СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Убијање универзитета

ИСКРА на Фејсбуку

фото: LinkedIn/University of Belgrade

Дирљиво је писмо јавности професорке Архитектонског факултета Драгане Васиљевић Томић, објављено прошле недеље. Она ради на факултету 25 година, ванредни је професор, и пријавила се пре годину дана на јавни конкурс за избор у звање редовног професора. То, прописано је, траје шест месеци. Међутим, пошто би Комисија за избор и надлежна тела факултета изабрали њену конкуренткињу – противно чињеницама које се на Универзитету бодују и претварају у бројеве – избор траје. Крше се правилници, статути, закони, али декан проф. др Владан Ђокић не одустаје. Сила право не моли!

Зато је дирљива обзирност професорке Васиљевић. Она пише као да верује да ови људи то раде у незнању. Њен скор је без сумње већи од противкандидаткиње, чак и кад се овој као монографија за научно вредновање урачуна и обична збирка закона из области грађевинарства. Преузето из Службених гласника разних годишта. „Покушај избора кандидата, који не испуњава услове, враћан је на поновно гласање са Већа научних области грађевинско-урбанистичких наука Универзитета у Београду и два пута са Сената Универзитета.“ Коме? Истој комисији. Иста комисија остаје при истом кандидату. Док Универзитет не дигне руке.

ШТО ГОРИ, ТО БОЉЕ
А Универзитет је већ толико пута показивао да га правне обавезе не обавезују. Лично декан Ђокић, као председник или члан изборних комисија, учествовао је у избору осам кандидата за професоре који нису испуњавали услове. Пре две године Милош Р. Перовић, професор Архитектонског факултета у пензији, подсетио је да је „поступак избора и реизбора наставника свуда у свету замишљен као периодична провера академског развоја наставника и њиховог доприноса“, али да је то што се дешава „на многим факултетима у Београду у протеклих неколико година… озбиљно забринуло културну и научну јавност“. Он је потврдио да је на његовом Архитектонском факултету поступак избора „параван групице професора окупљених у ад хок интересне коалиције“ a да се „уклања најуспешнији и највиталнији део наставног колегијума“.

Поједностављено, прописане процедуре се крше да би се стварала „гласачка машина“ или „нема присутна већина“. Бирају се слабији. Рачуна се на „захвалност“ оних који се држе на факултету а не испуњавају услове. Ко дигне главу, може рачунати да је непожељан. И да се неће бирати средства да се уведе у (не)ред!

Кад се професорка Васиљевић успротивила, одмах су јој одузели и предмет који предаје, а за који има уговор на још три године. Факултету неће бити проблем да јој плаћа плату, само да освета буде потпуна. Зашто? „Не знам“, рекао јој је декан. „Жали се.“ Коме, питала је. „Треба негде, неком да се преда приговор и неко ће све истражити.“ То је одговор „службеног лица“ највише научнообразовне установе у Србији („О архитектури и професорској каријери“, Данас, трећи јун 2020).

ЗЛОУПОТРЕБА АУТОНОМИЈЕ
Делује толико нестварно да неко тако говори о правним обавезама према запосленом, да помишљате – немогуће да се то дешава на Београдском универзитету! Али не само да је могуће него је то уобичајено. Вишегодишња, деценијска пракса. „Важни људи“ на Универзитету знају да закони не постоје за њих. Они живе иза зида који се зове „аутономија универзитета“ и понашају се као да држава треба само да редовно шаље део пара које прикупи у буџет од пореских обвезника, и да универзитет остави да с њима чини што хоће. Не будимо деца. Урадиће се кад треба и шта треба за „неког горе“, а што права струка не би. Симбиоза неморалне струке и оних који приватизују делове државе.

Управо о томе је Савет и Сенат Универзитета у Београду још 2011. обавестио познати правник проф. др Бранко Ракић, који је тада био универзитетски омбудсман. Он обавештава „да се аутономија универзитета схвата прешироко, те да се пренебрегава чињеница да су начело законитости и начело аутономије универзитета два међусобно повезана и комплементарна концепта“. И сасвим директно: „Аутономија универзитета ни у чему не може представљати основ за изузимање од поштовања закона и других прописа.“ (Дословно исте реченице, али сад оно најважније подвучено црним, послаће он и 2017.)

И по закону, кад неки универзитетски силеџија обезбеди да за неко звање буде изабран кандидат који не испуњава услове – то може „попримити и карактер неког од кривичних дела против службене дужности из Кривичног законика“. Може, али државни контролори зажмуре и то се још није десило. Зато се безакоње чини без страха. На ово додајемо и закључак бившег омбудсмана: „Настављање незаконите праксе могло би да доведе и до озбиљног нарушавања угледа Универзитета у Београду, грађеног током два века његовог постојања.“

Случај Драгане Васиљевић Томић само је један од многих и непребројаних, а који показују да Универзитет баш брига за углед. И смешан им је Макијавели који је говорио да је „варљив углед који наслеђујемо од родитеља и дедова, (и да) он брзо нестаје ако га не прати властита врлина“. Непотизам, који уредно прати и наш универзитет, најгори је начин да се „чува“ углед. Али једино што наши академци превиђају је да сила пропадања, ипак, делује као сила земљине теже.

НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА
Распадање нашег универзитета је очигледно убрзано. На Шангајској листи прошле године Универзитет у Београду се сурвао са 302. места на мутних „између 401. и 500. места“. Оптимисти би рекли да је то пад за сто места. Али „никако не можемо говорити о неуспеху, јер смо и даље међу 500 најбољих универзитета у свету“, лаконски је рекла на то ректорка Иванка Поповић. Као да се капетан „Титаника“ у време тоњења тешио: добро је, засад смо само допола у хладној води. Онда се с ректорске висине данима приповедало таблоидној јавности како је то само „стицај околности“ и да је „због неколико поена дошло до велике промене“. Оклизнуо се шампион на стази, а већ сутра ће опет бити спреман да трчи за светски рекорд.

Јесте песник певао „и пад је лет“, али бежање од реалности, наравно, неће променити ништа. Односно, летеће се надоле још убрзаније. Безакоње има за последицу негативну селекцију. Што гори, то боље! На том принципу падају све институције у друштву. Али универзитет постављен на те основе губи смисао постојања.

Јер ту нема „враћања на старо“, док удариш дланом о длан. Нема лаке поправке. И у данашњој западноцентричној историји, где се узима да је утемељење universitas magistrorum et scholarium започело на Болоњском универзитету (1088. година), а и ако се преко Византије вратимо до старе Грчке – увек је ту реч о „високом образовању“. Елитном, дакле. Тамо се подижу први људи друштва. А то би требало, као у Платоновој академији, да окупља најбоље учитеље. И кад Филип Македонски тражи учитеља за свог наследника Александра, он замоли пријатеља лекара из Стагире да утиче на свог сина Аристотела, најбољег ђака најславнијег учитеља Платона, да се прихвати тог посла. Кад је друштво здраво, следи такве примере.

А наши данашњи властодршци купују диплому и за себе и за децу. О томе се више и не прича упола гласа. Улога универзитета, да као „заједница учитеља и ученика“ преноси стара и ствара нова знања, топи се споља и разара изнутра.

БОЛОЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА
Иза читавог овог распадања стоје кулисе Болоњске декларације. Оверено у Европи! А то, подсетимо, почиње кад 19. јуна 1999. на славном месту, у Болоњи, 29 министара образовања, углавном из Европске уније, ставља потпис на документ који би требало да усмери универзитет у нову будућност. Пошто је то бивало у време НАТО агресије на Србију, српски универзитети ушли су у то пола деценије касније. Данас кад погледате, можда је то једино позитивно што се може наћи у ономе што се узвишено звало „Болоњски процес“. Мада, тај изванредни документ помиње и нас, додуше, колонијално покровитељски – као „ситуацију у југоисточној Европи“ (после ће нас унапредити у Западни Балкан). А та њихова пажња „требало би да буде додатни аргумент у прилог ’важности образовања и сарадње у образовању’ за ’развој и јачање стабилних, мирољубивих и демократских друштава’“. Тако ће се наша транзиција одвијати као темељно уништавање универзитета и јачање система колонијалне демократије. Негативна селекција у оба случаја постаје врховни принцип.

„У име стварања јединственог европског образовног система“ Болоњска декларација као циљеве поставља ефикасност студирања, мобилност студената и преводивост диплома. Иза тих општих намера појавила се трагикомична пракса: да би требало да 80 одсто уписаних студената заврши годину, учили – не учили, да пре полагања испита студент може да сакупи и 70 од 100 потребних бодова… Питање је онда зашто се то више и зове испит. При томе, студенту не би смело да се даје више од 300 страна за једносеместрални предмет. То би значило да од студента књижевности не може да се тражи да чита Браћу Карамазове, а да се и не помињу Рат и мир или Илијада. Или од Флобера може Госпођа Бовари али никако Сентиментално васпитање. Од Платонове Државе може да се тражи пола… Иако, „примера ради обавезна литература за једносеместрални испит из политичке филозофије на Колумбији [универзитету] обухвата преко 2.000 страница изворних текстова (само изворни текстови се и читају)“ (Жељка Бутуровић, „Глуви телефони“, НСПМ, 10. децембар, 2009).

Стално се позива на велике узоре, а понаша с оном латинском Quod licet Iovi, non licet bovi. Специјализација, само специјализација. Што је директно поништавање суштине универзитета, који и настаје да би се ученик/студент сусретао са универзалним знањима. „Хуманистичка култура се преносила с поколења на поколење преко механизма чију генетску матрицу представља универзитет“, показује Сергеј Кара-Мурза, познати руски интелектуалац чија биографија сведочи о потреби за универзалним знањем – кренуо је за својим интересовањем од хемије а стигао до врхунских знања о манипулацији свешћу. Универзитет је, каже Кара-Мурза, „пружао целовиту представу у универзуму – Васељени, независно од тога у ком обиму и на ком ступњу су та знања давана (совјетски буквар је грађен по типу универзитета – за малишана). Костур такве културе представљале су дисциплине (од латинске речи која означава и учење и шибе)“.

Наравно, на озбиљним универзитетима се чува и „представа универзума“ и „дисциплина“. „Јесте тачно да америчке основне студије производе мање специјализоване стручњаке.“ Упоредна анализа показује да је дипломац у Србији положио бар 85 одсто предмета из области на коју је усмерен, дипломац у Америци има око 25 одсто испита из те области. „Сви студенти, ма шта студирали, обавезни су да полажу предмете из књижевности, историје, природних и друштвених наука и то предаване на тим одељењима (а не на матичним факултетима студената) јер се верује да је интелектуална ’заокруженост’ неопходан услов пуне грађанске свести“ (Ж. Бутуровић). Код нас се идеја о увођењу српског језика и књижевности дочекује с борбеним презиром. Националистичка заосталост, одговарају велики љубитељи реформе универзитета по западним узорима. Америка је Исток?

Да би то ишло „како треба“, успостављена је већ разрађена машинерија. Све се изводи и уз помоћ студената који „оцењују професоре“ а и програме. Тако су „поједини програми буквално били преполовљени“, а углавном „кроз инструментализовање студентских организација на чије чело су постављени углавном најлошији или ’вечити студенти’, који су онда из јефтиних личних интереса, често и без свести о одговорности, а још чешће корумпирани неким ситним привилегијама и обећањима о брзом запошљавању, о стипендијицама по трећеразредним европским универзитетима, вршили безочан притисак“, сведочио је поводом 20. годишњице Болоње на научном скупу универзитета из Србије, Српске и Црне Горе професор Горан Максимовић са Филозофског факултета у Нишу. И „вероватно никад у високообразовним институцијама и на катедрама није било више полуинтелектуалаца и ограничених наставника и асистената, који нису у стању да одрже пристојно предавање“ а да „кроз презентацију не читају већ написане туђе мисли или фразе“.

Али су зато ту шампиони за Веровали или не, као што је „случај једног ревносног професора који је менторисао за неколико година равно 110 одбрањених доктората“. Као на траци. Шта чека Гинис? А ми би требало да стварамо услове да нађемо неког ко ће надмашити рекорд.

Логично ту следи питање: каква је разлика иза тако одбрањених доктората и купљених фалсификата? Врло мала, па зато они најамбициознији момци и немају стрпљења да се баве ситницама. Купе оно што желе. То на крају испадне и јефтиније. Не дереш ђонове скупих италијанских ципела и не губиш време. Духовити људи су се ових дана сетили да није истина да је ово најгоре доба, јер „кад ће опет доћи време да се докторат може купити за 300 евра“.

Међутим, ниједан преварантски систем није савршен. Јер онда је та прљава вода избила и у највишим државним институцијама. Али ништа. Прогрес се не може зауставити. Не стиде се ни професори ментори, ни докторанди који нису знали ни да имају менторе. Уосталом, и министри предају на тим факултетима. Круг је затворен. Само понекад прљава вода прелије.

ДАНАК У КРВИ
Шта се нама, полудивљим с југоистока, тада обећавало у Болоњском процесу? Исто што и данас. Пут у Европску унију, као земљу дембелију. Као шаргарепица је било оно чему ниједан малограђанин није могао да одоли: да ће и „наша деца“ моћи да се школују где год у Европи. Сваки „ситни буржуј“ ту мисли баш на своје јединче.

Тако се на српским универзитетима, као и у свим земљама бивше Југославије и европског Истока, „омиљени концепт мобилности претворио у своју карикатуру, у такозвани одлив мозгова“, констатоваће Владимир Милисављевић с београдског Института друштвених наука. Какав хиперцинизам: сиромашне земље школују своју децу, богате земље гледају каквих им профила радне снаге недостаје, а родитељи се радују да продају своје дете.

Зато се не треба чудити и што се у нашим данашњим уџбеницима „данак у крви“ описује као позитиван процес. Полуинтелектуалцу, како је сој сличан данашњој универзитетској елити описивао Слободан Јовановић, то је као два и два, јер он „услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање“. То је биће које „уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ’чаршијском’ смислу, дакле сасвим материјалистички“.

Али ми и даље поносно ступамо у болоњску будућност. Уздигнута чела и без жеље да нам мисао да ту нешто није у реду поквари срећу. „И даље се прећуткује шта је о питању те чувене реформе учињено на универзитетима у Кембриџу или Оксфорду, на Сорбони или у Фрајбургу, у Келну или тој Болоњи“, подсећа нас професор филозофије Милан Узелац. А „ово питање није нимало безазлено“. Јер Немци су дозволили да се с Болоњом експериментише само на два факултета.

Невероватно, како је овде развијена „нормалност“ да се буде другоразредан. Идеал: бити Европљанин, друге класе. Провинцијални дух универзитетске елите далеко је и испод демонстриране потребе српског народа после пада Берлинског зида да буде третиран као равноправан учесник у европској свакодневици.

ПРОВИНЦИЈСКИ ДУХ
У Србији се на путу за Европу суштински демонтира узор универзитета који је утемељио Вилхелм фон Хумболт почетком XIX века а који је имао „за циљ национални препород базиран на универзалним европским вредностима слободног хуманистичког образовања и на принципу самосталности научног истраживања“. Рекло би се парадоксално, наш универзитет се успоставља као институција која је „једнако и без изузетка непријатељска према посебности сваког народа“. Јер, указује проф. Мишо Кулић са Филозофског факултета из Источног Сарајева, „таквој наднационалној концепцији друштва, израженој у болоњској концепцији образовања, не требају националне и културне посебности, већ деперсонализоване нације и културе које сопствене историјске и уопште све духовне вриједности послушно редукују на вриједности профита“.

Да, и професори у „колонијалним демократијама“ образују свој подмладак за мисао да ми нисмо дорасли да профити припадну нама. Тамо су паре и сва знања. Наше је да се убацимо да зашрафимо неки шраф на великој машини. Како ти баце мрвицу, ти си добростојећи у нашој пустињи. Отуд је велики успех у српској академској заједници ако штрбнете учешће у неком међународном пројекту као „мали од кужине“. То служење туђем интересу ће вам помоћи да постанете и кандидат за чланство у САНУ. Провинцијски дух је овде и сада прогрес.

Тако Београдски универзитет плута између славне прошлости (Милутин Миланковић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Милош Ђурић, Павле Савић, Георгије Острогорски, Михаило Марковић, Никола Милошевић и многи други) и суморне садашњице у којој је његов (и наш!) „интелектуални капитал“ у непрестаном паду. То траје.

И пре него што ће Болоњски процес убрзати самопоништавање и заразити Универзитет осећањем инфериорности, професор Владимир Милачић са Машинског факултета, који је нормално осамдесетих и деведесетих предавао на Џорџ Вашингтон универзитету, у Токију, по Европи, уочиће да је из „Пандорине кутије изашао зао дух потпросечности који се граничи са медиокритетством и директно као вирус нагриза интелектуални капитал универзитета који је стварао већински наставно-сараднички колегијум. Развијани су разни модели ’подморничког рата’ који је имао за последицу потапање ’крстарица науке’“. Данас су таласи олупине избацили на обалу.

ПРАВО НА ОПСТАНАК
Човек може над овим стањем да размишља као онај књиговезац који је, оставши без посла у војној штампарији, говорио: Шта се друго могло очекивати? Па, пропала је и војна авијација! Пропаст мора имати утешно објашњење. Али универзитет је у савременом друштву сувише важан да би књиговезачко објашњење смело бити достатно. С универзитета долазе они који ће водити нашу државу, организовати нашу економију, учити нашу децу, пројектовати и градити наше градове и мостове, лечити нас, бринути се да нам не продају непотребну и опасну вакцину…

Драма је велика. Наш универзитет не може да очекује инјекцију здравља од актуелне политичке елите. У Србији је председник државе, кад је изабран, за неколико дана набавио факултетску диплому, министар има диплому с факултета који – како је јавно показано – није организовао наставу за студенте, други министар има докторат који је тако срочен да је после невиђеног притиска јавности оглашен преписивањем… Било је министара с фалсификованим докторатима и у немачкој влади, али кад су откривени, морали су да поднесу оставку. Овде се није ништа десило. Живот иде даље. Морамо да подижемо Потемкинова села из сата у сат. О беди универзитета ћемо после.

Факултет који је штанцовао дипломе није ни укорен. Напротив. Један списак људи на важним функцијама, који ових дана кружи друштвеним мрежама, показује да су десетине „кадрова“ баш с тим дипломама. Додуше, кад је прва међу министрима у јавно објављеној биографији обелоданила своју школску спрему, народни посланици нису могли да разумеју чиме се то има сматрати. Не знам да ли је смислено поредити: „Нико ко је дипломирао на неком трећеразредном универзитету неће постати председник САД; за тако нешто подразумева се поседовање дипломе неког од најугледнијих универзитета као што су Јејл, Харвард… И то је свима јасно“ (М. Узелац). И што рече један наш млади човек са искуством докторирања на Харварду, „да бисмо имали слободно грађанско друштво, неко ипак мора да прочита и проклету Илијаду. И то целу. Не пола, не исечке. Целу“ (Александар Стевић, Терор рационалности или зашто треба заборавити Болоњу, „Пешчаник“, 20. децембар, 2009).

Препрека је као Кинески зид, јер је непобитно, како тврди професор Милош Р. Перовић, да „до поплаве академског остракизма… не би могло да дође да кључне државне установе, а пре свих највише образовне институције ове земље: Ректорат Универзитета у Београду, Министарство за просвету, науку и технолошки развој и Национални савет за високо образовање функционишу и поштују закон“.

Кад не знамо шта ћемо, ми Срби се увек сетимо Николе Пашића, који је рекао нешто овако: Помоћи нам нема, али морамо преживети.

Мора се прекинути тренд. А то је коренит (да не кажемо револуционаран) раскид са стањем. Revolt is the right of the people, рекао је Џон Лок пре више од три века. То је природно право. Право на опстанак. Ако Универзитет има унутрашње снаге, има шансе. Ако нема, историју то неће збунити да поступа као према онима који угину и уступе место другима – који знају како се преживљава.

Сад се враћамо на почетак овог текста – на „дирљиво писмо јавности“ професорке Архитектонског факултета Драгане Васиљевић Томић. Уљудност и интелектуални тон тог обраћања оживљава и оптимизам. Има још супстанце. Усамљени појединци склоњени у неке пукотине опстају. Упркос свему. Као у оним дистопијским романима. Али лов на њих не престаје. Прошле недеље је Сенат, с неколико уздржаних гласова, усвојио извештај који је претходно вратио Факултету. Професорка је примљена код ректорке и усмено ју је обавестила – како њој одузимају постојеће референце а противкандидаткињи додају непостојеће. Ректорка ју је пажљиво саслушала. Али потписаће и она. Неће ваљда да удари на Сенат и „систем“. Врана врани очи не вади. Идемо даље.

Професорка Васиљевић Томић, као угрожена врста, придружила се ових дана колегама које су прошле године формирале фронт назван МАСА (Мрежа академске солидарности и ангажованости). Кад угрожена академска врста почне да наступа организовано, то престаје бити дирљиво. Може да постане претња стању које се више не може толерисати. Ако се „толерише“, онда оваквог универзитета неће бити. Одумреће. Јер то што се буде тако звало биће друштвено неупотребљиво.

standard.rs, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.