Напомена редакције: Текст који следи је први пут на Новом Стандарду објављен у марту 2021. године. Након трагичног догађаја у ОШ Владислав Рибникар опет је доспео у центар пажње на друштвеним мрежама, па смо одлучили да га актуелизујемо и на насловној страни сајта.

***

Овај текст је могао бити написан и објављен у време када се појавила Дара из Јасеновца, али сам свесно одлучио да сачекам да се бура око филма у медијима и на друштвеним мрежама стиша. Да то нисам учинио, вероватно би овај текст био прочитан површно, у контексту за и против филма, а то нисам желео, јер би многима вероватно промакла поента. Истина је: неке ствари боље видиш, када им се приближиш. Тачно је, међутим, и супротно: некада мораш да се удаљиш од слике, да би је видео као целину.

Још пре емитовања филма о Јасеновцу, сетио сам се једне тужне сцене са испита. Док је причао о роману Лагум, Светлане Велмар Јанковић, испоставило се да један мој студент никада није чуо за Независну Државу Хрватску, нити за постојање особе под именом Анте Павелић. Вратио сам му индекс. Када је изашао напоље, студент је љутито прокоментарисао колегама: пао сам зато што нисам знао за неког Павелића. Половина се саосећала са његовим болом, друга половина је била запрепашћена.

Неколико година након што се то догодило, речи тог студента памтим због језиве равнодушности која одзвања из њих. И та равнодушност је кључна ствар. Човек који је управо сазнао да је у једној марионетској држави која се звала НДХ, током Другог светског рата убијено пола милиона Срба и да је још толико покрштено и протерано (извор: Јаша Алмули, Јевреји и Срби у Јасеновцу) није осетио никакву језу због те спознаје, нити стид зашто о томе ништа не зна (да не говоримо да се без тог знања не може разумети роман који је добио као испитно питање). Емоција се појавила тек онда када је неко угрозио његову личну каријеру. Дакле, убијај, кољи, покрштавај, протеруј друге људе, то је ок. Брига ме, чак и ако су моји сународници. Али каријеру ми не ломи. Зато су емоције – бес, а можда чак и мржња – биле усмерене само према мени: са Павелићем није имао проблем.

Равнодушни роб

Овај студент је изванредан, премда разочаравајући, пример корпоративног човека, који се данас производи широм цивилизације Запада – да употребим појам Самјуела Хантингтона из Сукоба цивилизација – па се производи и у Србији, иако ми, по тој књизи, не припадамо поменутој цивилизацији. Шта је корпоративни човек? То је особа која је пре свега заинтересована за своју каријеру што је синоним за микс осећања сигурности и упражњавања личних уживања. Према свему осталом је равнодушна. Корпоративни човек, дакле, нема никакав свој лични однос према истини или правди или закону, већ подражава однос који према истини, правди и закону има корпорација која му омогућава/даје каријеру. Корпоративни човек је аполитичан, осим ако му корпорација не нареди да се политички ангажује или га плати да буде политички ангажован. Он је врло толерантан према свему према чему је и корпорација толерантна; истовремено, он је врло нетолерантан према свему према чему је и корпорација нетолерантна.

Корпорација од корпоративног човека углавном тражи да буде равнодушан, а то је зато што се од Другог светског рата до сада начин ратовања променио. Рат се преместио са бојног поља у свест популације, било „своје“ било „непријатељске“ – мада је разлику све теже уочити – па је масовну регрутацију резервиста који треба да контролишу велика географска пространства, заменила релативно мала група стручњака. Они преко медија, индустрије забаве те интернета, утичу на свест популације и тако овладавају њом и побеђују у рату без испаљеног метка и без жртава ако се сложимо да жртве нису народи који се претварају у маса зомбија са мозговима претвореним у кашу. Укратко, ако је држава некада мобилисала своје грађане, корпорација се задовољава да их претвори у идиоте, равнодушне према свему осим према сопственој каријери. У таквој атмосфери, сваки појединац одједном остаје сам самцијат наспрам корпорације. Немоћан да јој се сам супротстави, он постаје роб коме се допушта једино то да експериментише са сопственим телом и купује производе корпорације, наравно, док има од чега да их купује. О осталом се не пита.

Корпоративни човек није никакав либерал и то треба знати. Није случајно што је данас један од најупорнијих критичара корпорацијске свемоћи управо либерал Глен Гринвалд. За Гринвалда, међутим, истина, правда и закон нису нешто што је у власти корпорација и то је оно што га разликује од корпоративног човека. Либерализам није идиотизам, све док постоји свест либерала да човек није неко острво, окружено морем, већ само једно од острваца које тек у архипелагу имају неки смисао и снагу важења. Најзад, српска политичка и културна традиција познаје искуство либералног мирења индивидуализма и колективизма и у том смислу увек је корисно прочитати књигу Леона Којена У тражењу новог која то добро показује на примерима из српске књижевности и културе пре Великог рата. А није лоше прочитати ни текстове из тог периода: рецимо „Два индивидуализма“ или „Лична и народна иницијатива“ Јована Скерлића.

Данас би им се свакако требало поново посветити не само зато што траже меру између индивидуалности (личности) и колектива, већ и зато што се у њима открива један битан моменат тог времена, а то је настојање ондашњих српских интелектуалаца да активно учествују у подучавању свог народа. На крају крајева, Скерлића нису случајно називали учитељом енергије. Одјеци тог подучавалачког ангажмана истакнутих појединаца откривају се и у времену између два рата, рецимо, код Црњанског, који у путопису Љубав у Тоскани на једном месту исписује моћну реченицу: Народ хоћу да саградим.

Сви они су веровали да питање какав ће човек да буде, не зависи само од (генетског) наслеђа, већ и од начина на који се образује. Тај моменат подучавања је и данас веома актуелан. Студент са којим сам започео овај текст није неко ко се такав родио: он је производ једног процеса образовања. Он је научен да буде такав – каријеран, корпоративан, равнодушан према ближњима.

Када кажем образовање не мислим нужно на бубање чињеница у оквиру разних школских предмета, већ на општу изложеност деце и одраслих читавим низовима прича. Оне обликују њихов склоп вредности, а да они тога нису ни свесни. Ево примера: језгро корпоративног човека је прагматизам, односно уверење да истина и правда не постоје изван наше личне користи. Истинито је оно што нам је корисно, праведно је оно што нам је корисно. Одавде произилази да ако имамо неке користи од опањкавања и релативизације невиних српских жртава у НДХ, онда то треба и да чинимо: у том случају нисмо олош, само смо прагматични. Сада се запитајте колико сте пута у последњих десетак и нешто више година чули да неко повезује прагматизам и хуље. Ја нисам то чуо никада, али сам зато безброј пута чуо фразу да је патриотизам склониште хуља.

Ето, тако се образује корпоративни човек: у неком (чудном) образовању без образовања, када се нешто зна, а не зна се, ни ко те, ни када томе научио. А обично није ни тако како смо научени да јесте. Ако је образовање причање прича и њихово слушање, примање и свесно или несвесно подражавање, онда човек може да се образује сам, тек онда када сам себи може да исприча причу, а то не може да учини ни као дете ни као младић или девојка када још увек улази у свет као у складиште прича које треба слушати, гледати или у њима учествовати. На крају крајева, неки људи никада себи не испричају ниједну причу. Они, нажалост, никада не дорасту до своје животне приче: увек само подражавају туђе, јер их је неко једном убедио да од тога имају највише користи.

Феномен кућних јаничара

Данас, у доба дигиталне телевизије, паметних телефона, интернета, друштвених мрежа, и видео платформи, количина и густина прича којима је изложен човек неупоредива је са било којим претходним тренутком у историји људске цивилизације. Ако приче образују човека, то онда значи да држава више нема монопол у процесу образовања, чак и када би, у идеалном случају, успела да сачува ефикасност и сувереност свог образованог система (што Србији, иначе, није успело, јер је неко имао личну корист од тога да јој то не успе). Решење није у некој врсти изолације. Прво, то је политички немогуће – знамо како је Кина „отворена“ када је половином 19. века покушала да се изолује од британског опијума – а друго, то није пошло заруком ни СССР-у у време када интернет није постојао: ова држава је пропала зато што је била нема, односно зато што није умела да прича своје приче. Њени грађани су тада почели да понављају туђе, што је већину, на крају, довело да незапамћеног понижења током деведесетих година прошлог века. (Корпоративној мањини је, као и свакој другој олигархији, било, напротив, одлично).

У извесном смислу, увек ћемо, дакле, бити изложени ефекту кућних јаничара. Ако је у прошлости, у оквиру „данка у крви“ било нужно одвести децу од родитеља да се претворе у нешто друго, данас се деца комотно могу оставити код куће: процес образовања у већини случајева неометано тече, док се родитељи брину за исхрану, гардеробу и остале потрепштине у наивној вери да су та деца још увек њихова и да је то једино што је тој деци потребно. За остало ће се ионако побринути јутјубери.

Они који мисле да је феномен кућних јаничара искључиво српски феномен и да тога нема у тзв. „нормалним земљама“, нажалост, греше. У неким другим државама које су донедавно биле пример нормалности, сада се дешава да деца потказују своје родитеље медијима… када се мишљење родитеља разликује од мишљења медија. На тај начин од кућних јаничара стижемо до реверзибилног образовања: да би родитељи још увек сачували привид да су деца њихова, а не корпоративна, они, парадоксално, морају да преузму склоп вредности властите деце. Тако више родитељи не васпитају децу, већ обратно – деца родитеље. У име корпорација, односно Мегалополиса.

Ми се тој тачки ближимо.

Кључно питање стратегије образовања у Србији данас јесте, дакле, ово: да ли децу треба учити да постоје неке вредности као што су истина, правда и ближњи које су независне од финансијске моћи и које треба сачувати од притиска те моћи, или смо према овом питању равнодушни, па остављамо корпорацијама да ту исту децу науче да се људи деле на „успешне“ и „неуспешне“, да нема никаквих ближњих, да је најважнија ствар на свету каријера до које се долази тако што се пристаје на то да моћ има право да одреди шта је истина и шта је правда, а да са немоћнима уради шта јој је воља?

Уколико се сложимо да корпорације не би требало да буду свемоћне, онда стратегија образовања треба да установи начине и технике како би се та прича могла креирати и ширити по целом друштву, а да истовремено њен титулар не буде искључиво и једино држава. Разуме се, детаље те стратегије не би било паметно објављивати као што није паметно објављивати ни ратне планове. Стога бих и властите идеје сачувао за себе, бар у овом тренутку.

Уколико би одговор на постављено питање био онај други, онда је питање образовања у Србији већ решено: треба само наставити са урушавањем образовног система, потпирујући заваду између хиперзаштићене деце и њихових хиперамбициозних родитеља са једне стране и незаштићених професора са друге стране, све док се занимање професора људима у тој мери не огади да тамо заврше само они који верују да их нико не може толико слабо платити, колико они слабо могу да раде.

Данас, још увек, у школама раде и људи које са правом зовем својим колегама и пријатељима.

Али ускоро, то више можда неће бити тако.

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

Извор Печат