре тог антихуманистичког света већ су задате и нису потребни експерти да вам то објасне. Довољно је пажљиво слушати и манекенке. Када једна од њих, прилично сигурна да је њена лепота довољна да је спаси, каже мирно како ковид није лоша ствар јер ће се смањити број људи на планети, онда она само добро осећа онај дух антихришћанске и антихуманистичке епохе, у којој се будући суперљуди односе према људима, дакле нама, као некада људи према животињама. И та аналогија није случајна, јер неко жели да нам поручи да ће нас чекати судбина животињских врста које су истребљене или десетковане.

То се еуфемистички назива депопулациона политика. Исправно би било казати: глобални геноцид. Правдаће се, наравно „еколошким разлозима“: да би тзв. Планета живела, мора да нас буде мање. То звучи „логично“, зар не? (Чудно је како је логика увек ту, када неког треба одбацити или ликвидирати, а никада када неког треба безусловно волети или се за неког жртвовати.) Линија разграничења оних којима ће се дати да живе и оних који ће се одстранити биће финансијско стање и цивилизацијски идентитет.

Све ово што пишем није ништа ново и могао бих да наведем десетине фуснота које ове мрачне и тескобне реченице потврђују. Али нема потребе. Људи то не морају да знају, јер се задах тог антихришћанског и антихуманистичког света већ непогрешиво осећа. Доказ? Глобални страх од вакцинације, који ескалира у тзв. развијеним парламентарним демократијама: да су збиља демократске, у тим земљама страха не би ни било.

Оруђе звано „разум“

Има у томе неке готово комичне ироније. Тамо негде у XVIII веку, у епохи просвећености, људи су отприлике веровали у то да је Бог, додуше, створио свет, али се онда сетио да има паметнијег посла, па нас је оставио да живимо без његових интервенција. Како су људи дошли до тог сазнања о божанским намерама, није ми јасно, али то учење постоји и зове се деизам.

Много људи се радовало тој остављености, јер су сматрали да имају у рукама оруђе које ће хуманизовати свет и учинити га савршеним, без обзира што га Бог беше оставио. То оруђе се звало разум. А када се човек разуме искључиво разумом, он се некако увек од божанске творевине сроза до машине.

То потврђује случај једног француског лекара/механичара који је 1747. године објавио књигу Човек-машина. И ту комедија достиже врхунац. Људи су се уздали у разум како би се ослободили спољашњих ауторитета (рецимо цркве) у корист слободе мишљења и слободног живота, а онда су, уместо слободе, добили статус машине, која, као што је познато, не размишља већ се програмира, док су уместо живота стекли рок трајања, који је одређен рентабилношћу.

Примера ради, неки несрећници леже у болницама тешко болесни и троше новац „пореских обвезника“ да би добили лекове који их одржавају у животу. Министар финансија једне земље, иначе много богатије од Србије, поручио им је да би се он убио када би знао колико кошта државу. Другим речима, поручио им је да су нерентабилни и да треба да се искључе. То је било пре неколико година. Од тада законска регулатива која олакшава еутаназију стално напредује – и у Србији, наравно – тј. враћа се на старо, односно до 1939. године када је у Трећем рајху донесен Закон о еутаназији који је за две године „ослободио патње“ око 275.000 људи.

Нови сусрет са СПЦ

Епоха просвећености је била једно обећање: верујете (само) у разум и бићете слободни, а свет око вас ће постати хуман. Два века касније, након Другог светског рата, а са искуством живота у непосредној близини Холивуда, двојица Немаца, избеглице из Хитлерове Немачке, написали су: „Просветитељство, схваћено у најобухватнијем смислу као напредујуће мишљење, одувек је следило циљ ослобађања људи од страха и постављања људи за господаре. Али до краја просветљени свет сија у знамењу тријумфалног зла.“

И заиста је тако. Живимо у време када је постало очигледно да хуманизам без Бога и вере у Богочовека не може постојати. У постхришћанском свету људи су управо тамо где су били пре хришћанства: подељени на малобројне господаре, „надљуде“, „супер-људе“ који се ничега не плаше, и робове који се, самим тим, плаше свега. Па тако и вакцинације. И ко би могао да им замери на том страху? Такозвани прогрес у који смо веровали, загледани у технолошки напредак, прати хуманистичка регресија. То више није филозофска већ животна чињеница.

Људи за које хуманизам није била само реч-играчка којом се жонглирало у текстовима изолованим од реалности, осетили су да је та вештачка деоба између вере и хуманизма погрешна. У хуманизму без вере у нешто веће од разума врло је тешко да неко некоме може да буде ближњи. Тако се код бољих духова појавило осећање да се у овом свету хуманизам и хришћанство морају поново међусобно прожети.

У српској књижевности постоје више таквих личности, а ја ћу споменути само две, добро познате: једна је Борислав Пекић, који је у свом познатом и врло актуелном роману Беснило укључио лик Габријела, који симболизује архангела Гаврила, чиме појава вештачки мутираног вируса беснила на аеродрому Хитроу добија и своје хришћанско осветљење. Друга личност је песник Иван В. Лалић, а прича је добро позната: када му се 1989. године, код Венеције, утопио син Влајко, Лалић је по сведочењу његове супруге Бранке затражио од Бога још седам година да испева оно што је наумио. Тако је 1996. настала његова антологијска збирка песама Четири канона, формално и духовно блиска православној црквеној поезији. Лалић умире исте године.

Примери Борислава Пекића и Ивана В. Лалића, двојице врхунских интелектуалаца, не би требало да нас зачуде. У њиховим судбинама открива се пун круг који је извела хуманистичка свест; да би остала хуманистичка, она је осетила да мора да се ослони на нешто веће од пуког разума.

Живимо у врло драматичном времену у историји човечанства. Међутим, то време се може претворити и у тренутак новог, историјског сусрета између нас и Српске православне цркве. Како ће проћи тај сусрет? Не знам. Сећам се само сцене којој сам присуствовао пре неколико године у једном велеграду у Западној Европи. После недељне литургије два православна свештеника сусрела су се с децом која су дошла у цркву. Један је пружио руку девојчици на целивање и питао је, строго, где јој је мајка. Други, висок и сув, сагнуо се, па је пољубио у косу дечака и девојчицу који су му пришли. Онда их је ухватио за ручице.

Није им казао ништа.

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Извор Печат