СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Западна фаланга је, у свом опадању, све бескрупулознија!

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ШТА нам ново стиже из Берлина? У две речи: Адис Ахметовић, на немачком Adis Ahmetovic.

Тако се зове тридесетогодишњак кога је немачки Бундестаг именовао за известиоца за Западни Балкан.

И види: из прве је са те известилачке висине похвалио Србију, уз оцену да «Србија може привући пажњу широм света кроз велика спортска, као и културна и музичка достигнућа».   Па ће на то немачки известилац, ко год да је, обавезати Србију „да проактивно допринесе стабилизацији региона и изгради или подржи мостове разумевања.“

Какву стабилизацију и какве мостове – знате. Углавном, да су у процесу „дисцилиновања Срба“.

Наравно, и Адис – Немац је то (додуше има и босанско држављанство), подразумева да не мора да се, пред недораслим Балканцима држи речи к’о пијан плота: „планира да његово прво путовање на новој функцији буде управо у Србију, где ће се састати са посланицима и члановима владе, као и са представницима привреде, науке, културе и цивилног друштва“, са обећањем да ће „на врху листе тема разговора бити, каже, даља интеграција у ЕУ и благовремено чланство у Унији.“

Благовремено чланство!

Да Немци, иако они ту нису вешти, не снимају неку монтипајтоновску зезанцију?

Најкомичније је, наравно, што ће том Адисовом пројекту „Србија у ЕУ“ (и читав Западни Балкан, истог трена) да апалудирају – из већине ових институција које ће он „проактивно“ да посети.

Најлакше је да замислите како бар половина владе у Београду и целокупан НВО-сектор маршира кроз безбројне телевизијсе емисије и без трунке сумње враћа „европску агенду“ на прво место.

Али, тај важни човек и не стаје ту, већ обећава „конкретизацију проширења ЕУ на све државе Западног Балкана“.

У, богати, како директно. Конкретна конкретизација.

Па јесте, а ко би то и знао боље од Адиса!

Овако неодговорно дељење онога о чему Адис Ахметовић одлучује колико и председник општине Котор Варош у Републици Српској – из које је, иначе, Адисов отац отишао у Немачку – наравно не би било а да шест држава Западног Балкана (Адису је, наравно, Косово држава!) иоле држи до свог суверенитета. И да на наступ Немачке и Запада гледају као непрекидно настојање да они контролишу овај простор – и милом и силом – а у складу са својим неоколонијалним интересима.

Јесте, приметио је и Адис Ахметовић да „већ неколико година постоји све већи интерес Русије и Кине“, али томе ће он да удари ритерн. Оштро! „Проширењем ЕУ на Западни Балкан“.

Москва и Пекинг сад почињу да схватају да „беше и њихово“.

СПД јесте некад била озбиљна партија промишљеног увида на Исток, али…

Прво, Вили Брант и Хелмут Шмит су за данашњи Шолцов СПД само историја, а друго, они такви какви су били (а вероватно су и били то зато што нису као њихови наследници!) никад се према држави, у којој је (углавном) био Западни Балкан, нису односили овако банално покровитељски. Напротив, СФРЈ је била партнер за разговоре.

Истини за вољу, овако неодговорно никад нам се није обраћала ни Ангела Меркел. ЕУ је увек била само перспектива, „жвака за лудака“ како су говорила деца, а од пре пола деценије готово изричито – то је чекање „воза што доћи неће“.

То је била порука, а нада западнобалканских изгубљеника има право да „умире последња“. Јер, моћи унијатске бирократије не добацују дотле.

Али добро, то нам је што нам је. Сад ће овде долазити тај добри момак који верује да има мандат да уреди западнобалканске односе. И то је за њега изазов. А ако буде разумео колико груб треба да буде према Србима и колико кооперативан према овим другим – може то да му буде и одскочна даска у каријери. Млад је човек, ко зна докле ће догурати.

Јесте мало фалш његова позиција да има и држављанство БиХ, од страних језика како јавља Википедија говори „бошњачки“… И уопште ти бошњачки биографски елементи а позиција изнад западнобалканских народа. Те и он мисли „да је исправно да се то пита, јер иначе остаје неизречено и има нешто што раздваја уместо што обједињује“.

Али, ту је одговор пред којим све пада – он ће бити „подједнако доступан свима“. Као бундесетаговски опуномоћени надзорник неког западнобалканског логорчића, он ће бити тако праведан да ће сви моћи да га зову док он уводи ред и поредак. Да питају, да изнесу неки предлогчић.

А како ће то изгледати? На пример, ево, да видимо шта човек каже конкретно – о Милораду Додику. Конкретизација на делу: „Санкције које су увеле САД су неопходан и исправан корак, који би требало да следи и Немачка.“ А, он као човек на задатку, предузеће „одлучну акцију против оних који се баве корупцијом, дестабилизацијом и поделама у региону, као и против оних који омогућавају и подржавају те акције“.

Све као досад, истоветно насилно, али све веће мрцварење. То што је резултат све горе стање значи за Немце да су на добром путу.

Ево тога што треба одржати по сваку цену: једна држава, два ентитета, 3 председника, 10 кантона, 14 влада, 183 министарства, 85 политичких партија, 50 борачких удружења, 13 синдиката, 2 полиције, 3 академије наука, 2 пензиона фонда, 3 образовна система, 3 телекома, 3 електропривреде, 550 000 незапослених, 630 000 пензионера, 450 000 расељених, 75% сиромашних, 65 000 запослених код државе… Списку апсурда није крај.

Наравно, то није једини списак апсурда на Западном Балкану, али овај је сам врх.

И, ајмо да се још играмо договарања под „независним“ покровитељством ЕУ (нека се читалац не смеје, иако би другачија реакција била блесава), а биће онако како Американци кажу.

Ето, то је пред новим известиоцем немачког Бундестага. Немци ту не виде проблем. Једини проблем је ту Додик и та политика.

Немци, дакле, демонстрирају како ће поступати. Окупационо, додуше „меко окупационо“. И дали су нам уступак, ево човек говори „бошњачки“ да га цео свет на Западном Балкану разуме.

Наравно, политички је некоректно да га се подсећа да му је матерњи био српско-хрватски.

О обавезном вакцинисању ништа није рекао. Засад.

Реално гледано – од данашње Немачке се ништа друго не може ни очекивати. Од великих радова у разбијању СФРЈ, по шавовима које Берлин разумева као за себе најкорисније, ту се ништа није променило. Једино што је оно што је себе некад самоуверено звало „међународна заједница“, иза које је наступала и нетактична Немачка, данас све слабије и растуреније.

Али, западна фаланга је, у свом опадању све – бескрупулознија. Нетактичнија. Преговори и посредовања се своде на претње и санкције. И обећање „шарене лаже“ – чланства у ЕУ.

Ту настаје стање који ће се директно рефлектовати и на однос Републике Српске и Србије. Јер ће Београд бити под све већим притиском.

У време кад се драматично затежу односи Америке и Русије, званични Београд постаје обавезнији да своје самопроглашено – и потпуно неосновано на народном опредељењу – „стратешко опредељење за Европску унију“ плаћа све већом ценом. Нема најава да би се ту нешто могло битно променити.

После увођења санкција Белорусији (земљи која је усред НАТО бомбардовања послала помоћ) под неразумним западним притиском и на велико народно разочарење – које је склањано од јавности – изгледа да се може очекивати све више притисака и на Републику Српску.  А да би се томе дао привид логичности у јавном простору све ће гласније наступати аналитичари из НВО-орагнизација са ставом „Европа или смрт“ и безобзирни НАТО-лобисти.

Нека догађања се у јавности читају као знакови да се све и креће у том правцу.

У Београду је Кристијан Шмит, високи представник самозванац без одобрења Савета безбедности УН, примљен као да то уопште није важно. То је нека врста јавног „хвала“ Русији и Кини за истрајно заузимање на ставу да Срби нису светски „дежурни кривци“, па све до оне чувене идеје Британаца, наших великих пријатеља, да актом УН Срби буду обележени као народ који извршио геноцид.

Преко свега тога се прелази и на званичном сајту се недвосмислено обавештава да је председник Србије разговарао са „високим представником у БиХ“. Таква врста показивања става, наравно, од мале је помоћи Немацу, али је директано и нетактичано подривање позиције Републике Српске у актуелном политичком рашчићавању стања. 

Кад је ове године Република Српска 9. јануара у Бањалуци демостративно и јасно показујући свој став обележавала – Дан Републике, председник Србије се није појавио. Јесте била висока делегација српске државе, и томе се у формалном смислу нема шта приговорити, али ово јесте држава у којој је председник Вучић тако доминантна и свеприсутна фигура да овакво питање уопште није сувишно.

А онда 14. јануара на Српску нову годину председник Србије је у Београду јавно, после састанка са српским чланом Предсједништва БиХ, позивао да би се у спору Републике Српске и бошњачке стране – Додик и његови требали одрећи свог става према заједничким институцијама. Не дајући томе уверљиво објашњење председник Србије тражи да се представници РС врате у заједничке институције. Све то може бити део политичких маневара, али несигурност увек буди сумње, а посебно у „вуненим временима“.

И откуд сад то? Београд се, у ставу свог председника, досад држао као страна која поштује суверенит БиХ и не уплиће се у унутрашње политичке процесе. Западни оперативци, којих сад већ има читава чета и којима ће се придружити и Адис Ахметовић, наравно, ту неће укорити српског председника. Напротив!

Кад се нешто ради у складу с малтретирањем српских представника и Српске – сви ће имати сву подршку.

Као што ће имати и подршку неподржавање одлука Русије и Кине, чланица Савета безбедности УН. Проблем је само у томе што сви ти подржаваоци те политике немају никакав утицај на српски народ. Напротив, то само производи одбојност и ствара нездраву друштвену климу.

И уводи у тумачење ситуације слабе, и све слабије, резултате преговора који се две деценије воде око Косова. Јер, Косово и Република Српска су две бриге сваког ко у Србији држи до српског националног интереса.

А преговори око Косова су се досад сводили на стално одступање пред америчким дрилом, уз пристанак да посредник буде Европска унија а која је јасно антисрпски опредељена. Никад званични Београд није затражио да Русија или нека земља која држи до међународног права буде укључена у преговоре.

Резултати Бирселског споразума сад све више постају очигледно поразни. Недавно је избио скандал око регистарских таблица на аутомобилима који је показао да је то стално одступање део Бриселског споразума. Оступање је потписано. Процес је привремено заустављен, инсистирањем Београда да Приштина није испунила ништа (да, ништа!) из споразума у коме је Србије испунила све.

Али, утисак је да ће се све наставити на исти начин. Јер, досад ничег другачијег није било. Све за ништа, што је могло изгледати као тактика, сад се преобличава у – стратегију.

Најављују се решења, а кад она дођу грађни се, ћутањем медија, „чувају до стреса“.

Ако се прати логика наступања београдских институција чини се извесним да ће се и то око таблица у неком примирју решити онако како је Аљбин Курти намеравао.

Ових дана су, иза заглушујућег ћутања београдских медија и власти, „приштинске власти“ преузеле скијалиште на Брезовици. Ни речи, нико не рече. Као да је Курти нашао пластични упаљач који је Петар Петковић поносно наступајући по српским енклава изгубио. А већ се објављује како су представници „Владе Косова“ на једном од „састанака са командом Кфора изнели  захтев да припадници међународне војне мисије обезбеђују техничаре Косовске електродистрибутивне компаније (КЕДС) а који се припремају да у наредном периоду преузму трафо-станицу у Валачу“. Реакција ни на то нема.

Пошто стижу разне обавезе према Бриселском споразуму, који је – сад је то до бола очигледно (Београд се углавном не позива на Резолуцију 1244 СБ УН) – у основи предавања Приштини сваке врсте управе и институционалног утицаја – српска јавност постаје све напетија.

На велику напетост додаје се и та сумња, са највећом специфичном тежином.

А Запад је све незајажљивији. Већ другу годину власти из Београда, по основу оног другог још бесловеснијег Вашингтонског споразума, очигледно и јасно стављају Западу на знање да више не раде на повлачењу признања Косова. Иако су прилике за то све повољније! Али, то је само пуштање крви самом себи.

Кад се томе додају све чешће манифестације – као цивилизацијски непримерен начин на који је Скупштина Србије 23. децембра 2021. одбила предлог Резолуције о осуди геноцида у НДХ – читава атмосфера постаје и мучна и опасна.

Чињенице које политичари не воле да доводе у везу – грађани у својим главама склапају као слике која их брину. То зна да буде политичка чињеница изнад свих свакодневних политичких дриблинга.

Кад погледате ставове, наступе и законе Владе која седи у Немањиној улици у Београду, и која је номинално српска влада, није се тешко  сетити чувеног догађаја из септембра 2011, кад је због говора које је слушао на неком београдском Форуму о безбедности, тадашњи руски амабасадор Александар Конузин запрепаштено питао: Има ли овде Срба?

После тога су Томислав Николић и Александар Вучић дошли на власт, као одговор на неподношљиво стање у држави. Наравно, нису их довели Руси, јер је Конузин само у четири речи сажео све што је свим Србима било на врх језика.

Сенка Бриселског споразума и изнуђене политике под притиском Запада шириће се и на Републику Српску. То што медији у Србији – и продржавни и прозападни – о томе гласно ћуте, само повећава напетост и осећај „да ту нешто има“.

Нешто што се не може сматрати добрим и заштитом српског националног интереса, због чега Србија као држава и постоји. Посебну драматику томе даје чињеница, да Запад присиљава власт да тако ради и пред парламентарне изборе који се одржавају за два месеца.

Западни колонизатори обично су досад имали некакво разумевање бар пред изборе.