Слободан Рељић: Распадање и пад медијског империјализма

Кисинџер је свашта знао. Али једно је знати а друго моћи та знања применити. „Кад крене криза, пасивност само повећава немоћ: на крају смо опет присиљени деловати на проблеме али у далеко неповољнијим условима“, говорио је један од најутицајнијих Американца, али то није помогло Америци да се не ували у праву драму на почетку 21. века – рецимо, са медијима.
Послови тајних служби

Амерички медији који су били понос Америке, диктирали правце мишљења у свету и одређивали линију поделе на „добре“ и „зле“, постали су баруштина у чије мутне поруке и бесловесне оптужбе више нико не може да верује. Веровало се да је важније шта америчке новине пишу него што се заиста дешава.

Кад се то могло поправљати, рецимо после пада Берлинског зида и уклањања моћног Истока којим су се лагарије могле правдати, америчка штампа (подразумевајте читав медијски конгломерат) се распојасала и минирала темеље на којима је подизана деценијама.

И кад се ових дана бивши службеник Стејт департмента за сајбер безбедност Мајк Бенц исповеди Такеру Карлсону, сви то примамо као чињеничну потврду онога што уопштено знамо. Америчка штампа је оружје америчког војно-индустријског комплекса а за очување интереса класе (обично глобалне) која влада. „Америчке обавештајне службе, пре свега ЦИА и Агенција за националну безбедност (НСА), одиграле су значајну улогу у стварању водећих технолошких корпорација, попут ‘Гугла’. ‘Гугл’ је почео као ДАРПА пројекат, док су Лери Пејџ и Сергеј Брин били докторанди на Станфорду. Они су добили финансијску подршку од ЦИА и НСА.“
Трустови мозгова као завеса

Још је суровије чињено по свету. То српска јавност управо чита из разглашене књиге „Купљени новинари – како политичари, тајне службе и високе финансије управљају немачким масовним медијима“ угледног немачког новинара Уда Улфкотеа. У књизи се откривају све размере антидемократске борбе за демократију. На питање „да ли ми имамо независне медије?“ најкраћи одговор је: „Под окриљем демократије, јавности се пласирају селективне информације и то од стране невидљиве руке, а којом управља моћни финансијски картел. Тај картел формира јавно мњење.“

А картел чине моћне групе које су „блиско повезане с обавештајним организацијама“. На ЦИА и НСА овде додајте још БНД.

Улфкоте је већ детаљно испричао причу коју сад Бенц износи Карлсону: „У ланцу утицаја и контроле су ‘трустови мозгова’ (think-tank) који се појављују као фондације. Да би неко постао члан фондације, односно ‘труста мозгова’ може само по препоруци. ‘Труст мозгова’ представља заправо ‘пету колону’, јер ради за интересе глобалних центара моћи, а против интереса националне државе. За ‘труст мозгова’ чланство није могуће купити за новац. Најзад ‘труст мозгова’ подржавају најмоћнији финансијски центри света, а они и не живе од чланарине.“

Улфкоте је, као прави новинар истраживач, у књизи од више од 350 страна све то показао на примерима. Као и Мајк Бенц, он спомиње Маршалов фонд, који је служио као полуга америчке меке моћи у Европи након Другог светског рата, али и Аспен институт, Трилатералну комисију, Атлантски мост и још таквих организација. Описао је начине деловања. Конкретне операције. Именовао људе.

Слободно пуцај у Милошевића

Унутрашње распадање тако засноване „независности медија“ постаје све очигледније. Ових дана сам читао разговор двоје бивших новинара „Њујорк тајмса“, Криса Хеџиса и Гречен Моргенсон, који су се одметнули слично као Такер Карлсон.

Хеџис описује како изгледа „слободно извештавање“ из иностранства где је провео 20 година. Као шеф дописништва „Тајмса“ за Балкан у време растурања Југославије „имао је слободу“: „Могао бих писати шта год о Слободану Милошевићу. Практично бих га могао назвати геноцидним убицом и нико у ‘Њујорк тајмсу’ не би ни трепнуо. Али да сам стигао у Газу и почео да пишем са истом жестином против Израела, ох, то никако не бих могао.“

То с Милошевићем је могло јер је он био – „претња демократији“. И ту се онда може бити немилосрдан. Што више измишљате, то сте ближи потребној истини!

Међутим, зло се не може локализовати, па се сад тако ратује с „непријатељима демократије“ и у самој Америци. И то помало чуди Такера Карлсона јер је, у време кад је његов отац радио за владу, било „незамисливо да би ти алати били коришћени у САД“.

Али, каже њему бивши оперативац Мајк Бенц да је, ваљда, најнормалније да се методе проверене у иностранству користе: „То су исти људи који су тврдили да морамо да ‘донесемо демократију’ у Југославију. То је значило уклањање Милошевића или било које друге владе у свету како би се ‘сачувала демократија’. Ако је демократија сада ‘угрожена’ код куће, онда ти људи имају нове послове.“

Circulus vitiosus! Одличан пример „безизлазног положаја из ког се немогуће искобељати“.

Од свих лажи најопаснија је она којом лажеш сам себе.

Кад је помињана Гречен Моргенсон 2008. у „Њујорк тајмсу“ објавила текст да је влада спасавала тада кључну финансијску корпорацију „Голдман Сакс“, која је називана Government Sachs – звао ју је државни секретар (министар финансија) а који је иначе на то место дошао као бивши извршни директор „Голдман Сакса“ – Хенк Полсон.

Прича се шири на класичан начин: после притиска на извођача радова, иде се „код мог шефа, а сигурна сам после и код шефовог шефа… Касније сам сазнала да је финансијски директор ‘Голдман Сакса’ наговорио Тимотија Гејтнера, секретара трезора САД да ме назове и чита ми Закон о нередима.“

„Голдман Сакс“ је после отишао у други план, тако да је данас „демократија кад се НВО сложе са БлекРоком и ‘Волстрит џорналом'“. Гречен Моргенсон је објавила књигу „Ово су пљачкаши: Како приватни капитал ради – и разбија – Америку“. Улфкоте-синдром се множи у западном свету.

Раселова лекција за вечност

Кад се суочимо с економским притиском на медије и јавност увек се сетим порука Бертранда Расела од пре читав век кад је, на поједностављено бацање блата на Совјетски Савез, говорио: „Али Русија је у томе само мало испред осталих држава. У Француској, у време Афере Драјфус, сваки учитељ који би, на почетку, подржао Драјфуса могао је изгубити посао, а исто би му се десило и ако је био против – на крају афере. А сумњам да у Америци данас неки универзитетски професор, и еминентан, може добити посао ако критикује Стандард Ојл, зато што сви председници управних одбора колеџа или добијају или очекују бенефиције од мистер Рокфелера.“

Америка, у којој моћ монопола због концентрација капитала и моћи надмашује конкуренте у свету, у суштини се није разликовала од „државе социјализма“ СССР. „Са тачке гледишта слободе, нема разлике за човека да ли је његов послодавац држава или труст“, констатовао је Расел. Али трустови јесу умели да се представљају као „демократскији“!?

Играње са слободом је, показује историја, увек опасно. Тако је „штампа“ од изузетно поштованог друштвеног инструмента постала презрена и заморна. Трпи се, али „у земљама немачког говорног подручја, због разлога које смо споменули, новинари спадају у групу занимања која уживају најмањи углед у јавности.“
Између политичара и проститутки

„У очима просечног грађанина репутација журналиста је између политичара и проститутки“, писао је Улфкоте. „Углед некада цењених медија и новинара је никакав. А кога то чуди? Некад угледне ‘новинске куће’ се преко интернета све чешће именују као ‘новинарске проститутке’. Некад најутицајнији немачки и европски недељник ‘Шпигл’ се преко друштвених мрежа етикетира као ‘недељник-слинавко’.“

Један немачки институт је 2013. нашао да су ТВ модератори, заједно с банкарима, последњи на листи поверења народа. А они то подупиру својим понашањем. Кад је један од њих ухваћен како се „забављао неко време са украјинским проституткама“ озбиљно је изјавио: „Ово је доказ да сам ја самог себе недовољно волео.“

Удо Улфкоте је констатовао и опадање утицаја класичних медија и – драстично смањивање броја запослених. Како у Немачкој тако и у другим јавностима. Парадокс је да они који обликују јавност немају углед. Али је логично да кад су без угледа нису ни потребни. Односно, све мање!
Цена је све већа

Што се тиче Америке, из које се све диктирало, стање је исто. Дакле: трећина новина у земљи је угашена, а две трећине новинара је изгубило посао од 2005. У просеку 2,5 новина се затварало сваке недеље у 2023. у поређењу са 2 недељно у 2022. Десетковање локалних новина је још горе. У последње две деценије, скоро 3.000 од 9.000 новина у земљи је затворено, а 43.000 новинара је изгубило посао. „Лос Анђелес тајмс“ је отпустио 120 новинара, више од 20 одсто редакције, а и прошлог јуна је отпустио 74 новинара.

Магазин „Тајм“ је најавио отпуштања, „Вашингтон пост“ је крајем године отпустио 240 људи, „Спортс илустрејтид“ отпушта, а Си-Ен-Ен, Ен-Пи-Ар, Вајс-медија, Вокс-медија, Ен-Би-Си Њуз, Си-Ен-Би-Си и други објављују огроман број отпуштених. Ланац Ганет, издаје „УСА тудеј“ и локалне новине, укинуо је стотине позиција. Најновија рунда отпуштања долази после најгорих отпуштања у новинарском сектору од 2020, кад је због ковид-кризе елиминисано 2.700 радних места…

Нешто дубоко није у реду с оним што је нама представљано као – крај историје. Показали смо се паметним у мери у којој смо то одбацивали.

Били смо само део великог плана. Како каже чиновник америчке администрације Бенц, план је „функционисао савршено од 1991. до 2014. године. Врхунац је доживео током Арапског пролећа 2011. и 2012, кад су владе које нису биле по укусу Обамине администрације рушене у ‘Фејсбук’ и ‘Твитер’ револуцијама.“ И: „Ситуација се мења након Евромајдана 2014. године.“

Сад ћемо живети с тим променама. Драматичним. И далекосежним. И са суочавањем са чињеницама које су до јуче на Западу одбациване с бесловесном ароганцијом.

И док цитирам разумне мисли Алберта Ајнштајна не верујем да ће оне бити узете у обзир: „Криза може бити прави благослов за сваку особу и сваки народ, јер управо криза доноси напредак. Креативност произлази из тескобе, као што дан настаје из тамне ноћи. Управо се у кризи рађају инвентивност, открића и велике стратегије.“ Тачно. Али друштво мора бити способно да се у то упусти. Ако није, одлучује се на одлагање решења. Није важно колико то кошта.