Кад је наш председник пресрео председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен у Минхену (16. фебруар) „накратко (је) разговарао о важним регионалним и светским темама о питању безбедности и спољне политике”, али и:

„Још једном сам поновио чврсту опредељеност Србије за наставак и убрзање свог европског пута.” Што је њему једино и било важно. Где год, кад год и кога год је последње деценије срео председник Србије рецитовао му је о оданости „европском путу”, те би неком ко би неупознат бануо, он изгледао као управник санаторијума за тешко оболеле зависнике од европскопутног синдрома.

И ако добри еврољуди не помогну – одоше пацијенти, Срби и српски род – у понор без повратка. Иза тога следи просјачење, „достојанствено” јер је циљ висок – „спасавање” једног народа који би се – ако еврољуди дају нешто – могао претворити у најевропљане.

„Удруженa Европa” до ЕУ

Европа просјацима не верује, па Европска банка за обнову и развој (исто 16. фебруар) не даје подршку за градњу локалних путева. „Али Србија се доста добро котира код ЕБРД”, рече председник. „Добили смо 50 плус 50 милиона евра одобрење, тражио сам 200 милиона евра данас, видећемо да ли ћемо добити.”

Пошто европски политичари, кад угледају председника Србије, мисле само како да он опосли оно с немачко-француски планом за Косово – а све ово остало мачку о реп – управнику санаторијума зависника од европута остаје да и даље даје изјаве без употребне вредности: „Увек размишљам о нашем народу на КиМ, али и о нашем економском развоју.”

Обоје су „на европском путу”. Једино што ће нам Европа максимално помоћи да се отарасимо оног првог, а никад није – и ваљда је очигледно и сад да неће просјаке, па ни „тешке зависнике од европског пута” – вући к себи.

Као што је изложба „Борба удружене Еуропе на Истоку – просинац 1941-сијечањ 1942” могла онда бити одржана у Загребу а не у Београду – тако је и данас. Најважнија промена је што се „Удружена Европа“ данас зове Унија. Али се односи нису битно променили. До украјинске кризе могло се одбијати да се то види.

Пред полазак председника Србије на Минхенску конференцију – чији је иначе најважнији и најпознатији догађај Путинов говор из 2007. – јавили су се Срби с Косова. Додуше, кад су се окупили у Северној Митровици (12. фебруар), обавештени смо о томе с мање драматичности него о тракторској побуни европских сељака. Поновљене су фразе „о угрожености” и „Куртијевом терору”, али – били су то извештаји да ништа не значе. Председник, наравно, разуме шта овакав однос медија значи.

Глас очајника

Онда се на друштвеним мрежама појавила порука Момчила Трајковића: „Serbia, if you don’t speak now, may God never speak!!! Serbian people, like lambs before the slaughter!?”

Не сећам се, а Момчило Трајковић се оглашава с Косова деценијама, да је то некад чинио на енглеском. Био је он и покрајински чиновник, члан ЦК Србије, код Милошевића у једном тренутку потпредседник владе, посланик у скупштини, па онда делао с „демократским опцијама” – али се не сећам да је интонација тих јављања бивала оваква. Мома је увек умео да подвикне, али ово је – крик. Очајнички крик човека који је видео „колективну тугу и безнађе, колективну несрећу људи, остављеног и напуштеног народа”.

Ниједан медиј који обавештава Србе и Србију није објавио оно што је иначе стало у десетак редова електронског писамца: да су „та лица у Митровици, убијена страхом, као ‘јагањци пред клање’, са вољом за живот, али без снаге да то остваре, без снаге да од ‘клања’ побегну.” А: „Нити су на скуп донели енергију, нити су пак са скупа у своје средине понели нову енергију и наду да ће им сутра бити боље. Вратили су се кућама тужни и несрећни у безнађе, колективно безнађе!”

Као члан Српског националног већа КиМ Мома Трајковић јесте критичан, врло критичан према поступању власти из Београда, али ово суочавање с тренутком истине надилази критику: „Одавно нисам осетио колективну тугу и безнађе, колективну несрећу људи, остављеног и напуштеног народа над којим се дивљачки иживљава и без основа свети један садистички режим, и то пред очима ‘демократске и хумане’ Европе и Америке. пред очима српског народа, који упорно ћути и немо посматра егзодус у коме активно учествује власт коју је тај исти народ изабрао.” Опис је стао у једну реченицу.

А крик и очајникова претња у четири: „Еееех Србијо, само ти ћути, ћути, ћути… Ако сада не проговориш, да Бог да никад не проговорила! Само ћути и подржавај сопствену издају и пропаст! А вођу и издајнике око њега, нека стигне Лазарева клетва!”

Oстављени од државе

Не знам да ли иком од Срба, ма где да су, уз ово треба додатно објашњење. Ипак, додаћемо овом Трајковићевом извештају неколико реченица описа стања српске трагедије од Јање Гаћеше, особе која више од деценију сваког месеца за један београдски сајт пише с Косова, и то из српских насеља на КиМ којима је држава Србија – ово са чим се сад суочио север – све ово учинила одавно. Чим је потписала Бриселски споразум.

Дакле, у Јањином рапорту пише: „На страну Албанци и они који их саветују, њима смо давно престали да се бавимо. Нас више брине наша држава и оно што (не)ради око одбране Косова и Метохије. Срби са Космета су већ били у (не)прилици да одлазе до најближих места у централној Србији по свој новац – по завршетку НАТО бомбардовања! Рецимо, прве плате и пензије људи из централног дела Косова су примали у Куршумлији. Навикао је овдашњи народ на муку, немаштину и терор.

„Само, једно је када трпиш и знаш да је твоја држава уз тебе – да се бори да одбрани сваки педаљ косовскометохијске земље, а сасвим друго када си свестан да твоја држава чини све да те успешно упакује у систем ‘државе Косово’, под изговором да ти тако омогућује ‘лакши живот’” (сајт Нови стандард).

А Србији – европски пут. Иако мислим да већина „наших пријатеља” на Западу – које наш председник опседа „оданошћу путу” – знају да само један од девет Срба са овог „чаробног брега” који се зове Србија – пристаје да се ували у срећну ЕУ ако је услов предаја Косова! Наравно, пошто су то либералне земље које није брига ни шта њихов народ мисли – игра се наставља.

Кларкова посла

Тако је Политико, бриселски електронски магазин, ових дана објавио како је Весли Кларк био на Косову да наплати доброчинства Албанцима. Војници и политичари наступају у корпорацијама које наплаћују услуге. Срби ће у тим разговорима бити зло, а Албанци, они су добри – али и то кошта. Једино што албански политичари (као и сви политичари у неоколонијама) могу да за себе мазну какву провизијицу.

Преноси репортер Политика Кларково предавање из историје Косова у Swiss Diamond Hotel Prishtina. „То је невероватна прича о људима који само желе слободу”, подвикује главни за столом генерал Кларк.

Нил Буш, млађи брат Џора Буша који је ту такође да послује, али није читао приручник Kosovo: A Short History који је одмах на почетку југословенске кризе, по наруџби, саставио добри Ноел Малком (саставио је и историјицу о Босни) – желео је да зна како су (косовски Албанци) постали муслимани.

„Људи су људи”, филозофира Кларк. „Ако сте желели да се образујете под отоманском влашћу, морали сте да будете муслиман.” „Али зашто онда Срби нису постали муслимани”, чудио се мали Буш. „Срби су озлоглашени по томе што нису лојални ни једни другима. Док сам био у НАТО-у, имао сам три непријатеља: Србе, колебљиве Европљане и Пентагон”, исповеда се Кларк. Сви су се, како приличи оваквим паметним разговорима, смејали.

Сваки пут кад не пристанете да вас Кларк или некад – као 1941. Хитлерови генерали – бране, они ће се понашати исто. Лепо ћете то видети ако узмете књигу Између Хитлера и Павелића, дневник Глеза фон Хорстенауа, Хитлеровог изасланика у НДХ, па из септембра 1942. обратите пажњу на расправу организовану у Виници, у Украјини (!?), где је на дневном реду био и „терор над Србима” и забрана „дивљања усташа”, јер то подиже устанак и компликује Немцима посао. Јачају четници и партизани.

Хитлерова посла

На томе је инсистирао генерал Лер који је био у Београду.

„Непосредно пред Павелићеву посету фиреру, Лер је разговарао са Хитлером и указао на ужасну политику усташког режима. И током последњег разговора Лер је о томе разговарао са Хитлером. Стекао сам утисак да овога пута Лер ужива подршку чак и од Химлера… Рибентроп је сео десно од Хитлера, а Лер мало даље. Кајтел је седео до Павелића, док смо Каше и ја седели преко пута Хитлера… Кад је започео разговор о усташким злочинима (после неубедљивог Павелићевог објашњавања, прим. аут.), Хитлер је приметио да му је Павелићев режим у Хрватској одан, те да зато нема никаквог разлога да и даље не подржава овај режим. Немачка нема превише добрих пријатеља. Добри Хрвати, закључио је фирер, нека се ‘слободно иживе’. Он је под овим мислио на убијање Срба.”

И тако упркос што „у истом тренутку немачко министарство спољних послова има велике муке због Недића, а то је пре свега последица хрватског режима који је огрезао у крви”. Недић се, ето, бар трудио. А подносио је и оставку коју Берлин није усвајао.

Фон Хорстенау није био никакав заштитник Срба (ни колико Лер), но ипак закључује: „Али шта брига моћнике и силнике за тако ситне ствари као што је, ето, српски проблем са ове и оне стране реке Дрине… ‘Иживљавање’ – то је постао темељни принцип наше међународне политике.” Како тада, још очигледније – сада.

Не знам зашто би наш председник сумњао да се – готово истоветно догађање, сада у Бриселу – неће појавити у неким мемоарима. Односно да ли је могуће да неко заиста мисли да они (Берлин, Брисел, Лондон) намеравају да уразуме Куртија, или ће пустити да се њихов борац за слободу „иживљава” до судњег дана над „озлоглашеним Србима”.

Шијанова посла

Сетио сам се ових дана филма Како сам систематски уништен од идиота Слободана Шијана по сценарију Моме Димића. Иза духовитог наслова се скривала трагикомедија. Баби Папушка, главни јунак, био је од оних који је у комунистички систем више веровао него комунисти.

Правда, слобода, једнакост, прогрес, стварање једног бољег света… то се, по часном Папушки, није могло изврдавати ни на који начин ни по коју цену. Мера је био сам Че. Занимљиви су ти случајеви људи превелике вере у оно што је систем обећавао, па онда корак по корак одустајао… И човек који је веровао на реч, претвара се у идиота…

Пишем по бледим сећањима о делу чије сам детаље заборавио. У сваком случају, то је био филм за очеве носилаца данашњег система. А ови нови су све учинили да превазиђу очеве. Данас би се могао снимити филм под називом Како је један народ систематски уништаван од идиота. Био би и комичнији, а посебно – трагичнији.

Стварност увелико превазилази Домановића, посебно у сценама док Срби на Сретење склањају поглед с Косова и задивљено прате ватромете и слушају грмљавину топова с лажним гранатама. „Никад се јаче и гласније није славила ова државност. Не одлази Косово сваки дан”, иронише неки очајник.

Сигурно ће доћи нека генерација која ће лајковање својих родитеља за Light Show „од 150 расветних тела у систему са још 300 уређаја на Кули Београд, који праве ефекат од 600 метара дуж обале Саве и представља највећи овакав приказ икада забележен у региону; чак 750 метара је дугачка кореографија на речном току! Направљено је чак 18.500 појединачних ефеката” – „кенселовати” с тугом и презиром. Тужније је, чини се мени, кад се нада спусти до тих грана.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: EPA-EFE/Georgi Licovski