СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Зеленски новинарима не верује

Властима у Украјини је главно како обичне војнике држати на оку: јесте било на хиљаде оних који су прошли НАТО-обуку, али војник не сме новинару да каже „мрзим овај рат“

Ових дана се неко сетио говора британског фелдмаршала Бернарда Монтгомерија 1962. у Дому лордова: „Правило број 1, на првој страни, сваке књиге о рату: Не крећи на Москву! Разни су покушавали, и Наполеон и Хитлер, и зна се то није добро. То је прво правило. Не знам да ли ће ваша господства знати правило број 2. Оно је: Не крећите копненом војском у рат са Кином. То је огромна земља, без јасно дефинисаних циљева…“

Како актуелно и како показује колико су Енглези далеко од самих себе! Монти је, како су га звали, водио Енглезе код Ел Аламејна (крајем 1942) а што се на Западу, по значају, поредило са Стаљинградском битком (крај 1942. и почетак 1943). Данас више нема те памети. И кад се уђе у сукоб са потпуно супротних позиција, то све иде у правцу који није добитан. Део по део се отима… Сад су на ред дошли новинари.

Ни најбољи новинари нису довољно добри

На почетку рата у Украјину се сјурило 15.000 новинара спремних да кажу све најгоре о Русима. Колико би их се нашло да о „инвазији“ и Путину кажу неку нормалну реч. Вероватно ниједан. Они стари истинољупци као Роберт Фиск нису више на фронту. Сејмур Херш скупља иверје по дубокој позадини, али све је то „нулти ризик“.

Владимиру Зеленском ни то није употребљиво, јер његови „официри за медије“ нису смели да дозволе да се то што се стварно дешавало појави у јавности и у најразблаженијем наративу. Успеси војске се не би могли третирати другачије него као „храбри покушаји“, крвави и увек упитно смислени, а – на понашању власти иза фронта не би се могао подићи наратив праведника. Регрутовање за фронт би се појавило као филмови страве и ужаса.

И не би се могле инсценирати Буче. С новинарима никад не знате. Сетите се таквих операција у Рачку, рецимо. Увек постоји ризик да неко помисли да су га послали да, ипак, мало и извештава.

„Њујорк тајмс“ сад против нацистичких симбола

Да је љубав украјинских власти, којима је Стјепан Бандера човек највеће инспирације, и Запада почела да се круни показују „нове поруке“ које и мало пажљивији читалац може уочити.

Запад је пред НАТО заседање у Вилљусу понудио Украјинцима који прате мудру политку Владимира Зеленског да учине немогуће (mission impossible, али не као филмски сценарио са могућим велеобртом), а кад они, јасно, нису успели – отпочела је нова фаза.

Тако су уредници „Њујорк тајмса“ 507. дана рата почели да брину што су „Кијев и његови савезници из НАТО објавили, а затим тихо избрисали, неколико фотографија војника са нацистичким амблемима“!?

Ђаво би га знао како „Тајмсови“ врли уређивачи нису приметили десетине, па и стотине, детаљно снимљених украјинских бораца, из Азова или Десног сектора које је Запад славио као хероје, а рецимо после Маријупоља – са истетовираним нацистичким симболима у броју и размерама којим се никад нису исцртавали прави нацисти, иако су и они бивали на тим подручјима и ратовали с Русима.

Или, чак украјинске дечје игре у камповима где се поздравља са – хајл! Десна рука дигнута у карактеристичну позу. Нико ко је гледао и холивудске филмове није могао да посумња шта то представља. Али „Тајмсови“репортери спавају док прост свет то гледа разрогачених очију. Сад, кад се украјинска контраофанзива  угушила у Суровикиновим минским пољима, отрежњење постаје могуће.

„Тајмс“ сад баш брине јер су „нацистички симболи на украјинским линијама фронта болна питања историје“, а истицање „фластера са нацистичким амблемима од стране трупа носи ризик да подстакне руску пропаганду и шири слике које је Запад пола века покушавао да елиминише“.

Репортеру „Њујоркера“ дозлогрдило

Могуће је да ће се упркос свему „Тајмсови“ читаоци сетити да је Путин задатак Специјалне војне операције описао као „демилитаризацију и денацификацију“ Украјине. И да се Запад, разарајући социјалистичке системе на европском Истоку после пада Берлинског зида, радо ослањао на неонацисте свих боја. Од Балкана до украјинских степа.

А то што Руси денацификују Украјину, дакле, и није пропагандна операција већ сукоб са реалношћу која је елаборирана на Мајдану 2014. у бескрајном сагласју Викторије Нуланд и антируских снага. Све до спаљивања живих људи у Одеси!

Сад напетости између зеленски-демократа и „слободних медија“ постају све гласније. Већ се говори како су украјинске „безбедоносне службе застрашивале и испитивале новинаре уз оптужбе за шпијунажу“, те их приводили и – детектору лажи. Да, тој справи за коју се верује да проверава шта ти људи мисле, ма шта да говоре и пишу.

„Извештавао сам из четири рата и ни у једном нисам сведочио таквом јазу између драме, интензитета и историјског значаја с једне, и површности и оскудности новинарског документовања тог конфликта с друге стране. Лудо је колико мало онога што се догађа буде забележено, а основни је разлог, иако не једини, што је украјинска влада учинила практички немогућим радити праве репортаже с фронта“, пожалио се недавно репортер „Њујоркера“ Лук Могелсон.

Однос се, обелодањено је, нагло погоршао кад су се Руси повукли из Херсона и кад су украјински „ослободиоци“ почели да међу преосталим становницима славодобитно „уводе ред“. Е, ту и оно мало „слободног извештавања“ постаје апсолутно непотребно.

Ратни репортери на фронту код „телетона“

Не, нису се западни медији бацили на заштиту грађана и реално објашњавање да је та операција била тактички потез. Знају они да нико од Брисела до Вашингтона не жели да се кочи „успостављање реда“ над украјинским цивилима, али их је изненадило колико су у слободе кратке ноге.

Кад је, на пример, „Њујоркер“ објавио слике украјинског фоторепортера Максима Додјука, које показују свакодневне активности украјинских војника у рововима – одмах му је запрећено да ће остати без акредитације. И да ће „завршити као издајник“.

Репортер, са западњачким залеђем, ипак је могао да објашњава да „власти новинарима дозвољавају туре на фронту само с официрима, који онда парадирају испред камера“. Проблем је што западни медији јесу део антируске операције, али нису још толико пали да морају да трпе тако страшно низак ниво пропаганде који им онемогућује да функционишу на тржишту.

И не могу да подносе страшно примитивне методе до којих Украјинци добацују. Јер, Зеленски јесте глумац, али његове редитељске способности су аматерске. Нема ту ништа од техника манипулисања у којима Запад, посебно САД, имају значајне резултате.

Крајње неуверљив је покушај да се владиним декретом оснује „новински телетон“. Тако се звао изум који је требало да обезбеди да за све новинаре света вести и репортаже обликују – две јавне и три приватне телевизијске куће (украјинске), а да се оглашеним задатком „осигурају континуиран ток поузданих и висококвалитетних информација у време рата као и национално јединство и отпор“.

То је потпуно супротно улози новинара у друштву, а и ти „специјалци“, које је влада именовала, нису успевали да трасирају иоле уверљиву орјентацију. Вазда је било комешања и сумњичења. Једни су излазили из „телетона“ а онда упадали неки други, још неуверљивији.

Па је и Европска федерација новинара, упркос обзирима, морала да саопшти да је потез „достојан најгорих ауторитарних режима“.

Наравно, не ради се овде о томе да се обезбеди истинито информисање, јер на Западу се зна да кад у неком рату пукне пушка прво усмрти истину, али – мора постојати нека софистицирана форма. Производња „потребне истине“ мора се појавно држати као да није све – лажно.

Ни Руси на Криму не смеју рећи: „Ово је наша земља“

Знани Institute for War and Peace Reporting (IWRP) који се неизбежно појављује у овим догађајима, и хвали једне а куди оне „њихове“ извештаче, објавио је да није утврдио директну цензуру, „али да систем евидентно функционише на принципу потпуне аутоцензуре“.

Институт је нашао локалног медиолога које је испричао да „сви у уредништву знају кога смеју звати у госте, а кога не и које је теме боље не отварати“. А председник Зеленски „овај систем користи искључиво као средство промоције својих политичких интереса“.

И то је лако утврдити јер кад год бациш поглед на „телетон“ његова странка Слуга народа је ту, а главни опоненти иако носе лепо име Европска солидарност, углавном, не успевају ни да истрче пред камере.

То како њихови играчи држе опозицију у системима који су на путу да постану демократски, западним контролорима није изненађење, али тзв. демос ипак мора да се појављује. Јер демократија се уводи због њих! Операција мора показивати неки смисао и кад га нема.

Властима у Украјини је главно како обичне војнике држати на оку. Јесте било на хиљаде оних који су прошли НАТО-обуку, али војник не сме новинару да каже „мрзим овај рат“. А шта треба да се каже зна официр за медије који одмах на лицу места мора да учи блесавка да ваља рећи: „Да, рат је тежак, али наш морал је на висини“.

Новинар пред којим се држе ти часови требало би да се диви официру и да – бележи оно што треба. Међутим, докле год постоји ишта новинарско у овим пословима то је подношљиво у малим дозама. Али кад би то постало рефрен у новинарским извештајима онда ти материјали не могу да нађу гледаоца ни у касарни. Једино можда међу најбољим примерцима вештачке интелигенције.

А то да се јави да су и на другој страни фронта људи, који замислите, уопште не мисле као официр за медије – е, то је неподношљиво.

Кад се репортер америчког „Ен-Би-Су њуза“ Кајр Симонс одлучио да оде до Крима па дозволио становници Севастопља да каже: „Ово је наша земља“ и на то јавио Американцима да „већина становника Крима“ дели њено мишљење – забрањено му је да даље ради. Доста!

Тајна касетних бомби

Али то није ништа како су прошла два Италијана који су радили за РАИ, кад им је на путу из Бахмута за Крематорск одузета акредитација: Министраство одбране није трошило време на образложења, али су знатижељни Италијани сазнали да је то зато што су 2014, да 2014, извештавали из побуњених области и зато су – „руски колаборационисти и пропагандисти“. Ко може у то да посумња, посебно што је један од њих својевремено радио и документарац о ликвидацији италијанског фоторепортера те 2014, а за шта се сумњиче украјински војници. Е, њему се забрањује приступ пет година.

Није боље прошла ни новинарка данске телевизије кад је у августу прошле године на друштвеним мрежама објавила слику из 2017, са војне параде у Доњецку где учесници носе траку Св. Ђорђа. Обавештајни официр је то оценио као „илегалну совјетску пропаганду“ и – ћао.

Не зна се шта је горе совјетска или руска пропаганда. Али то није све: после је украјински амбасадор у Данској елаборирао кривично дело – новинарка је три пута посетила Крим и Донбас, а то је, као што се зна, „прекршај правила извештавања“. Свашта ће Запад научити од Зеленског. Па и „правила извештавања“.

Украјински цензори никако да разумеју чињење „Њујорк тајмса“. Знају да је то важан разбацивач истине о „руској агресији“, али стално их хватају у грешкама. Ево, објави њујоршкин дневник фотоесеј агенције „Магнум“ о психолошким траумама војника у установи за ментално здравље… Е, па не може да се отпусти уредник који је то објавио, али фотограф који је то снимао у Украјини одмах је остао без дозволе за рад.

Још је бизарнији случај ратног репортера „Њујорк тајмса“ Томаса Гибсона Нефа. Човек је бивши маринац па је још у априлу прошле године јавио да украјинска војска користи забрањене касетне бомбе. И? Ништа. Остао је без акредитације. Поранио је. Сад кад је Бјаден рекао да ће почети испоручивати већ испоручиване касетне бомбе то може да објави и „телетон“.

У праву је Зеленски, треба држати на оку те новинаре. Нема доброг новинара док ишта од те професије постоји у било којој форми. Наравно, то не значи да ће се западни свет скоро суочити са истином о рату у Украјини. Јер то би било као потпис капитулације.