Слободан Стојичевић: Руски стручњак за обојене револуције: Техника протеста као на Мајдану, прети „тактика роја“

Проф. др Андреј Викторович Манојло је политиколог, професор на Универзитету Ломоносов где предаје (између осталих предмета) и „обојене револуције“ на смеру Информациони и хибридни ратови. Један је од највећих стручњака за феномен обојених револуција у Русији. Аутор је више од 70 књига и 290 стручних чланака из области информационих и хибридних ратова и технологија „обојених револуција“ међу којима су „Генеза савремених обојених револуција“, „Хибридни ратови у контексту пост глобализације“, „Информациони рат и нова политичка реалност“, „Фејк новости и технологија превентивне делегитимизације избора“ и многи други.

Сем теорије, феноменом преврата се бави и практично: 2019. је уз његову помоћ обнародован и спречен контакт заменика Чавеса – Диосдада Кабиља са ЦИА и преврат у Венецуели који је спреман у режији ЦИА. Као последица ове операције смењен је саветник за безбедност председника САД Џон Болтон.

Ви сте један од највећих ако не и највећи експерт за обојене револуције у Русији. У Србији већ неколико дана трају демонстрације, почели су чак и сукоби са полицијом и прва хапшења. Да ли је реч о покушају обојене револуције или само о обичним грађанским демонстрацијама?

По мом мишљењу, то што се сада догађа у Србији је веома налик на понављање „булдожер револуције“ која се догодила 5. октобра 2000. године. Зато што протести које гледамо не изгледају као стихијски већ се чини да су то унапред организовани скупови.

Могу се, наравно, разумети људи који су незадовољни овим или оним странама живота, животним стандардом, економијом, сиромаштвом, јер проблеме има свака држава. Нема тог лидера у свету и шефа државе који не прави грешке.

Али у овом случају сценарио који се одвија у Београду је веома налик на класичну обојену револуцију која се већ одиграла у Србији 2000. године. И која је добила назив „булдожер револуција“, то јест све се одвија по истом обрасцу, само без булдожера.

Засад?

Да, засад. Ми видимо активисте, ми видимо да људи нису тек тако дошетали на главне тргове, да су многи од њих доведени, што значи да је то припремано унапред, види се координација ових деловања. И све ово показује да се примењују савремене технологије организовања државног удара и преврата.

Демонстрантима се придружују и поједини студенти. Тако да ће разне друштвене групе, свака са своје стране, кренути у протесте. Биће наизглед неколико протеста. Да ли је то једна од карактеристика обојене револуције?

Да. У случајевима када се напред, у први ред, истура омладина, то јест када се агитује међу студентима да се излази на тргове и да се организују протесне акције, то јест да се иде на барикаде, то је типична особеност обојене револуције.

Зато што се најпре млади људи гурну под пендреке и водене топове полиције а онда се избаци парола „бију нашу децу!“ То је типична техника.

Потпуно иста техника је примењена 2013. у Кијеву када се тамо одигравао такозвани „Евромајдан“. А и овде се по свему судећи понавља исто то. У оним случајевима када су протести стихијски, то јест када нису организовани, млади обично немају ту шта да траже.

У својим књигама о обојеним револуцијама писали сте да су осмишљене и нове технологије које се тек уводе. Код нас се за сада користе већ опробане технике. Које су нове технологије насилне промене власти које можемо очекивати да буду примењене у Србији? И које ће бити маркер који говори да је то организована „обојена револуција“ а не, једноставно, демонстрације?

За сада се обојена револуција у Србији развија по класичном сценарију. Међутим, савремене обојене револуције су отишле далеко напред у технолошком плану.

Ако се погледа најновија пракса организовања и спровођења обојене револуције на примеру покушаја државног преврата у Белорусији 2020. године, види се да је тамо био покушај „хибридне обојене револуције“. Тамо већ није било „Мајдана“ у смислу сталног логора на главном тргу, који је неопходан ради стварања агресивне политичке руље.

Организатори су користили „тактику роја“, када се агресивна руља по сигналу појављује у разним деловима града, у овом случају Минска, тако да полиција се баца свом снагом са свих страна у кварт у коме би се агресивна руља одједном ниоткуда појавила, да би оградила и смирила опасност.

У тренутку када би се снаге реда ту окупиле, агресивна руља би се моментално по наредби разилазила и одмах би се у другом делу града такође по команди стварала друга иста таква агресивна руља, на месту где нема полиције и органа реда јер су они већ били премештени у кварт где је била претходна руља. Ова тактика се назива „тактика роја“. И активно је коришћена у Белорусији.

Сасвим је могуће, ако се догађаји у Београду буду развијали у правцу омасовљења, да ће исте ове технологије бити коришћене и код вас.

Следећа технологија карактеристична за савремене обојене револуције је „мрежно управљање протесним групама и покретима“, код које се померање протесних група по граду управља и координира уз помоћ, на пример, неког канала на апликацији Телеграм. Тако је било и у Белорусији где је постојао канал „НЕХТА“ на коме су у реалном времену објављиване наредбе руководилаца протеста својим активистима. У суштини, делатности разних протесних група су координиране из једног центра.

Следствено и овде у Србији, исте те технологије не само да ће бити примењиване већ, како изгледа, оне се већ сада примењују.

Посебно треба обратити пажњу на „технологије конфликтне мобилизације“. Под овим технологијама се имају у виду технологије увлачења обичних грађана у протесте. Код савремених обојених револуција ове технологије се користе под испрва политичком агендом. То јест, људи се не изводе на улице уз политичке пароле, већ уз пароле протеста против сиромаштва, корупције, крађе и другог.

Аполитична тема омогућава да се изведу и ангажују људи разних политичких убеђења.

Ова технологија је десет пута ефикаснија него извођење по политичким темама. На пример: „за слободу и демократију а против диктатуре“.

И овде се иста таутологија спроводи: људе изводе под паролом „Вучић је лопов“, а то није политичка парола. Људи се мобилишу под неполитичку агенду а која се касније, када се људи већ сакупе на неком великом тргу и претворе у руљу, претвори у пароле које брзо постану политичке. То јест, појави се политички програм уперен против власти. Може се очекивати да ће све ове технологије бити примењиване и код вас.

И у том смислу треба рећи да обојене револуције које су технологије организовања државних преврата не почињу одмах од активне фазе. Свакој обојеној револуцији претходи стадијум припреме. И тај стадијум припреме се карактерише спровођењем целог низа активности које не могу бити неприметне. То јест, ако се негде припрема обојена револуција, стручњаци без сумње могу препознати шта се тачно спрема. А када препознају, они упозоре своје савезнике.

Русија је неколико пута показала своју помоћ савезницима, као што је на пример било у Турској, као и сада овде. Колика је опасност од сценарија који је био у Јужној Америци када је Запад једноставно признао нелегитимног председника Хуан Гваидо? Да ли је могућа и та техника?

Да, наравно, они могу и ту технику применити у односу на Србију. Зато што треба имати у виду да је проамерички и прозападни лоби у Србији веома јак. Другим речима, америчке службе имају на кога да се ослоне. Могуће, укључујући и окружење председника.

И у том смислу потпуно је могуће да буде употребљена техника истицања лажног председника, као што је био случају у Венецуели 2019. године, када се појавио Гваидо, или исто као што је било и у Белорусији 2020. године када је Колективни запад већ практично био на корак од званичног признања Светлане Тихановске као победника избора за председника Белорусије. У овом случају такође овако нешто се може врло лако догодити. Да се то не би догодило, овде би требало да активно раде српске специјалне службе.

За сада су све демонстрације само у Београду, али у својим књигама ви наводите и могућност такозваног DDoS напада или технологије, када у више градова букну жаришта протеста, која на први поглед нису међусобно повезана али која ће принудити снаге реда да се расплину по разним местима.

Да, то је такође веома опасна техника. Тачније, овде је реч о две технике. Прво су DDoS напади када се по кругу око главног града ствара „ватрени појас“, који почиње као шумски пожар да се са разних страна приближава главном граду. Када масовни протести који почињу као демонстрације а касније се претварају у масовне нереде, крену да се појављују у свим већим градовима у провинцији. И колико год да власт има полицајаца њих свеједно не може бити довољно ако истовремено све гори.

А затим ти протести могу бити искоришћени да се направе колоне које би кренуле према Београду. И тада се користи друга техника, такозвани „поход на Рим“. То је техника коју је први применио Гарибалди, а затим и Мусолини.

Важно је разумети да је управо на овај начин, то јест походом демонстраната из провинције на главни град, била узета власт у Јерменији током последње обојене револуције, када је власт узео Никол Пашинјан.

И зато и код вас може постојати ова опасност у случају да демонстранти не успеју да брзо преузму контролу над Београдом. Ако се сада власт повинује под притиском демонстраната, а њих за сад нема баш пуно, онда никаквих DDoS напада неће ни бити. А ако се не повинује, онда се центри за организовање масовних нереда могу преместити из главног града у веће градове у провинцији.

У Белорусији 2020. одлучујућу улогу је одиграо председник Лукашенко који је изјавио да ће одлучно бранити државу и народ. За разлику од њега, у Јерменији је тадашњи председник покушао да се договара и смирује ситуацију. Како уопште власти треба да реагују? Покушавати да се договоре и смире ситуацију или треба одмах оштрије реаговати и показати своју одлучност да се сачувају држава и народ?

Овде је ситуација врло компликована. Као прво, покушај да се договориш са онима који против тебе крећу у обојену револуцију, то јест у условима када је у држави већ почео државни преврат – то је самоубиство. Зато што чим председник државе уместо да одмах организује отпор обојеној револуцији почне да шаље сигнале да је спреман са неким да се о нечему договара, он ће тиме показати своју слабост. И у том случају ће га врло брзо почистити. Са њим нико чак ни разговарати неће.

И зато, ако је обојена револуција већ почела – лидер државе више и нема других могућности, он ће морати да се бори до краја. У супротном, врло лако се може догодити да прође као Мубарак, Гадафи, Милошевић и друге жртве обојених револуција који су или одбијали да се боре, или су у неком тренутку помислили да је могуће нагодити се са организаторима обојених револуција.

Друго, ако се организатори оваквих преврата суоче са одлучним отпором власти, по правилу обојене револуције у том случају немају успеха. Зато што организатори оваквих преврата увек рачунају на то да ће се појавити издаја у ближем окружењу лидера државе. Да ће неко из блиског окружења, ко се договори са иностраним специјалним службама, предати тог лидера, живог или мртвог, онима који стоје иза организовања обојене револуције. Ако се ово не догоди, или се на челу државе нађе јак лидер као што је Александар Лукашенко, који је својим личним примером показао да је спреман да се бори до краја, у том случају организатори обојених револуција се по правилу повлаче. И онда се демонстрације и протести полако угасе.