Рећи ћу одмах: разумем Жељка Митровића! Нема ништа логичније него да он брани евроатлантски свет украјинском жустрошћу! До последњег Србина! До остварења великог циља да се од Срба направе цивилизовани губитници. Па ће Балкан бити мртво море. Што је циљ Империје.

Ж. М. нам је у свом „Хит твиту” објаснио да је Србима у историји највећи пријатељ Америка, а највећи непријатељ Русија…

Аргументе је тешко поновити, а историчар које год провенијенције на то неће моћи одговорити. Пријатељство је одувек. Од Дејвида Крокета до Кристофера Хила. И за НАТО бомбардовање је објаснио да нису то САД него 19 земаља. Американци нуде да опет будемо пријатељи, рече, па ће добро бити.

Кратак курс и Руси

У негде припреманом излагању подсети да је његов „Пинк” тридесет година ту, да је утицао на десет генерација. Он је, најбоље од свих, генерацијама давао америчке филмове, америчку музику, америчке вредности и све… америчко. Ни Чеда Јовановић, пажљивим кастингом доведен за саговорника, није имао шта да дода.

Пошто школе све више раде онлајн, министар просвете ово може узети као пролегомену за кратки курс српске историје. Што је „за нашу децу” идеално.

Рекло би се круг је затворен. Највећа брејнсторминг индустрија у Србији, па и на Балкану, ради у четири смене, деценијама – и уклониће српски коров. Србија ће доћи памети. Коначно! Али…

Увек има оно „али” које добру удавачу квари! Жељко не разуме, признаје, откуд 90 одсто Срба против увођења санкција Русији, а против НАТО-а… Ево, он може табелама и графикама показати – гледаност, шерови, ријалити обука, новинари којима никад ниједна власт није имала шта да приговори, десетине канала да удар буде тоталан – филм, музика, мода, хумор, лака историја, ЛГБТ равноправност, „зелена агенда”… Пролазна времена одлична, али коначни резултат – незадовољавајући.

Како је то могуће? Има Ж. М. образложење: „Данас има руских шпијуна више у Србији него икада… И више пара, више носилаца јавних наступа…” Као да је најславнији КГБ тим устао из гроба: „Па, чекај, и Пинк има делимично тај проблем. Мало су моји новинари комфорни… Сваки други, еј… Сваки други гост је русофил.”

Добро, то јесте неуспех Ж. М., али је још већи за Русе. Тако опремљени (КГБ варијанта) а на девет од десет Срба они „заврбовали” само пет.

Руси неће стати, али налетеће на непробојни зид. Што није успело у Украјини уз америчку помоћ у Србији хоће: „То морамо да променимо! Телевизија Пинк ће то дефинитивно променити!” Како, није тајна: „Покушавам да формирам целу генерацију носилаца јавних наступа. Зато што мислим да је добро, да је стварно добро за Србију и да је (то) наша будућност…”

И док је спомињао Европу, Азију… „Жељко, телевизије не могу да раде тај посао“, умешао се Чеда, американолог No.1 у Србији.

Друштво спектакла

Али то неће зауставити Ж. М. Кажем то имајући у виду да се ради о најбољем играчу у друштву спектакла. Први је и на Балкану. И пре свега због њега Београд је престоница спектакла на Балкану.

Да подсетимо, на тај пут друштва је насловом књиге указао Ги Дебор још 1967. Проницљиви француски левичар уочио је да су у западним демократијама „грађани посматрачи”, а државе и друштва иступају из локалних светова у „светски политички систем” – „који данас има за циљ да животу пружи сваковрсна материјална добра, а ни мали прст не би дигао да спасе сам живот”.

Главни играчи Американци и Руси имали су нуклеарно оружје на којем је почивала равнотежа, али се нуклеарна претња брзо претворила у чињеницу без правог значења, јер у таквом друштву ништа нема право значење.

Пад Руса је покварио игру. Изузетне технике спектакла су до темеља разарале свет европског Истока и људски мозак је јавно понижен пошто је „само један прост знак – пад Берлинског зида, бесомучно понављан – одмах прихваћен као замена за све друге несумњиве знаке демократије”. То беше демонстрација изузетне моћи, али оголи намеру спектакл естаблишмента, па ће се „свуда постављати исто страшно питање, које већ два века прогања свет: Како натерати сиромашне да раде, кад их једном поразите, а све њихове илузије нестану?”

Пошто грађанин кога мучи здрав разум, ипак, не може само стајати на пљачкашкој ветрометине, потреба је – наћи му склониште. Још од Старог Рима се знало да је то спектакл. Panem et circenses! Дословно: хлеба и циркуса!

И као „супротност дијалогу” спектакл постаје „капитал акумулиран до степена у којем постаје слика”. Слика, а не реч, може помоћи капитализму да маса прихвати „општи помак од имати ка изгледати”. Важно је да изгледа да се има.

Идеја за решење је посуђена од цркве, коју су просветитељство и Француска револуција протерали из друштва. Али „филозофија, моћ одвојене мисли и мисао одвојене моћи, никад није била у стању да превазиђе теологију”.

Спектакл се тако углавио као „материјална реконструкција религиозне илузије”. Спушта рај на земљу. Ту се либерализам и комунизам не споре, па се „лажни рај, који је некада био потпуна негација земаљског живота, више не пројектује у небеса; он је уграђен у сам тај живот. Спектакл је технолошка верзија прогона људских моћи у онострано; то је врхунац човековог унутрашњег одвајања од самог себе.”

Уме, а не зна да објасни

Ако отворених очију погледате друштво у коме живимо, јасно је шта нам ради Ж. М. Човек је агент друштва спектакла. Ради са сликом као – капиталом. И за разлику од маса на које утиче – њему добро иде. Гради највећу кућу у граду, у слободно време – лечи од COVID-19, пројектује дронове за светска ратишта, учи народ доброј историји…

Ж. М. се овом није учио из књига. Њега краси – оно што је Бродски звао – интуитивно знање. Он просто осећа да је банализација, стање духа друштва спектакла, високопрофитабилна. И зна да чини. Не уме да објасни, али то није важно. Јер Ђинђић је знао да објасни, па је ипак схватио да на путу којим иде нема избора. Тако и они који ступају иза народа побуњеног против „Пинка”, у ствари, желе да га преотму неувиђавном Вучићу, који је некад истоветно гледао да га преотме Ђинђићу, а Ђинђић Мири Марковић. Они су тврдили да су различити, Ж. М. је увек исти.

Држати се банализације смисао је успеха. И зато Ж. М. може обећати председнику државе да ће, због побуне народа, обуставити ријалити, али нити је то учинио, нити је одустао од припреме новог – још баналнијег. Председник је оћутао!?

Председник државе је у друштву спектакла мање важан од спектакла! Председници се дижу и падају – црвени, жути, плави, безбојни, а Жељков спектакл је ту да их уведе у арену и после баци у понорницу кад дође тренутак. А свако од њих се нада да ће имати трик без којег ће се ријалити угасити или пасти у термине после поноћи.

Носиоци политичке моћи су, као и естрада, спортисти или мутације џет-сета да у мегаријалитију што је читаво друштво играју улоге звезда – које „као специјалисти за привидни живот служе као објекти поистовећивања, који људима пружају надокнаду за стварност фрагментарне продуктивне специјализације у којој заправо живе”.

Наравно, кад вам се из Жељковог прегледа игре сугерише шта да се ради, онда то значи да:
а) ви ту сигурно нећете добити оно шта он добија и; б) да су његова знања празна слама кад друштво дође до фазе да се народ неће моћи хранити сликама.

Зато немојте очекивати од мудрости Ж. М. – која је сва у широким сликама у којима по правилу-обавези слободног Холивуда мора бити америчка застава – да препознаје оно што ових дана уочава Економист (дакле, реч а не слика) у штиву Vladimir Putin’s useful idiots: да „превише европских политичара не успева да се супротстави Русији.”

Непријатељ бр. 1

У Немачкој се увећава број мужева и жена које јавност цинично, а више из страховања, зове Putinversteher i Putinversteherin – онај/она који разуме Путина. А нема ништа опасније у овој фази друштва спектакла! Овом неологизму популарност драматично расте. И субверзивност која га прати. Јер они који разумеју Путина – не желе више да слушају Вашингтон. Наравно, има и тамо неких попут Ж. М. који обећавају како ће то згазити, али Економист који исто жели, не може да подели њихов оптимизам.

Велики је круг „европских културних идиота“ који у медијима и академским круговима све гласније „жале због уплетености Европе у оно што виде као прокси рат Америке и Русије, или и шире – Америке и Кине“, а у бизнису – и после 11 кругова ЕУ санкција, „Русија и даље има много пријатеља“.

Жељко ће, наравно, радије објавити „проналазак“ нашег председника да ако не смиримо лопту око Косова и не уведемо санкције Русији, сви инвеститори одоше као што су отишли из Русије. Јер нема друштва спектакла ако Русија и Кина, и цео Исток, нису губитници. И у спектаклу ће губити и кад добијају. Жељко савршено схвата наратив: ако имате Бајдена који не зна где се налази, то је широка демократија, а ако имате државнике који знају шта говоре и намеравају (Путун, Си, Моди, па и Орбан, Фицо итд.), онда је то аутократија. Нема разлога да се сумња, иако је очигледно глупост.
Па стварно, није лако ни Жељковим „носиоцима јавних наступа“ пред чињеницом да се у Шведској у незгодан час спаљује Куран – а Путин крајем јуна, пред Бајрам, држи Куран и објашњава „да је по руском закону злочин скрнавити светиње“. Ротшилдов Економист стрепи да „чак и чврсте цигле у европском зиду подршке Украјини могу да се сруше“, а оваква сумња би у прокламованој Пинковој номенклатури морала бити русофилство, а богами и шпијунирање за Русе!? Није лако.

А нагомилава се то. Ево, иако је наш председник најавио слом руског фронта пред потребом Зеленског да се спреми за НАТО самит у Вилњусу, на Западу таквих пројекција нема. Чак се и Володимир вајка како је контраофанзиву требало, говорио је он, почети раније. Како сад не бити руски шпијун?

Али у спектаклу чињенице нису проблем. Оне се штанцују на лицу места. У студију. Шта год клијенту треба. То је посао „носилаца јавних наступа“, који нису пали под утицај русофила. Зато политичари и НВО радници воле Ж. М. и кад га мрзе. Знају да овакви какви су живе од тога што он „зна“.

Пропасти нећемо

И за крај, Економист вели „главне тачке наратива који почиње да влада на Западу су да је НАТО испровоцирао напад Русије на Украјину, да је Украјина вештачки ентитет који с правом припада Русији, да Америка сипа уље на ватру да би продала оружје и одржала глобалну хегемонију. Као доказ се узима што је НАТО напао Србију 1999, Либију 2011, као и да је Америка напала Ирак и Авганистан, те због чега је Русија кривац, а Америка није?“

Закључка нема: знате да је ово што је пронашао Економист народ Србије (главни гледалац Пинка) мислио од првог дана, знате да и они који у јавности подржавају „марш на Пинк“ мисле да је командант америчког приступа Кристофер Хил за респект у чему уопште нису у сукобу с председником Србије, премијером/ком и целом званичном структуром… Још кад у Београд бане син оца Отвореног Балкана Александар Сорош, којем је тата оставио да извози демократију до последње капи крви увозника, спектаклу краја нема.

Следи мучно време. Сетићемо се опет: Спаса нам нема, пропасти нећемо… У нешто се ударати мора.

Извор Печат

Насловна фотографија: Танјуг/Андрија Вукелић