Слободан Рељић: Пред „капитализмом дивљих звери“

Недавно је Би-Би-Си разматрао питање пензија – у овом времену. Наслов је јасно показивао шта државотворни медиј бивше либералнокапиталистичке империје смера: „Пензионисање у 60-тим годинама постаје немогућ циљ. Да ли је 75 нових 65?“

Одмах је и објашњено откуд им идеја да ће људи морати да раде до 75. године. Нема ту оних обзирних обраћања грађанима: да видимо, како ћемо… Не. Него in medias res: „У марту је компанија за управљање инвестицијама БлекРок објавила своје годишње писмо инвеститорима компаније. Извршни директор Лари Финк упозорио је раднике који се надају да ће се пензионисати – удобно и финансијски сигурно – у својим 60-им.“
Циркулар о коме нема расправе

После неке „расправе“ у корпоративним небесима овај гласник давосовског Неба обавештава „како глобални животни век расте, мреже социјалне заштите расту и трошкови живота расту“, па се даје на знање „да одлазак у пензију са 65 година неће бити могућ за многе, чак и већину људи“.

„Такав предлог (за пензионисање) је много тежи него што је био пре 30 година“, написао је Финк у циркулару који не подразумева расправу. „И биће много тежи за 30 година него сада.“.

Дакле, капиталисти тј. власници средстава за производњу, како је говорио Маркс, иду даље. Нема профита који је довољно велик а да не треба да се повећа. Прогресивизам који је у основи западног разумевања друштвених кретања неће допустити да се ту ишта поправи.

Кад се пре деценију појавила књига Томе Пикетија Капитал у XXI веку кључна порука је: ако је просечна (историјска) стопа приноса од капитала око 4 до 5 процената а просечна стопа раста (по глави) само 1 до 1,5 процената, онда разумете да капитал расте много брже него приход од рада.

Конкретно: на истом послу они који организују производњу фантастично се богате а они који раде код њих падају у све већу беду!

У бројкама: 10 од сто Американаца узме три четвртине економског раста (статистички податак на почетку овог века), а онај најбоље стојећи један одсто међу њима – чак 60 одсто.

Последица је – 10 одсто становништва држи 60 одсто капитала у Европи, а чак 70 одсто у САД. Она тзв. доминантна класа, један проценат популације – држи 25 процената капитала у Европи, а у САД 35 одсто.

Враћају се најгори Балзакови јунаци

Нема никакве спремности најбогатије класе да нешто учини да се односи нормализују.

Док се свет богатих претвара у буре барута, читав свет постаје атомска бомба. Односи – које је унормаљивала опасност од бољшевичке револуције која је генерисала промене и „извршила притисак на капиталистичке елите да пристану на друштвене и пореске реформе (које су иначе одбацивале до 1914)“ – после 1989. (пад Берлинског зида) се драматизују.

Владање Маргарет Тачер (1979-1990) и Роналда Регана (1981-1989) поставили су њих двоје на чело колоне стварања бескрајне армије сиромашних на планети. А Европа се после „30 славних година“ (1945-1975), кад су неједнакости биле подношљиве, вратила у стање 19. века.

У богатом свету се враћамо на „социјалну стратификацију која полако достиже ниво који је био карактеристичан за крај 19. века“, односно био је такав да више није могло то да се трпи. Пикети се сетио Балзаковог лика Растињака из „Чича Горија“, лектире низа европских генерација.

Он „Растињаковом дилемом“ назива одлучивање младог студента који је дошао из провинције и у свету Париза бира, али извесно губитнички, између моралног живота и „приче о ефемерној срећи и моралног пада“ у друштву богатих.

Данас у ЕУ, од 450 милиона становника, по званичној процени – 95 милиона живи у сиромаштву. Оних бескућника који се зову homeless persons има, рекоше, 895.000, али нико не сумња да ће се бројати милионима.

Јесте, Европска комисија имала стратегију Европа 2020 која је обећавала да ће 20 милиона људи извући из сиромаштва. То што се дешава око украјинске кризе постало је оправдање за неиспуњена обећања. Бирократе су, то им је посао, рутински поставиле нови циљ – „ново смањење сиромаштва, сад за 15 милиона (укључујући пет милиона деце) до 2030“.

„Европа такође није на путу да то испуни“, јављају медији.

Више нико нема снаге ни да то критикује. Без обзира на то што многи знају оно што су говорили стари Латини: „Ко пропусти прилику, биће пропуштен од прилике“.

Истовремено, нешто што је знано као Лисабонска декларација (2021) излицитирало је „окончање бескућништва у Европи до 2030“, а у складу с чланом 25. Универзалне декларација о људским правима где је „становање признато као људско право“. И лепо и иронично.

Велике речи, велике лажи

Једна друга и много познатија декларација (лат. declaration, изјава, проглас – документ је политичке, правне или неке друге природе у облику свечане изјаве која садржи основне принципе или ставове о неком важном проблему), Декларација о правима човека и грађанина из историјске 1789. у члану 1 обећала је да „социјалне разлике могу бити оправдане једино у случају заједничке користи“.

Боже, како је тај свет имао заносне мисли! Данас то више никоме не би пало на памет.

У сиромашном свету иста је тенденција, али на застрашујућим основама. Ево слике из поређења: док просечни приход по глави у ЕУ у 2021. износи 2.040 евра или у САД 3.050 долара – у Африци је 200 евра!? То је лице света који је створио – западни капитализам! Под заставом Liberté, Égalité, Fraternité (Слобода, Једнакост и Братство). Некад је будило наду свуда и увек, данас изгледа – цинично.

Ален Бадју, чувени француски филозоф левичар, дијагностиковао је савремени капитализам као „болест човечанства“. Систем је подигнут на „суштинској неправди“, говорио је Бадју и упозоравао да „диктатура приватне својине разара друштво“.

Капитализам који је поставио тржиште као центар света дехуманизовао је људски свет до незамисливих граница: „У капитализму подвргнутом динамици тржишта: природа се претвара у поседовање земље, живот (човека) у радну снагу а размена у новац“. На тај увид Карла Полањија у делу „Велика трансформација“ (1944) америчка научница Шошана Зубоф „додаје четврту област, која је настала у клик економији (нпр. ‘Гугл’) платформског капитализма: људско искуство, које се преко механизма надзорног капитализма поново рађа као понашање“.

„Гуглови“ менаџери су изричити: „1. Ми захтевамо људско искуство као сировину која нема господара. На бази овог захтева ми можемо да игноришемо права, интересе, знање и разумевање оних који су у питању. И 2. На бази нашег захтева ми инсистирамо на праву да се искуство појединца претвори у податке о понашању.“

У „добу надзорног капитализма“ (наслов књиге Шошане Зубоф) начин обраћања људском материјалу је, као што видите, наредбодаван. Игноришемо, инсистирамо!!! Човек као Божје биће или бар као грађанин у демократском друштву – не постоји. Он је само материјал за обраду. Предмет рада, како је Маркс називао сировину за обраду.

Милости неће бити

Из тога следи нови корак безобзирности. „Док поседник земље за продају минерала и аграрних производа добија противвредност (ради се о земљишној ренти), код скинутих података нема противвредности“, подсећа нас бечка историчарка економије Андера Комлоши.

Потапа се обећање Томаса Хобса (1588-1679) како ће ново друштво, левијатанско, превазићи стање Homo homini lupus.Понекад се, заиста, чинило да би друштво које је подигнуто на Хобсовом учењу (између осталих) могло створити свет где човек не би био другом човеку вук. А онда се то сламало.

Хобс је, сетимо се, обећавао да тај рат свију против свих (лат: bellum omnium contra omnes) може зауставити Левијатан – апсолутна држава на коју појединци преносе своја права и моћ у замену за социјални мир. Није ово први пут у три и по века кад је очигледно да Левијатан нема исти, праведан однос према свима.

И сваки пут се све либерално слободарство указивало као иронија. Вучја природа би избијала као трава. А процес је био иреверзибилан: „У већини случајева вође народа у почетку су људи од поверења, затим људи од закона, а на крају постају људи без вере и закона“. (Бернард Шо)

Онај озбиљни човек Хелмут Шмит (1918-2015), знан као немачки канцелар, социјалдемократа из времена кад вам се бар чинило да те партије мисле мало и на сиромашне, назвао је у последњим годинама свог живота ово – „капитализам дивљих звери“. То је увид практичара.

Хоћемо ли пустити да нас растргну?

Они немају дилему. Она прича о пензијама у 75. години просечног живота је из тог наратива.

Кад је ликвидатор из БлекРока покренуо механизам сад очекујте – (независну) науку да то оправда, (слободне) медије да то разбацују и НВО-лажни глас народа да то с разумевањем прихвата. Они не мисле на осам милијарди homo sapiens-a чијих живота се то тиче. Ларија Финка се ваши животи не тичу. Ни шта ће остати од природе коју су претворили у приватно власништво. Само о увећању вишка вредности они говоре. До последњег вашег даха.

Овде не вреди да се правдамо како нисмо знали. Овде није спор на нивоу знања. Јер, знање није моћ. Незнање је моћ! Само да видите да се Орвел није шалио.