После две трагедије које су се догодиле у само два дана и оволико младих, невиних жртава, није време да се пишу дугачки чланци и анализе. Али, са друге стране, после само два дана већ почиње да се тргује болом и да се „спинује” несрећа. Ни четрдесет сати а камоли четрдесет дана, како је обичај, нису трајале туга и тишина у којима би се свако од нас (и јавност Србије у целини) мало сабра0, у миру помолио и завапио Богу да нас уразуми и да нам помогне да нађемо излаз из овога што нас је снашло. А све анализе и сва искуства из света говоре: тек почиње да нам се дешава.
Најпре треба одговорити на три питања и констатовати три чињенице: шта, запто и како? А тек онда предложити шта даље?
Шта, зашто, како?
Догодила су се два случаја „масовних убијања” (или „масовних пуцњава”, енг. Mass shootings). Ово је феномен који се појавио релативно недавно, у последњих неколико деценија. Највише се догађа (где би другде) у САД. Не постоји званична дефиниција, стога се не може ни направити званична статистика (понешто се може сврстати у породично насиље, нешто се може сврстати у криминални обрачун) али бројке су застрашујуће. Само у 2023. од почетка године до априла у САД је било преко 160 оваквих пуцњава! У последње три године у просеку се догађало по 600 пуцњава годишње! [1] Од 2015. године, у САД је преко 19.000 људи убијено и рањено у масовним пуцњавама. А само 2022. године, у САД је преко 600 људи убијено и 2.700 рањено [2]. И у ЕУ ситуација је слична [3]. И Русија је прошла талас масовних пуцњава, који последњих година јењава (а касније ћемо рећи и зашто).
Тако да треба одмах рећи јасно и недвосмислено: није реч о случајностима, о појединачним случајевима, о необјашњивом стицају околности итд. Реч је о застрашујућој последици савременог начина живота и утицају на психу појединца, а посебно деце и младих људи. Када нам се рекламирала ЕУ – овај део „живљења као сав нормалан свет” нам није био рекламиран, али то не значи да то није саставни део онога што долази у пакету „Београд је (западни) свет”.
Тема масовних пуцњава се прећуткује на Западу. Из простог разлога што је и при најмањем озбиљном истраживању одмах јасно и шта су узроци и који је проблем. Узроци су: отуђење у потрошачком друштву, распадање породице као сигурносног и регулаторног фактора, мешање владиног и невладиног сектора у породичне односе, перманентно незадовољство собом, ближњима и друштвом у целини код отуђеног појединца, непрестани раст жеље за стицањем, трчање за зарадом и трошењем што доводи до константног стреса и психозе и код деце и код одраслих. Ова жеља (а самим тим и стрес) се, пак, свакодневно изнова обнављају и повећавају, свим могућим начинима агресивне рекламе.
Идеологија либерализма је у ствари доминантан узрок јер потпуно уништава друштвено уређење и ствара хаос у друштву. Феминизам је добрим делом узрок одвајања жене од породице и васпитања деце. Уз ове узроке треба додати и општи пад друштвених норми и морала и – што је најважније – а узроковано је свиме претходно побројаним: дезоријентисаност појединца у свету који га окружује. Све је ово неминовна последица тзв. „потрошачког капитализма“. Зато овај феномен на Западу и није проучаван, нити су формулисане званичне дефиниције, нити је израђена било каква стратегија за његово решавање. Из простог разлога што је то неминовно исходиште „новог потрошачког начина живота“ тако да нико ко зарађује и живи од профита у том „новом начину живота“ није заинтересован да га проучава, решава или да се озбиљно бори са њим.
Питање очекивања
Не може се очекивати од мултинационалних компанија да се ангажују на мањој жељи за куповином њихових производа или да емитују мање рекламе да би се код појединаца стварало мање неостваривих жеља за поседовањем, што би смањило стрес. Нити се може очекивати од невладиних организација (НВО) да се мање мешају у односе у породици, у односе између родитеља и деце или супружника – јер то је њихов посао, на томе зарађују и од тога живе. Без обзира што се тим њиховим деловањем појединац отуђује од оних који су му најближи и који први могу да реагују ако он почне да негује нездраве идеје. Баш обрнуто – и владин и невладин сектор је заинтересован да се „бави проблемима у породици“. То им је посао и од тога живе. Ни од рекламних или ПР агенција се не може у савременом потрошачком капитализму очекивати да смишљају мање агресивне и нападне рекламе, или да умирују психу одраслих и деце. Нити се може очекивати да мање провоцирају подсвест коришћењем најновијих психолошких техника и тако престану да манипулишу потрошачима. Опет, то је њихов посао – њихов хлеб. Који ће, ако буду имали превише скрупула – конкуренти да им преузму. Медији и средства масовних информација такође живе од пажње потрошача и гледалаца реклама – како од њих очекивати да имају морала и обзира према психи деце и родитеља?
Политичари и политичке партије живе од тога што се стално подгревају „животна питања” и доносе „судбоносне одлуке”. Они на власти свакодневно морају да стварају психозу око „насушних проблема“ којима се, ето, неуморно баве. А они у опозицији, пак, морају свакодневно да подгревају осећај да све само што није пропало, само што није наступила потпуна катастрофа и ако одмах не буде избора – сви ћемо помрети, држава ће се распасти, туђини су ево већ пред вратима…
Тако да је јасно да нико у савременом либералном и потрошачком капитализму нема интерес да се бави смањивањем тензија, већ се баве само стварањем психозе и стреса у друштву. И наравно да у том случају повремено понеки појединац „пукне” и узме оружје у руке.
Али, ово није све. Појавио се интернет и све друго што он са собом носи: друштвене мреже, паметни телефони („смартфони”) и видео игре. Ови фактори су још више појачали напред побројане тенденције. Често се интернет, друштвене мреже и видео игрице сматрају као узрок за пуцање психе појединца и масовне пуцњаве. Али није тако. Оне су најчешће повод али нису узрок. Наравно, како смо напред рекли: никоме у потрошачком капитализму не одговара да се стварни узроци означе а камоли да се решавају – тако да је најзгодније повод преименовати у узрок па онда јавно јадиковати како се „ту ништа не може”. Другим речима (неизговореним али значењски јасним), поручује нам се: „млади су као свиње – као што свиње свугде нађу блато, тако и млади свугде нађу прикључак на интернет.”
Како?
Данас је већ потпуно јасно да масовне пуцњаве нису узроковане само интернетом, друштвеним мрежама или видео играма. Тако да ни решење не може бити само у бављењу том страном проблема. Наравно и то се мора некако решавати, али то само по себи неће уклонити све узроке, већ само део повода.
Са друге, пак, стране – нити треба, нити се може данас потпуно ићи у неки конзервативни или православни максимализам. Немогуће је предложити као решење потпуно укидање агресивне рекламе, обуздавање подивљалих медија и СМИ, потрошачког друштва, стварање бескласног или теократског друштва, забрану интернета, друштвених мрежа и видео игара. Или, пак, промену идеолошке основе либерализма и прављење од Србије неке „православне џамахирије“ у срцу Европе. (Друго је питање да ли ће се све то у будућности догодити на овај или онај начин, јер је јасно да овај суманути темпо „развоја” и потрошње не може да издржи ни планета Земља (еколошки и енергетски), а камоли појединачне психе потрошача – али то већ није тема за овај рад).
У овој нашој напаћеној Србијици, ми (нажалост, још увек) не можемо правити неке кардиналне промене и заокрете. Зато их не треба (јавно) анализирати нити предлагати, јер је друштво подељено, и политички и идеолошки. Илузорно је очекивати од овакве власти и овакве опозиције да се реализују неке радикалне идеолошке, државне и друштвене промене које би у потпуности спасле нашу децу и све нас од оваквих пуцњава у будућности.
Али зато се могу предузети одређене мере које ће у велико смањити ризик од таквих „пуцања“ у главама и психи појединаца и пуцњава по школама и улицама.
Као што видимо у ових неколико дана после два трагична догађаја – ствари се развијају на исти начин као и после сваке веће пуцњаве у Америци (на мање пуцњаве тамо више нико и не обраћа пажњу): најпре се јаве идеје о забрани слободне продаје оружја, затим се на ту идеју јави асоцијација произвођача оружја која моментално почиње своју контра-кампању; потом се јаве гласови разума који предложе да се ојачава породица, да држава почне да мајкама исплаћује неки доходак ако остану код куће и васпитавају децу, а онда се као по команди (а у суштини и јесте по команди) јаве разни стручњаци, експерти, психолози који, напротив, говоре како „нова истраживања говоре” да мајка само смета у слободном развоју личности детета, те да је боље све то одрадити преко интернета ако желите да вам дете порасте у програмера и добија велику плату.
„Насиље у породици” је одмах следећа тема коју покрећу НВО предлажући себе и своје пројекте као универзално решење за све проблеме. Политичари и у власти и у опозицији за све криве школство које би „побољшали” са још више куповине школских компјутера за државне паре. Углавном оно што се и може очекивати од либералног, потрошачког капитализма: свака заинтересована страна почиње „спиновање” повода у страну промоције својих интереса и повећања продаје својих производа и услуга.
Руска реакција
Русија се, такође, сусрела са овим проблемом масовних пуцњава. Али је реакција била потпуно другачија: осмишљен је и добрим делом реализован пројекат борбе са масовним пуцњавама („колумбајнинг” или „скул шутинг”) међу омладином. У протеклих неколико година креиран је пројекат „Крибрум” који непрестано прати друштвене мреже, препознаје групе које се стварају око ове теме, гаси сајтове који говоре о томе, брише налоге који пропагирају насиље и унапред ствара базе података младих које та тема привлачи, који то „лајкују”, „шерују” итд. Затим се о понашању ових потенцијално деструктивних омладинаца (који су тек показали нездраво понашање на мрежи, али још нису ништа кажњиво урадили) обавештава школа, социјалне службе, локални полицајац, итд. Ови државни органи даље раде не само са потенцијално девијантним дететом, већ са целом породицом. Систем није идеалан, не решава 100% случајева, али је за последњих неколико година проблем у доброј мери решен.
Наравно, треба напоменути – НВО или било која приватна и профитна или „непрофитна” структура која би се проблемом бавила дуго и профитабилно – није добродошла (што је и логично јер свако ко на нечему зарађује нема интерес да проблем заиста реши већ да га одуговлачи). Сем тога у школе је уведен предмет „Безбедност живота“ у коме се између осталог школска деца упознају и са опасностима која вребају на интернету, друштвеним мрежама и у видео игрицама. Више о овоме се може прочитати у књизи Дигитална хигијена која је постала уџбеник за школе и факултете, а недавно је и код нас преведена и објављена.
Да би се овај проблем у највећој мери смањио (а потпуно решавање је како смо већ рекли немогуће без потпуне промене државног и друштвеног уређења – одбацивања либерализма и потрошачког капитализма), потребно је, ем осмислити огроман план промене великог дела друштвених института, ем променити много закона. Практично је немогуће постићи нити такав друштвени консензус нити сакупити политичку вољу за промену толико закона. Све и да се крене у том правцу, процедуре усаглашавања сваког дела пројекта, сваког поступка и сваког закона би се одужиле у недоглед и све „заинтересоване друштвене групе” би тражиле више права и ресурса за себе, а мање за друге. Јавне расправе о сваком кораку би се одужиле до неке следеће пуцњаве када би све кренуло поново и тако унедоглед док сви на погибије своје деце не навикнемо – као у Америци.
Lex Specialis
1. У оквиру закона „Lex specialis – за заштиту деце“ на првом месту означити и законски осудити деструктивне омладинске покрете, појаве и феномене који се шире највећим делом преко друштвених мрежа и интернета. Ово су, на првом месту: масовне пуцњаве, групе самоубистава, сатанистичке секте, анорексичарке (увлачење девојчица у покрет гладовања до смрти од булимије), хајке на друштвеним мрежама („булинг“), пропагирање обожавања сатане и култа смрти, пропагирање насиља, педофилија, содомија, воајеризам, итд. Ово би дало правни основ (iusta causa) да се сви ови покрети могу сузбијати и да се даља дејства законски регулишу. Да би се било шта уредило – мора најпре постојати законска регулатива, а да би се мењале или укидале делимично или у потпуности многе одредбе разних других закона – неопходно је јасно дефинисати шта се жели и против чега се бори.
2. Дигитална сувереност – моментално наша држава нема скоро никакав суверенитет над друштвеним мрежама и великим делом интернета у нашем виртуелном простору. Зато се законски мора прописати обавеза да велики ИТ гиганти – власници друштвених мрежа имају представништва у нашој држави која би била одговорна за садржаје на њиховим друштвеним мрежама. И да та представништва буду одговорна да уклањају садржаје који су у супротности са нашим законом а по налогу наших органа и судова. Ово није ништа необично – ово је већ увелико пракса у многим државама света. Ако желе да зарађују у нашој држави и у нашем виртуелном простору, на нашем становништву – морају бити и одговорни пред нашом државом и пред нашим друштвом, а и поштовати наше законе, обичаје и морал.
3. Све кориснике друштвених мрежа, блогере, влогере, инфлуенсере, јутјуб канале итд. који имају преко одређеног броја пратилаца (2-3-5 хиљада) обавезати да се региструју код наших државних органа као „јавни медији“ и „средства јавног информисања“ (СМИ) са свим обавезама које из тога проистичу. И ово је потпуно нормална пракса у многим државама у свету, јер није нормално да државни органи немају никакав увид нити у рад ових медија нити у идеје које они емитују, првенствено младима. Наравно само онај део програма који се односи на забрањене, деструктивне омладинске покрете могу се регулисати законски.
4. Законски прописати кривичну, материјалну и моралну одговорност домаћих интернет провајдера за сајтове који се налазе на њиховим серверима (хостингу), проток који се означи као „токсичан“ (технички је ово врло лако решити забраном протока на серверу), успоравање или забрану протока („трафик”) за друштвене мреже које одбијају да изврше одлуке наших судова и/или полицијске јединице која би се бавила праћењем Интернета, на пример деструктивних омладинских покрета.
5. Постоји неколико начина да крајњи корисник заобиђе националне интернет провајдере: 1. VPN – у том случају постоје технички начини да се успори и онемогући проток али искуство свих држава говори да се врло мали број корисника определи за прелазак на овако компликован начин коришћења интернета, а и у том случају се они већ без проблема региструју од стране специјализованих служби; 2. „стралинк“ (сателитски) пријемници – с обзиром да је то већ практично приватни провајдер – прописати одговорност за регистровање код државних органа, као што важи и за сваког другог националног интернет провајдера (без обзира на број појединачних крајњих корисника); 3. „даркнет“, „дипнет“, ТОР, шифровани саобраћај итд. – овластити професионалне државне полицијске службе. (Ово је ем врло мали број корисника, ем се врло брзо развија да би се законски детаљно прописао).
6. Законски забранити коришћење телефона у школама за ученике, али не и за учитеље, наставнике и професоре (ово је важно да би се допунски нагласило и деци и њиховим родитељима ко је наставник а ко ученик – „ко кога учи памети“ и на тај начин подигао ауторитет школског особља). И на свим ваннаставним активностима. Евентуално се може размислити о делимичном допуштању поседовања обичних аналогних телефона са „дугмићима“, али и то без коришћења, већ само да би се имала локација. (Мада се ово постиже и разним другим гаџетима – паметним сатовима на пример).
7. Школском особљу (учитељима, наставницима и професорима) доделити статус службеног лица. Уз везивање њихових плата за неки статус државних службеника (по платним разредима). Једино оваква мера би довољно подигла ауторитет људи који су свакодневно у контакту са децом и њиховим родитељима, који знају право стање сваког детета и који могу да сигнализирају промене у понашању.
8. Основати посебну полицијску управу за контролу Интернет трафика. Не само друштвених мрежа већ и регистрованих интернет СМИ (блогера, влогера, инфлуенсера итд.). Ова управа би се бавила само контролом спровођења овог „Lex specialis – за заштиту деце“, не и другим аспектима. Једино њено задужење било би поступање по одлуци посебног суда за спровођење закона „Lex specialis – за заштиту деце“.
9. Ова полицијска управа би тражила и под претњом забране у националном дигиталном простору добила – статус саговорника, партнера и „факт чекера“ у комуникацији са страним ИТ гигантима, власницима платформи, друштвених мрежа, сајтова, сервиса, месинџера, итд. Национална дигитална сувереност подразумева да наша држава, на основу наших закона, преко нашег суда и уз помоћ наше полицијске управе има контролу над садржајима који се пласирају нашој деци.
10. За потребе ове полицијске управе – локализација (или куповина лиценце) у Србији једног од претраживача за друштвене мреже какви постоје у неколико великих држава (САД, Русији, Кини), који би омогућио праћење на друштвеним мрежама хајки, булинга, пропагирања насиља, организовање група за пропагирање самоубистава, сатанизма, масовних пуцњава, анорексичарки, итд. (Овакав претраживач је, на пример, руски пројекат „Крибрум“ који по налогу руске државе и суда сакупља Велике Податке (Big Data), прати преко 340 милиона налога на друштвеним мрежама и преко 20.000 СМИ, медија и блогова у реалном времену. И који полицијским органима унапред сигнализира асоцијална и деструктивна понашања у фази припреме.)
11. Оснивање посебног суда за спровођење закона „Lex specialis – за заштиту деце“. Ово је неопходно да би се онемогућила самовоља полицијских органа и управе за контролу Интернет саобраћаја. Важно је такође одмах онемогућити да се борба против деструктивних омладинских покрета на Интернету не претвори у политичку цензуру или политичку борбу. Одлуке овог националног суда би биле извршне и над иностраним ИТ гигантима у нашем виртуелном простору. Спровођење ових пресуда би се обезбедило путем одговорности националних провајдера.
12. Изричито дозволити родитељима (старатељима) увид и проверу мобилног телефона, компјутера и других гаџета детета;
13. Изричито укинути приватност деце (собе, полица, ормана…);
14. За родитеље (старатеље) укинути све забране приступа подацима детета;
15. Увести кривичну одговорност родитеља (старатеља) за девијантно понашање детета. Пошто се родитељима (старатељима) омогући да васпитавају своју децу, може се прописати кривична одговорност за пропусте у васпитавању. Васпитавање деце треба да постане и право и обавеза;
16. Спустити законски праг кривичне одговорности за децу за ова кривична дела;
17.У школске програме од обданишта до краја студија увести предмет „Безбедносна култура“ у оквирима кога би (наравно прилагођено узрасту) била обрађивана и тема безбедности на Интернету;
18. Предавања са истом темом „Безбедносне културе“ увести и за родитеље, старатеље, баке и деке, почевши од обданишта кроз цело школовање (можда се чини да је довољно једно или два предавања али треба имати у виду да се непрестано појављују нове опасности).
19. Законом „Lex specialis – за заштиту деце“ прописати забрану пропагирања насиља и неморала на свим медијима: и на ТВ (ријалити), СМИ (укључујући блогере, влогере, инфлуенсере итд), интернет сајтови, друштвене мреже, месинџери, итд. Отворене „шок садржаје“ (то нису само садржаји насиља већ и неуобичајена и аморална понашања) законски цензурисати. Ријалити програме забранити у дневним терминима и дозволити тек после 23,00, а новчане прилоге (СМС поруке) допунски опорезовати или оптеретити акцизом – што је уједно и извор прихода за финансирање из буџета трошкова осталих предложених мера.
20. Законски забранити непрофитним и невладиним организацијама (НПО и НВО) и свим организацијама које добијају средства из иностранства, било какве активности везане за спровођење закона „Lex specialis – за заштиту деце“. Наша деца су наша брига.
Једини начин да се овако тежак проблем реши је стварање комплексног система мера бриге о деци. То се може постићи само низом мера, права и обавеза великог броја актера: и деце и родитеља и школског система и државних органа (Скупштине, полиције, суда, социјалне службе, медицинских установа).
Неопходно је направити систем у коме свако добија тачно дефинисана права и обавезе, али и одговорност, између осталог и кривичну.
____________________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] How many US mass shootings have there been in 2023? https://www.bbc.com/news/world–us–canada–
41488081 (чланак од 17. априла 2023. приступљено 05.05.2023.)
[2] Mass Shootings in the United States https://everytownresearch.org/mass–shootings–in–america/ (март 2023. приступљено 05.05.2023.)
[3] Masovne pucnjave u Evropi posljednjih decenija https://www.slobodnaevropa.org/a/masovne–pucnjave–uevropi–posljednjih–decenija/32397478.html (чланак 05.05.2023. приступљено 05.05.2023.)
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Freepik
