Слободан Самарџић: Ко не оде на перформанс Марине Абрамовић биће ухапшен
Најава изложбе Чистач Марине Абрамовић (Фото: Музеј савремене уметности)
Ако једна светска дива хипермодерне уметности своје драгоцено време улаже у развој савремене српске културе долазећи нам такорећи на ноге, недолазак у Музеј може само бити знак личне искључености (ексклузије уместо инклузије)
Оваква пропаганда једног догађаја на овим просторима до сада није виђена. Данима, недељама, већ месецима публика се преко електронских медија националне фреквенције буквално натерује у Музеј савремене уметности где ће се одиграти чудо невиђено. У рекламним прилозима једна женска особа рекламира своја умећа која треба не тек продати него наметнути примаоцима тако широког спектра становништва као што су гледаоци телевизије. Томе се придодаје сијасет посебних прилога у посебним или редовним емисијама (рецимо, јутарњи програм РТС-а), у којима надритумачи настоје да осмисле један врхунски хохштаплерски феномен. Баналне слике учесталих рекламних прилога – ждрање главице купуса, рандеву са змијом, генералска поза на коњу, драње лицем у лице са партнером, гледање лицем и лице са магарцем, махање заставама и др, одличне су илустрације тог феномена.
Посматрајући овај добро организовани бесмисао, још једном сам се стужио над чињеницом колико је Србија јадна земља. Она је сада, између осталог, изложена и једном квазиуметничком материјалу који, једном давно, пре готово четрдесет година овде није могао да се наметне. Перформанси Марине Абрамовић имали су тада публике и критике таман колико су заслуживали својим уметничким дометом. Како је авангарда била популарна политичка идеја (имали смо авангардну партију на власти), тако је и у уметничком свету идеја авангарде била на цени, само што она није могла да се наметне у животном слоју којим су још увек доминирали укуси. Оно што је авангардна сцена Студентског културног центра средином седамдесетих година прошлог века нудила публици када је реч о уметности било је пре свега ново и интересантно, али у основи површно прихватано, сасвим адекватно површном квалитету саме понуде. Реч је о оном делу тада раскошног културног програма ове куће који је обележавао фестивал „проширених медија“. Од наших перформера Марина Абрамовић је доминирала на површини ове површине. Критеријум који је био мање више наметнут публици, иако се она тиме фино забављала, била је што радикалнија сензација. И заиста их је било на неизброј али највише од ове првакиње.
Али, што би народ рекао, свако чудо за три дана. Та врста сензационалистичке авангарде остала је где јој и место у једном стабилном културном амбијенту тадашње државе – на маргини. Они који то нису могли да поднесу, отишли су у свет. Али у том друштву, једино је Марина Абрамовић одржала своју кондицију, штавише довела ју је до неслућених размера. Постала је светски гуру тзв. уметничке провокације. Негде је њено огромно умеће физичког напрезања без било какве уметничке сврхе нашло не само своју публику него и добрану материјалну подршку. Неко је нашао разлоге и препознао сопствене интересе за њене скупе „пројекте“, и они нису могли да прођу незапажено. Ако су једна жена (МА) и један мушкарац (није битно) ходали хиљадама километара Кинеским зидом да би се на пола пута његове дужине пољубили, то наравно није била никаква поетска љубавна сцена, већ неизмерна празнина смисла која није могла да се не запази само због њене неизмерности. Све остало у перцепцији ове светски релевантне тривијалности било је препуштено ПР естетичарима који су своју накнадну рефлексију вукли за корацима два белосветска преваранта. У реду.
Али, зашто перманентно рекламно мрцварење ТВ гледалишта у Србији добро належе на болну констатацију да је Србија данас несретна земља? Зато што ова земља нема одбрану од дрске својевољности „пројекта Марина Абрамовић“ који ће се данима одвијати у простору Музеја савремене уметности. Тај несретни музеј није радио више од деценије и пре неког времена враћен је својој намени. Сада се већи део његове сталне поставке уклања да би се обезбедило просторно и физичко иживљавање Марине Абрамовић. Овако нешто што ће се догодити у једној националној установи од посебног значаја, може бити само државни пројекат. Тако ћемо ваљда постати срећни у својој несрећи.
Пропаганда која заглушујуће претходи овом историјском догађају ужасно подсећа на нашу свакодневицу затрпану званичном пропагандом историјских достигнућа наше мудре политичке класе. Заједнички именилац овог упоредног пропагандног прегнућа јесте убеђивање публике. У оба случаја народ се убеђује убијањем у појам. Пошто је пропагандна порука, садржана у слици, супротна ономе што поимамо здравим разумом – с једне стране општи напредак (слика) у лошем животу (здрав разум), а с друге уметнички садржај (слика) у бесмисленим радњама (здрав разум) – и пошто постоји сумња код пошиљаоца поруке да ће она бити исправно прихваћена, прималац поруке мора бити доведен на лице места. У једном случају, аутобусима на митинг, а у другом, нешто више софистицирано али подједнако насилно – обећањем сензације у Музеј. Ако једна светска дива хипермодерне уметности своје драгоцено време улаже у развој савремене српске културе долазећи нам такорећи на ноге, недолазак у Музеј може само бити знак личне искључености (ексклузије уместо инклузије). То би било аналогно бојкоту избора под овако идеалним изборним условима.
А све је јако тривијално. Марини Абрамовић стало је да успе, и то тотално и тријумфално, тамо где јој амбиције нису уродиле плодом пре четрдесет година. Дочекала је да Србија буде на коленима и да њеним културним простором може да вршља како ко хоће. Исто као што њеним политичким простором вршља једна политичка котерија чији је вођа незасит властољубља колико и она славољубља. Слика Музеја савремене уметности биће тих дана, ваљда и недеља, данашња Србија у малом. Бићемо Свет таман толико колико је Свет Вучићева политичка Србија.
Опрема: Стање ствари
