Слободан Рељић: Отварање Сорошевог „отвореног друштва“

Има неке историјске правде што се ова прича о Џорџу Сорошу може започети Христовом поруком, ко мачем сече од мача гине. Кад су силници хапсили Исуса / и гле, један од онијех што бијаху са Исусом машивши се руком извади нож свој / те удари слугу поглавара свештеничкога, и одсијече му ухо. / Тада рече му Исус: Врати нож свој намјесто његово; јер сви који се маше за нож / од ножа ће изгинути / Јеванђеље по Матеју 26:51-52/.

Наиме, управо је у току неповратно демаскирање улоге највећег борца за „отворено друштво“ (open society) кога је свет видео. И то ће се обављати међу „отварачима“ у „најотворенијем друштву“. Али вратимо се корак назад.

Проналазак Отвореног друштва

У oвој причи ваља поћи од француског société ouverte, јер је тај либерални идеал свету показао Анри Бергсон 1932. године. За разлику од „затвореног друштва“, најављивана је одговорна и толерантна власт. Грађани добијају информације (праве!) да би подизали знања која ће манипулаторе и преваранте увести у ред. Све отворено и поштено као у бајкама за децу.

Тога се ратних четрдесетих дохватио Карл Попер, досељеник у Британију из Аустрије. Његово дело Отворено друштво и његови непријатељи (1945)вући ће се по универзитетским катедрама док после неколико деценија није нашло берзанског преваранта и човека контроверзне биографије, мађарског јеврејског исељеника Џорџа Сороша.

Одушевљени Џорџ је утемељио Open Society Foundations (1973) и кренуо да „отвара“ свет. Али не у књигама. Раширио се на око 120 земаља света.

Џорџ је разумео да Попер јавља „да ниједна филозофија или идеологија нису коначни арбитар истине и да друштва могу процветати само кад дозволе демократско управљање, слободу изражавања и поштовање права појединца“. И почео је да делује – уводио је и онима којима су тражили и који нису демократско управљање, средио им слободу изражавања по својој вољи и мери својих потреба и – заузео се свим средствима за поштовање права појединца. Оног појединца који је мислио „како Џорџ каже“.

Пад Истока

Кад је падао социјалистички свет европског Истока, Џорџ Сорош је већ јахао около као „осветник Зоро“. И док је он „отворено друштво“ навлачио европском Истоку као лудачку кошуљу, читав Запад га је здушно подржавао. А Исток се подастирао, као девојка која се у згодној прилици с радошћу проституише а никако јој не пада на памет да је то проституција.

Сорош је разрадио мрежу НВО-конквистадора, а онда се дао на обликовање транзиције – подучавање „отворених“ политичких реформатора, економских мислилаца „бећарске економије“, историчара спремних да дубе на глави, интелектуалаца који не виде зашто не би било добро и самоубиство њиховог народа само ако је либерално…

Добошаре који су те „добре вести“ ширили Сорош је обезбеђивао десантним упадима у крвоток „слободних“ медија. И окупљањем хорди „независних“ новинара. Самоувереност се подизала на аксиому „Сорош нема алтернативу“.

Огроман је то посао – и можда би се могло израчунавати колико је Џорџ Сорош улагао у овај бизнис, али се никад неће моћи, ни приближно, израчунати колико су та друштва опљачкана и разорена у том процесу успостављања „добровољног ропства“.

Свака критичка реч против Сороша била је издаја демократије; неприхватање тог начина привређивања и по тим правилима (шећерана за један евро) значило је екскомуникацију, сумња у „отварање“ универзитета третирана је као рад на губитку темпа у незаустављивом Прогресу, који нас неће чекати…

А слободни и независни медији, на које су либерална друштва потрошила вековну добру вољу и многе мисли великих људи, под Сорошевим „отварањем“ претворени су анти-идеал… Ни слободе, ни независности, ни врхунских професионалаца, ни коректног обавештавања грађана… Само терор контролора „отворених“ надинституција, бљување стратегија и мисија, претварање новинарске професије у беспризорне пропагандистичке фаланге.

Радови у Америци

То отпора што се после две деценије ипак подигло као јутарња магла на Истоку, није много наудило великом Џорџу, али сад је – година ових – Сорош налетео на истоветне као и он, који су спремни да мачем прободу њега. Наиме, подељена Америка се спрема за одсудну битку – то они виде као изборе који следе. И, лепо се констатује да је највећи политички-медијски донатор у Америци, овај остарели витез „отвореног друштва“, све паре, 126,8 милиона долара, усмерио на „либералне групе“, што ће се читати као машинерија Демократске странке. Џорџ Сорош (92) први је на листи, а следећи ће потрошити два пута мању суму, на конзервативне групе.

Непрофитна НВО OpenSecrets јавља, као да оптужује, да иза Сорошеве Open Society Foundation стоји „приватна америчка компанија за управљање инвестицијама“, која је „тренутно структурирана као породична канцеларија, али је раније била хеџ фонд“. И да се сва „отвореност“ у одлучивању своди на „демократско“ извикивање наређења оца Џорџа, а може бити у некој мери и добацивање сина Алекса. Овај начин ширења својих идеја надилази и сва „затворена друштва“ на које је Сорош годинама указивао као нешто што се мора уништити свим средствима.

Центар за истраживање медија, конзервативног усмерења, налази да „Сорош користи своје добротворне организације за изградњу односа са новинским кућама и организацијама ‘медијских активиста’.“ „Новинарске групе које Сорош подржава обликују јавно мњење практично на свим континентима и на многим језицима. Такође, њега изузимају од истрага и критике, представљајући га као савезника, а не могућу мету истраге.“ Он тако увезује најмање 253 медијске организације широм света.

Човек који је за себе обезбедио да га медији зову филантропом „промовишу своју бизарну агенду ‘отвореног друштва’ која обухвата неке од најрадикалнијих левичарских идеја о абортусу, марксистичкој економији, антиамериканизму, оптуживању полиције, еколошком екстремизму и ЛГБТ фанатизму“. (Важно је да читалац разуме: кад амерички конзервативци говоре о „левичарским идејама“, они мисле на демократе и Демократску странку, тако да су ту и Бајден и Хилари левичари, а највећи светски пљачкаши заступници „социјализма“.)

Овде је важно да се обелодањује да је Сорошово финансирање медија њему „помогло да успостави везе са неким од највећих медијских личности у Сједињеним Државама и иностранству које помаже милионима, а да они индоктринирају његовим ставовима на дневној бази“. Ради се о најмање 54 истакнуте америчке медијске личности.

Паре за Аманпур

Ми ћемо најлакше препознати икону „демократског новинарства“ Кристијан Аманапур, која деценијама са Си-Ен-Ена сеје по свету демократију „отвореног друштва“ као пустињску прашину коју подигне ветар. А на том списку „слободних и независних“ плаћеника су и извршна уредница Вашингтон поста Сали Безби, знани водитељ „Најтли њуз“ Ен-Би-Си телевизије Лестер Холт, један од оснивача Блумберг њуза Метју Винклер, као и „бројни репортери, водитељи, колумнисти, уредници, уредници вести из Еј-Би-Си, Си-Би-Ес телевизија, националног радија НПР, агенције Ројтерс, Њујорк тајмса…“

Сорош брине и о Комитету за заштиту новинара, који је „америчка независна непрофитна, невладина организација, са седиштем у Њујорку, са дописницима широм света“. А ту је да „промовише слободу штампе и брани права новинара“. Управни одбор чији су чланови и Аманпур, Безби и Холт подржан је са 2,7 милиона долара.

Паре иду преко НВО, па је тако (2016-2020) више од 1,1 милион долара ишло преко Аспен института, „међународне непрофитне организације основана 1949.“ да реализује „‘слободно, праведно и правично друштво’ кроз семинаре, програме политике, конференције и иницијативе за развој лидерства“.

У овој студији нема вредних радника са Истока који раде велике послове за мале паре. Прво, у америчким унутрашњим обрачунима лансирање неких непознатих имена из Европе је потпуно непродуктивно – Американци не могу тачно да утврде ни државе за које се то веже, а камоли медије. Друго, то су за габарите хеџ фондова заиста ситне паре. Вероватно се сто речи Кристијан Аманпур плаћа као милиони речи великих либералних промотера и колумниста по Београду, Будимпешти, Москви, Варшави, Прагу или Виљнусу. То не значи да у Џорџовом књиговодству није све записано и да мали Алекс, који као што смо већ видели координира панеле у Давосу, не може прозвати плаћенике кад затреба.

Тржиште је то, као што нас је учио Џорџ Сорош. Приватна својина је светиња. Мали шпекуланти ту мало вреде. Њихове приповести о „отвореном друштву“ проста су репродукција великих узора. Они треба да буду срећни што их се уопште прими на сплав на „реци без повратка“. А пошто је главни фронт сада у Вашингтону, Сорош ће све мање бринути о прекоморским „отвореним друштвима“.