Слободан Рељић: Шта разрешавају амерички избори 2024. године

Сад се види, после Авганистана, украјинске кризе и батргања Израела с Хамасом у Гази – да је цар го. И зна се крај бајке. Само се многи плаше да хипнотисани хипнотизер не помисли да Русе сад може да заустави, као Труман 1945, ако баци атомску бомбу

Нација која из године у годину наставља да троши више новца на војну одбрану него за програме друштвеног уздизања иде ка духовној смрти, говорио је Мартин Лутер Кинг шездесетих година.

Америка се 1968. решила „птице ругалице“ Кинга.

Ових дана су пажљивији аналитичари подсећали да са Америка тих шездесетих, кад је некакво буђење било на хоризонту, „решила“ и председника Џона Кенедија (1963), радикалног побуњеника Малкома Икса (1965) а и амбициозног председниковог брата Бобија Кенедија (1968).

Иза тих драматичних убилачких чинова текао је живот – од рђања институције до компликованијег живљења обичних људи што региструју само комшије, породица и статистички записи.

Чинити добро обичном човеку

У САД је пре годину дана било регистрованих 12.500 лобиста – дакле људи који за интересе најбогатијих утичу на доношење закона и круцијалних одлука. Давне 1971. тих раденика је било – 171. Они су јасна објава „легализовању корупције“. Истовремено САД јашу около по свету и прете народима и државама што имају раширену корупцију!?

Последице се прећуткују, али не могу се сакрити. „Признато је да САД имају највећу економију на свету, али животни стандард у Русији се много више побољшао у поређењу са Америком у последње две деценије.“

Ево овако: пре 25 година (1998) више од трећине (36 одсто) Руса је живело испод границе сиромаштва. Запад је разарао СССР до последњег залогаја народа који није имао своју државу која би бринула о њему. Међутим, Руси су одлучили да им „помоћ“ Запада више не треба и – 2013. године 11,2 одсто их је било испод линије нељудског сиромаштва. А 2022 – 9,8 одсто. У бројевима – реална просечна годишња зарада Руса 2017. била је два пута већа него 2005. године.

Бацимо поглед на случај Америке, такође земље изузетног богатства и ресурса. Године 2002. стопа сиромаштва је била 12,1 одсто, двадесет година касније – 12,4 процента. Тренд карактеристичан за Запад. У Француској је та стопа 2020 – 14,6 одсто.

Главна обавеза председника Владимира Путина, после јасне подршке народа у украјинској кризи, постаје – да се његовом народу прерасподели још више друштвеног богатства изузетно богате земље.

Шта је држава без праведности

Александар Солжењицин, који је крајем деведесетих видео „Русију у провалији“ (наслов његове књиге), доживео је да се његов народ диже и да је на путу да остварује и његов зов из 1974: „Блажени Августин је негде написао: ‘Шта је држава без праведности? Скуп разбојника’. Поражавајућа тачност ове мисли је да би је многи и данас, после петнаест векова, признали.“

Како расте Путинова армија, многе просторе би могла да освоји, али велики изазов за озбиљног вођу данас је да прави државу без пљачкаша и разбојника!

У том погледу на свет фронтмени западне цивилизације изгледају као страшила. „Свет данас има 6,8 милијарди људи… идемо ка 9 милијарди“, говорио је Бил Гејтс 2010. „Ако заиста добро радимо са вакцинама, заштитом здравља, репродуктивним сервисима, биће нас мање, вероватно, 10 до 15 одсто.“ За овакве визионаре скован је појам – социопата. То су људи који се „пројављују кроз неисправна морална уверења. Непознати су им осећај кривице, саосећање, кајање итд… Немају осећај савести“.

У глобалном јавном мњењу најгласнији и најутицајнији су социопати са Запада. Бестидност којом је вођена операција ковид-19 велики је пример. Њихов однос према праву других да се заштите – Русија у Украјини или Кина у Јужном кинеском мору – запрепастио би нас да нас нису навикавали деценијама.

Да, то се море зове „кинеско“, али они се понашају као да је то Мексички залив. А ми, хипнотисани и дрогирани, климамо главом.

Поглед социопате и стварност

Али: „Замислите следећу слику: запатисти, подржани од Русије и Кине (на пример, а можете узети било коју другу групу), преузимају власт у Мексику. Руски и кинески војни инструктори почињу да их обучавају, снабдевају руским оружјем и дају им кинески новац. Забрањују енглески језик, убијају грингосе на својој територији, вичу ‘Тексас је Мексико’ и ‘Азтлан ће бити мексички са људима или без њих. И још, да би слика била потпуна, Рогозин се обраћа мексичким борцима (само као пример, све сличности са правим Рогозином су случајне) речима: ‘Следеће године почињемо нашу велику офанзиву’ и саопштава новинарима: ‘Кад Мексиканци убијају Американце, то је наша најбоља инвестиција’.“ Пише овако један разумни Американац, али то није за мејнстрим већ се може разбацивати преко скрајнутих мрежа и руског Телеграма.

Коме би у друштву којим кормиларе социопате користило да се држи логике на коју подсећа Александар Роџерс, како се зове овај човек који се усуђује да укључи здрав разум? Никоме, јер они све и раде да логика одумре, а здрав разум се замени достигнућима „здраве“ ВИ.

Кад би се Јозеф Гебелс неким чудом придигао, запрепастило би га како су сва његова достигнућа (логика и технике пропаганде) прво пропуштена кроз „топлог зеца“ слободне јавности, а онда – преузета у потпуном обиму и дубини. И зажалио би што је био толико одан својој идеји па дао за њу и себе и породицу. Могао је као толики, од њега мање способни нацисти, да обуче нову униформу и да у „новом свету“ ради пуном паром. Једино не би могао да рачуна на Нобелову награду за мир, јер за то се траже баш јаки играчи – „без осећања савести“.

Убијати Јапанце да се плаше Руси

Неће се у 2024. то царство лажи истопити, али ће се све више повлачити пред другим светским поретком. Јер чак и онима који немају разлога да буду емпатични према Америци, као удар по здравом мозгу делују сцене кад председник светске силе – којему су надохват руке разна по свет опасна средства – пада на степеништима, неконтролисано говори, гледа као дете у шарена врата…

Како је уопште дошло до тога да је његова старачка болест постала главна препорука за упражњавање тог места? Док се питамо, разумемо да то уопште није случајно.

Вратимо се зато у време с почетка овог записа, кад је 1971. Америка изненађена објављивањем Пентагонских папира, који су јасно показали да је све што су политичари и медији јављали Американцима о Вијетнамском рату (1957–1973) било – лаж. Тотално дезинформисање у земљи „слободног света“, која је свима држала и држи лекције о „слободи штампе“!

Хана Арент је у невеликој студији „Лаж у политици“ описала ту „очајну причу“ констатујући „како је истина да су Сједињене Државе на крају Другог светског рата биле најбогатија земаља и доминантна сила, док је данас, само четврт века касније, слика г. Никсона о ‘јадном беспомоћном џину’ непријатно тачан опис ‘најмоћније земље на Земаљској кугли'“.

Последица је то америчке „ароганције моћи“ (В. Филбрајт), а која систематски производи однос у којој се стварност сматра недораслом америчкој моћи: „Данас има историчара који тврде да је Труман допустио да се на Хирошиму баци бомба како би Русе отерао из Источне Европе (с познатим резултатом!) Ако је то тачно, што је сасвим могућно, онда прве почетке тог неуважавања стварних последица једне радње, зато што се има неки далеки циљ, можемо пратити унатраг до оног судбоносног ратног злочина који је окончан последњи светски рат.“

Да ли је Труман демоде

Хана Арент је тих седамдесетих имала и пројекцију будућности такве силе: „Неспособна да при оружаној надмоћи од 1.000 : 1 за шест година отвореног ратовања победи једну малу нацију; неспособна такође, да изађе на крај са проблемима у сопственој земљи и да заустави брзо пропадање великих градова; доспевши до тачке на којој, због бесмисленог расипања, наступивша инфлација и обезвређивање монете угрожавају њену позицију на светском тржишту баш као и животни стандард код куће – Америка се излаже опасности да изгуби много више него што је само претензија на вођење света.“

„На подручју политике, где су прикривања и свесна обмана свагда играли велику улогу, самообмањивање је опасност par excellence; човек који упада у своје сопствене лажи, губи сваки контакт не само са сопственом публиком него и са стварним светом који ће му се осветити, пошто он из њега, дабогме, може да изађе само у мислима.“

И сада, готово пола века после тих догађања, свет ћути и нада се да ће се у 2024. решити тих депримирајућих призора од којих се не можете склонити ни кад сте прозрели њихову баналност. Јесте види се сад, после Авганистана (2021), украјинске кризе (2022) и батргања Израела с Хамасом у Гази – да „цар је го“. И зна се крај бајке. Само се многи плаше да хипнотисани хипнотизер не помисли да Русе сад може да заустави, као Труман 1945, ако баци атомску бомбу… Било где. Има толико погодних места.

Зато су избори у Америци важни за читав свет.