СЛОБОДАН РЕЉИЋ: У праву је загребачки „Јутарњи лист“, читава структура на постјугословенском простору се љуља!

Пише: Слободан РЕЉИЋ

У ПРАВУ је загребачки Јутарњи лист, читава структура на постјугословенском простору се љуља. И брижност коментатора је оправдана. Јер, како слаби моћ вашингтонских великих мајстора и њихових бриселских помоћника – тако све почиње да изгледа као претња, насилноj и безобзирно успостављеној стабилности.

 „И екуменистички врло разборит патријарх Порфирије који је, упркос сузавцу и барикадама, предводио устоличење, показао је што мисли о Црној Гори – не жели нити чути за црногорску Цркву и Црногорце као засебни национални и верски идентитет“, чуди се коментатор Јутарњег листа, јер за њега је нормално, тј. најнормалније, једино нормално – да безбожна власт направи цркву, какву год и да канонска црква то гледа са разумевањем. Беше и Порфиријева разборитост. Јер за Хрвата је добра само антисрпска и антиправославна црква.

И, зато је гледано из Загреба, „било је надмено доћи на Цетиње које је симбол суверене и самосталне Црне Горе и гдје су, немојмо заборавити, у јеку безочних бомбардовања Дубровника ови исти људи који су и данас просвједовали против устоличења Јоаникија на Цетињу (не против устоличења као таквог) имали поноса и снаге запјевати ‘С Ловћена зора кличе, опрости нам, Дубровниче’“.

Као у лудници! Надмено а не храбро понашање човека који зна шта му је обавеза.

Не признаје се да постоји обавеза патријарха Српске православне цркве!

Ако то пренесемо на фудбалски терен где се ово може очигледније представити (иако је фудбал банална и комерцијализована забава) онда би то изгледало овако: кад играч Црвене Звезде одлучи да не даје себи голове него загребачком Динаму то је – надмено. Недопустиво. Шта раде ти људи? Па, Хелмут Кол се лично заложио да Хрвати побеђују. Безусловно.

Чињенице у оваквим анализама не играју никаву улогу. Да се устоличавао неки Мирашев пробисвет, самопроглашени православни епископ (бискуп), то би загребачки коментатори узели за нормалност највишег реда. И не само загребачки. Многих наших комшија.

Међутим, Немци су мало попустили.

То саморазумевање наших суседа себе – као некога ко је увек у праву кад дигне глас против Срба – постаје неприхватљиво и за оне који су створили ту атмосферу. Ствар је дошла дотле да и коментатор Дојче велеа, сада може да увиђа како су „двоструки аршини су постали опште место“.

На пример: „Бакир Изетбеговић добацује из Сарајева: ‘Када се вјерске заједнице умијешају у политику то буде на штету мира и људских живота.’ Ово би могао да потпише сваки разуман човек. Али, Изетбеговић јуниор је на жалост мислио искључиво на деловање СПЦ, потпуно заборављајући да је странка на чијем је челу у доба његовог покојног оца своје чланство масовно и отворено регрутовала – по џамијама. Тако би се могло набрајати у недоглед.“ 

И заиста шта би ти људи рекли кад би Срби, који год део, „знали“ и тако поступали – да је глупо да Римокатоличка црква суверено поставља надбискупа београдског и метрополита? И да председник Србије предводи хорду која је спремна да надбискупа растави од земног живот? Па, то би био скандал над скандалима.

Био би исмејан усред Београда. А о другим срединама да се и не говори.

Како је то што гледамо око нас могуће?

Па, тако што ми живимо у свету сумануте западне пропаганде која је поништавала и све основе свог друштва и своје културе, а за неке своје дневно политичке интересе. И материјалне користи. Која ја све људе и све делове Земље видела као екстрапрофит. Из тог нормално произилази поништавање других као равноправних.

Ево, да кренемо од „златног правила морала“. Оно каже: Чини другима што желиш себи (позитивна форма) или Не чини другима што не желиш себи (негативна форма, позната као сребрно правило).

Имануел Кант је на томе фомулисао категорички императив који се често разумева као темељно начело универзалног морала. Делуј само по оном моралу, за кога истовремено желиш да постане општи закон. У реалности: „ако не желим да крађа постане општи закон, онда не смем ни ја красти“.

Ако не желим да мог верског поглавара бира Мило Ђукановић, не бих се радовао ни да тај атеиста то ради Српској православној цркви.

У добу западне доминације и тоталне колонизације света то се узимало као – западни поклон и налог свету. На томе се темељила западна надмоћ и интелектуална супериорност. Иако, то правило превазилази и Канта и Запад.

Ко ставља себе на место другога, тај не би убио нити изазвао другог да убије, говорио је Буда.

Никада не намећи другом оно што не би изабрао за себе, мудрост је Конфучија.

Избегавај чинити оно за шта би корио друге, говорио је Грцима Талес.

Не треба никад чинити кривду заузврат, нити се односити лоше према било коме, без обзира колико се према нама лоше понели, учио је Атињане Сократ.

Или, да суочимо хришћане са Христом у Беседи на гори: Чули сте да је казано: Љуби ближњег свог, и мрзи на непријатеља свог. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; Да будете синови Оца свог који је на небесима; јер Он заповеда сунцу те обасјава и зле и добре и даје дажд праведнима и неправеднима.

Наравно, Мухамед није изван тих великих мисли: Жели људима оно што желиш себи. Или још конкретније: „Немојте говорити: ‘Ако нам људи буду чинили добро и ми ћемо њима чинити добро, а ако нам буду чинили зло и неправду и ми ћемо њима узвратити зло и неправду’. Будите при себи. Ако вам људи учине неко добро, учините и ви њима добро, а ако вам учине неко зло, немојте им узвраћати злим нити им због тога чинити неку неправду.“

Начело универзалног морала је, наравно, далеко већа вредност од западних политичких интереса па и ово „помрачење ума“ око уређивања односа на простору где је била Југославије уступа пред променама које следе.

Треба само време па да земна гордост посрне пред светим Духа, учи нас хришћансто. Промене, у историјском току, донеће мењање и пропадање онога што је такав приступ створио. Римско царство је на том посрнуло. А у то свакако спада и оно што су Американци и западни сателити направили од Балкана.

Јутарњи лист то види овако: „Евентуалним ‘падом’ Црне Горе мијења се цијела слика наше регије према замисли ‘српског света’, а онда није тешко замислити да је БиХ сљедећа на тапету. Опстанак Црне Горе важан је за обуздавање Вучићевих планова као јединог вожда Срба у регији.“ Томе нема смисла приговарати са српске стране.

Једино остаје здраворазумско питање у складу са универзалним моралним законом: зашто би Хрватима било нормално и морално да се од Црне Горе прави Montenegro а да се Срба то уопште не тиче? Њихова брижност би била допустива и разумљива ако би се све свело на „право народа на самоопредељење“ (тако су то лансирали у свет на почетку прошлог века амерички председник Вудро Вилсон и Владимир Иљич Лењин. Да не улизамо сад у њихове рачуне и разлоге.)

Али, како би онда успео референдум о одвајању од Србије? Како би Мило угурао државу у НАТО? Како би Црна Гора брзином муње признала Косово као државу? О црногорској оданости Косовском завету Андрић, кога никаве драме нису могле померити из мира и равнотеже, је написао најдраматичније стране у свом обраћању читаоцима. Ко би се сетио да прави прво матерњи па црногорски језик?  Кад Далматинац говори Хрвату то је видно већа разлика него кад Црногорац говори Србину па то ни случајно не значи да би требало стварати нови језик.

И на крају – коме би пало на ум да распоп, који је због битанглука (само су то били разлози у Мирашевом случају!) избачен из две помесне православне цркве, постане ауторитет који ће децу верника уводити у цркву Божју и преминуле испраћати на „вечни пут“? Те, да се том јунаку отме и преда на управљање имовина Српске православне цркве чије се порекло губи у сенкама векова уназад. Јер, стварно, што пита ових дана иронични Матија Бећковић: „Шта ће милогрцима Цркве и Манастири, кад су на фрескама само Срби?“

Само у тако подизаној држави, уз подршку са свих страна, председник Мило Ђукановић може организовати „државни удар“ пошто ствари не иду у правцу остварења његовог интереса. А да председник гледа на Устав и законе као на онај папир умотан у ролне које стоје у тоалету поред оне посуде где се раде „оне“ ствари.

И само у оваквом амбијенту званично гласило демократске државе Немачке о томе може да извести:„Шта се у недељу десило на Цетињу? Свакако, устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Ово је једини исказ око којег ће се сложити противници или поборници устоличења, црногорски и српски националисти, западни и источни дописници и дипломате.“ (Дојче веле) Дакле, нема правила само – волунтаризам. И онда, како смо гледали четврт века: ко јачи – тај тлачи!

Ево, та водећа сила у Европској унији шаље Високог предстваника Уједињених нација у Сарајево као обијача станова. Знао је где да узме кључ и уселио се. Не треба Савет безбедности УН који је измислио ту функцију и који је себи, замислите, дао право да бира извршиоца. Немац Кристијан Шмит је тамо стигао и сад ће се покренути – кризни менаџмент. Западни приступ уређењу међународних односа: изазовеш кризу а онда кренеш да је решаваш. Створили су проблем и сад ће сами себе произвести у неприкосновеног – решавача проблема.

Да проблем случајно не би био решен.

Свака таква – кризна идеја је добра. Ево, док Мило није ни спрао са себе чађ гума које је на цетињском друму палио чекајући патријарха Порфирија, јавља се из Приштине Азем Власи: „Боље би било да устоличење не буде у Пећкој патријаршији него у храму Светог Саве у Београду.“

Човек до кога нове генерације Османи-Курти антисрпских политичара држе колико вукови поштују храброст зеца у шуми, зна да не треба губити време.

Српска православна црква се изборила да по вековним правилима и обичајима устоличи митрополита на Цетињу, али то је само добијена битка. Рат против СПЦ се наставља. И биће ту и НАТО-генерала и безличних политичара широм слуђене Уније који ће храбром Азему послати онај дигнути велики прст као знак на друштвеним мрежама да је урадио нешто „јако“.

„Нема разлога да буде забране од стране косовске власти, али то ће подстаћи и подићи тензије, а никакву помиритељску улогу неће имати”, закључује самозадовољни Власи.

Западни свет управо и јесте у таквом опадању и самопоништавању пошто је ушао у фазу кад се верује да је за њих најкорисније да се игра без правила. Ових дана смо гледали директан пренос највише цене такве глупости: Кабул.

 „На крају, Бин Ладен је победио“, јавља ових дана Мајкл Мур и додаје: „Не би то могао учинити без нас“.

Авганистан је само најшира слика бескрајне глупости несоцијализованог насиља које себи допушта Велика сила стално мислећи да томе краја нема. Историја се никад није сусрела са силом без краја. „Ничија није догорела до зоре“, знају сви ови наши народи с којима се Запад игра као с децом која никад не могу да поверују да они њима само продају „шарену лажу“. И да немају намеру да престану. 

Десетине и десетине мутираних Авганистана су направиле Сједињене Државе широм света – следећи логику пљачке али и остајући у свом слепилу и неспособности да решавају проблеме од којих стварно зависе. Универзитети, академије, институти, слободни немислиоци троше милијарде – и долара и сати – да решавају последице и да објашњавају како су узроци Добро иако производе последице које су све веће и веће Зло.

 „Тужна истина је да се никада нисмо потрудили да се боримо против наше две истинске терористичке претње – 1) капитализма, економског система који је изграђен на похлепи и лоповлуку и убија људе који морају живети у мемљивим подрумским становима, и 2) оног што називамо ‘климом‘ – што је прозор за преокрет који је затворен а и наша једина шанса да зауставимо климатску катастрофу, историјски догађај истребљења. То је први пут да је нека врста одлучила да истреби саму себе. То је прави тероризам, и иако се можда више не можемо вратити, можемо се барем ухватити у коштац са собом, зауставити поплаве, зауставити похлепу, затворити јаз у неједнакости у приходима, смањити нашу прекомерну потрошњу и уклонити мотив профита.“ (Мајкл Мур)

Не, то друштво нема више ту животну снагу. Оно није способно да реши ни јадан од кључних проблема. Иде се даље. До самопоништавања.

И зато се озбиљан народ мора сам окренути самообнови. Није готово решење, али је добар пример доброг правца – наш комшија Виктор Орбан и његов народ. Кад су они разумно указивали на проблем мигранта профитољубиви гласноговорници у Европи су урлали о „недемократизму“ и „људским правима“.

Сада сви ти бедници говоре о „оградама“ као нужности, јер их изненађује „талас миграната“ који су они сами направили у Сирији, сад Авганистану и где већ не сутра.

Док Орбан, и неки други делови европских друштава, брину о обнови породице и подизању наследника – мртви естаблишмент Запада води крсташке ратове за ЛГБТ (и ко зна које још слово следи) популацију.

Кад нас не буде бићемо најјачи!

Не знамо тачно шта смера „српски свет“ који ових дана толико нападају, али надајмо се да неће следити „западни свет“ кога је Бин Ладен презрео и шутнуо. Јер Бин Ладен је, као што примећује поменути Мајкл Мур, „знао да су за разлику од његових дубоких религијских уверења, наша само прича, обични шоу програми. Знао је да је наша хришћанска вера често само велика превара – „љуби свог ближњег“ све док је бео попут тебе; „последњи у реду (40 милиона који живе у сиромаштву)“ биће „први“, а Илон Маск и Марк Закерберг биће „последњи.“ Ха! Никад. „Благословени су миротворци“, све док нису Челси Менинг и Ед Сноуден; „нахраните гладне“ (а нема повећања бонова за храну од 1962. до прошле недеље. Прошле недеље!). Лудило од лажи!

Све је као у оној знаној изреци Аве Антонија Египатског из четвртог века: „Време долази када ће људи полудети, и када виде неког ко није полудео напашће га говорећи: Ти си луд, ти ниси као ми“.

Наравно, није ово први пут да се то догађа од Антонијевог доба. Али је нама мало мучно што смо ми усред тога. И што се томе не види крај. И што је крај незамислив без велике жртве. И што се све мање можете чудити Освалду Шпенглеру кад је говорио „дугачки рат може мало ко да издржи, а да душевно не попусти, а дугачки мир не може нико“.

Једино је добро ако имамо неку трансвременску институцију (као Срби СПЦ, на пример) и којој бар можемо да поверујемо да има негде неке заветрине у овом свету који гори. Јер, новотрарије узлећу и слећу као звезде падалице. Ових дана стиже вест како је кинески ТикТок „престигао You Tube у Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији“!

Како је дигитални гугловски концентрациони логор достигао тачку у којој се „слобода“ претоврила у лаж и цензуру тако је моћ почела да цури. Јесте, You Tube „и даље има више корисника него ТикТок“ (You Tube има две милијарде регистрованих корисника, ТикТок 700 милиона), али виђу врага су седам бињишах – „видео клипови у САД и Британији више се гледају у просеку на ТикТоку него на You Tube“.

Кад почне осипање моћи Велике силе онда то иде као пуцање леда у пролеће. Кабул је само тачка која се претвара у линију. А линија је „геометријско место тачака које су еквидистантне од две фиксиране тачке“. Почетак и крај.