СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Зашто крај америчке империје неће бити миран?

Док талибани улазе у Кабул а западњаци беже као да нису војска, „два момка Хрвата и два Босанца“ стављају на списак путника за немачки авион за евакуацију двојицу Срба… „Чак су рекли, и ми ћемо остати ако њих не примите“, прича Марко Прибак из Београда, један од двојице Срба.

Прича је комшијска и људска. И истина коју знају сви исељени у бели свет из „старе Југе“.

Колико год је овде било ко жив ко мртав, тамо се зна да „Сунце туђег неба, неће вас гријат’ ко што ово грије“ и ови народи осећају да су од свег тог света најближи једни другима.

У смислу политичке употребљивости у добу овом, ова чињеница је безвредна. Тако да ово писаније и нема намеру да овакве „догађаје изванредне“ гура као начин решавања проблема на постјугословенском простору. Али, није без смисла гледати „кабулски мементо“ као нешто што неће остати без одјека на Балкану. Западном Балкану, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, Косову и Метохији…

(Нај)виша математика

Косоварима је нама знани Данијел Сервер већ јавио да не брину, јер док Авганистанци нису никад волели Американце (ово не би рекао ни пре петнаест дана), албанска љубав за исте је неупитна. И јесу Американци „креирали“ и демократију, и војску, и полицију а и судство Авганистанцима и Албанцима, али друго је то…

Ова тврдња је тачна, условно. У авганистанску војску и политички систем је скркано билион-два долара. (Тако се то одокативно процењује у земљи која читав свет учи шта је буџет и како све мора бити транспарентно, јер за сваки долар се мора знати одакле је и куда иде.) Легални председник САД Доналд Трамп је ових дана говорио да је годишње више бацано на авганистанску антивојску него што је војни буџет Русије!?

Истини за вољу, није то било бацање без зараде. Само што су се бацале државне паре, а оно што се купило ишло је у џепове неких људи и неких служби. Јер, у Авганистану је производња хероина – чију су производњу Американци, кад су дошли пре двадесет година, несебично подржали – достигла 90 одсто светске производње тог наркотика.

На делу је виша, можда и највиша математика: цена грама хероина која се плаћа Авганистанцима док стигне до крајњег купца буде увећана сто пута. А реч је о хиљадама тона. Зарађују они који сеју и беру, па прерађују, па они који транспортују, дистрибуирају и дилују, али највише онај ко организује и контролише читав бизнис. А дрога је, уз трговину оружјем и нафтом, највећи извор готовинског новца. Што значи да он мора и да се „опере“, убаци у легалне токове.

Овај текст сада прети да уђе у рутину – али тога нема без оних свима знаних акронима ЦИА, ДЕА и још таквих.

Авганистанске државне службе подизане су под будним оком за то одређеног оне „ослободилачке“ 2001. Тонија Блера да не учествују у опасним трговинама и корупцији, прању новца – јер има ко је за то задужен. Данијел Сервер је у праву, јер оно што се звало УЧК направљено је да буде у опасној трговини. То је њихов део посла. Њихова најважнија улога. Под контролом, јасно.

Пажљиви читалац ће се сетити да је и Авганистанцима то било дато кад је Збигњев Бжежински, као саветник председника Картера, смислио да треба одгајати Ал каиду и Осаму бин Ладена да би се рушио просовјетски режим у Кабулу, а што је Совјете натерало да интервенишу и да уђу у рат из кога се могло изаћи само понижен и урушен (1979-1989).

Из мрака муџахедина („борац који се ангажује у џихаду“) америчка пропаганда је тада извела талибана (ученик). Онда је тај фини свет „ученика“ пуштао крв совјетској империји. Кад је операција завршена талибани су опет постали муџахедини. И почели да варварски убијају и руше споменике културе…

После оног с чим се Америка суочила 11. септембара 2001, председник Буш се сетио Ал каиде и Осаме бин Ладена. Оптужили су их на сав глас. Талибани су тражили доказе. Али познато је да се Америка гади доказа кад се од њих то тражи. И Буш млађи се ваљда сетио Индијана Џонса, извадио револвер и одлучио да без милости пуца на дивљаке. И да преживеле преваспита.

Империја и недоношчад

Пре двадесет година Буш је послао трупе у Авганистан. Придружили су се савезници. Окупација је подразумевала демократизацију, како Американци поносно зову своје малтретирање других народа и поништавање другачијих култура по свету.

На двадесету годишњицу, талибани су показали да их то не интересује ни колико совјетски социјализам. Додуше, те 2001. свет је увучен и да за интересе Америке учествује у „рату против терора“. War on Terror, понављало се до изнемоглости. Совјети никад нису успевали да до тог степена банализују своје подле намере. И изгледало је то као врло вешт политички маневар – мало ко се усудио да поразмисли а камоли одбије да се „бори против тероризма“. Паметније је ћутати. Чак и ако је било тако очигледно да је упад у Авганистан – државни терористички акт.

Пре двадесет година су, по логици окупационих операција, у Авганистану на терену нађени саборци којима је „амерички национални интерес“ могао бити испред слободе свог народа. То су они који се сада каче за америчке авионе са спољне стране. Тога се свуда нашло.

И онда је могло да крене вртоглаво увећање производње мака за опијум – од кога се добија хероин. Засађено је преко 200.000 хектара те биљке, а унапређен је и семенски материјал – па су три жетве постале стандард. Буш млађи и Тони Блер су као Дел Бој и Родни из „Мућки“ успевали да то не виде. Што су поља била већа, они су их мање примећивали.

У Сједињеним Државама број корисника хероина се од 189 хиљада у 2001, повећао на 4,5 милиона у 2016. А 2,5 милиона су регистровани као зависници. Јер, Америка је одавно земља у којој, ако ниси на „нечему“, не можеш издржати темпо трчања у Ништавило нити наћи смисао живота.

То се несебично дели и савезницима, па онда и непријатељима свуда по свету.

Сама имплементација демократије текла је обрнуто пропорционално од раста производње хероина. Авганистан је у групи најсиромашнијих земаља, без обзира што имају тако уносну и тражену робу. Истина, тај изузетни прогрес уз англосаксонску помоћ, која већ траје вековима, могу да потврде на десетине и десетине земаља на многим меридијанима. Али, ништа не траје довека.

Сила која и даље верује да је највећа на свету, почела је пре неку годину (полу)тајне преговоре са талибанима. А кад је у фебруару ове године оглашено да постоји Споразум за доношење мира било је јасно да је Империја изгубила сваку наду да се с талибанима више може направити – добар договор. Јер, ти припрости људи су осећали сасвим јасно да нема потребе да респектују ништа од оног што је Империја имплементирала у Авганистану. Баш ништа.

Јер, Американци свуда у свету уз неподношљиву буку и самохвалу одгајају инвалиде који изгледају као да су решење, а учени су да без Империје не умеју ништа. Највиши циљ Империје је да сви на којима она ради за све време остану недоношчад. И да се диве вашингтонском врачу.

Као што Американци не могу без хероина, тако произвођачи хероина не смеју да могу да чине било шта без њих. Или, погледајте око себе по Западном Балкану. Све то је склоно паду, као и авганистански чардак ни на небу ни на земљи. Исти мајстор, исти материјал.

Последице колонијалне демократије

Кратак преглед стања на југоистоку Европе, који је добио кодно име Западни Балкан. Албанци из бивше СФРЈ могу да руше Србију, али морају да чувају Македонију. Албанија је слободна да без ограничења прети Србији, али је обавезна да улази у мини-Шенген без да се пита има ли то смисла. Босански муслимани (како их они зову) могу да малтретирају Србе и поигравају се с Хрватима, али не може да постоји исламска држава у Европи. Црна Гора као велико појачање НАТО са неколико чета војника мораће да живи од туриста који долазе из Србије, Српске и Русије против којих је та сила усмерена. Сви могу и треба да буду непријатељски расположени према Србима и Србији, а Србија ће да гаји добросуседске односе са свима.

Изгледа као у оном старом вицу из луднице: Пацијенти могу да по васцели дан скачу у базен, а воду им пусте кад су добри.

Све што су они овде направили на тако чврстим ногама је као она авганистанска војска од 300 хиљада војника. Неки помињу и 350 хиљада. Наполеон је са једва два пута бројнијом фалангом кренуо на историјски поход на Русију. И тај рат се памти. А ових 300 хиљада војника се разбежало пред талибанским „тојота“ камионетима у четири дана. Са тих камионета талибани су махали „калашњиковима“ и држали по који „стрингер“. Каква сила!

Кад је пре неки месец репортер локалне албанске телевизије на улицама питао пролазнике шта би било кад би отишли Американци, људи су одговарали – свесни извесности краја овог провизоријума од државе. Српска војска би за два сата била на границама! Гледано са стране, изгледало је као претеривање. Гледано из страха изнутра, можда су два сата предуго време.

Лондонски Економист је после тог четвородневног урушавања (које по нечему заиста подсећа на оно нестварно падање „близнакиња“ у Њујорку) објавио да ће „повлачење скупо коштати Америку“. Не, не мисли се ту на протраћене две хиљаде милијарди долара од 2001. него на много, много скупље урушавање читавог система америчког насилног октроисања демократије по свету.

Сви противници су сада охрабрени. Сви сарадници на терену су уплашени. Амерички грађанин, где год да се налази, понижен је. За Империју нема горе дијагнозе. А та мустра „демократизован Авганистан“ је раширена на пола света – гро држава у Јужној Америци, велики број у Азији и Африци. Па и у Европи.

Расклиматану Европску унију напустила је Велика Британија, а ових дана је и Виктор Орбан почео да спомиње могућност „изласка из Уније“. Фон дер Лајенову ће то тако да разбесни да ће се Мађари сетити да ово није 1956, ни близу.

А ми на постјугословенском простору кад једном протрљамо очи сви ћемо се суочити са мучним последицама „имплементиране“ демократије; са бедом и безизлазом од економске транзиције установљене по „вашингтонском консензусу“, а уз помоћ рушилачке моћи Светске банке и ММФ; разорени су нам универзитети, медији; „правна држава“ нам је донела правни хаос и укинула и право да се надамо да постоји Правда на овом свету; уместо бриге за сиромашне и понижене, наше државне карикатуре се усмеравају на мултипликовану брижност за ЛГБТ и какву још популацију; премрежени смо НВО сектором који је минирао и сваку илузију о томе да се „народ пита“, како су нам обећали распевани амерички суверени; као у гасне коморе, угурани смо у „колонијалне демократије“ у којима се владе понашају као локални прокуратори неке моћи која очекује да будемо послушни без питања и бедни до глади…

И да још вичемо како смо срећни!

Пад Империје

Шта се дешава кад сила која је склепала ову накарадну структуру буде морала да објави – повлачење? Иначе, како слаби она се повлачи и кад не објављује повлачење. Шта се дешава са Босном и Херцеговином која је толико огрезла у „добровољном ропству“ да пола државе не може ни да замисли своје постојање без протектората?

Како ће се одржати интегритет (тако се то каже) Северне Македоније који постоји само у напасованом парламенту и споразумно утврђеној влади, а чији је гарант амерички амбасадор и неки договори, Преспански или ини, до којих нико искрено не држи?

Како ће се стабилизовати Црна Гора чији је премијер очигледно задужен да одлаже потписивање темељног споразума с Српском православном црквом до судњег дана?

О Косову смо већ говорили.

Да, најлакше је бити „политички коректан“ и знати да су сва ова питања „политички штетна“. И непотребна. Нарушавају мир у региону, или како то корисни идиоти већ говоре. Али „политичка коректност“ је само канцер који прети да метастазира сваки час. Из „политичке користи“ нема пута ка здравом друштву. Подсетимо се – кад су се Совјети (Империја 2) повукли 1989. године, Берлински зид им је пао за врат у другој половини исте године.

Да, унутрашње стање у совјетској империји је било врло лоше. Прво се појавио размонтер Михаил Горбачов, а онда је на сцену ступио Борја Јељцин, склон текућим пороцима до размера да није знао шта уопште ради. За разлику од данашње Америке у којој цветају руже на све стране, а Џо Бајден је чувен као човек челичне концентрације…

Овде већ спомињани Економист је одлучио да позове низ глобалних мислилаца за једну серију о „америчкој моћи – која би испитивала силе које обликују глобално стање света, од успона Кине до повлачења из Авганистана“.

Први у серији је историчар Најл Фергусон који одговара на питање „зашто крај америчког царства неће бити миран“? Вели Фергусон да „док напушта Авганистан у хаосу, амерички пад подсећа на Британију пре једног века. И ово такође може изазвати шири сукоб“, упозорава историчар. Поштено речено. Ко уме да мисли зна и шта је закључак.

Јасно је да америчка империја, шта год да буде чинила убудуће, није више једина и незаустављива сила. Што не значи да јој неће пасти на памет да би неки „добар рат“ могао да растера зле силе и ноћне море. Страх од суочавања с реалношћу не може прекрити ни драма са вакцинацијом у систематски продукованом корона-хаосу, ни убрзано ширење страха због климатских промена. А најмање решење које се нуди у блесавом „Великом ресету“ надобудног Клауса Шваба.

У том контексту није нека утеха једна добра вест из хаоса Кабула – да негде на дну наших људских егзистенција стоји запис да ми јужнословенски ближњи, шта год да су нам радили, у великој невољи можемо и да имамо себе. То је заиста мрвица. И истина је да у последњем веку нисмо поступали у складу с тим. Али, важно је да и то имамо на уму јер кад пада Империја, као што наводи енглески историчар, обично наступа лом.

Можда би ваљало да мислимо да не би било добро ни за кога да нам Империја помогне да ударимо једни на друге. Можда! И можда је нешто. Односно може бити нешто. Али не мора.