СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Одбрана и последњи дани мегаломанске илузије бошњачке снаге

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДЕМОКРАТИЈА је, говорио је Бернард Шо, процес који гарантује да се нама неће владати боље него што заслужујемо. Презрени бејаху они на брдовитом Балкану који су деведесетих били спремни да се суоче са том „опскурном“ истином.

Кажем опскурном, због свих наших протолиберала (они који су за либерализам, али без обзира на његово материјализовање у власти) и који још увек не верују да је то тако просто. Ова врста људи данас је, ваљда, ендемска врста која постоји само на Западном Балкану.

Она је настала као практични тероризам западних олигархија деведесетих – а залуђеност „демократијом“ је била пропорационална понашању Запада према сваком појединачно.

Први су се отрезнили Срби јер је „колевка демократије“ на њих ударила као Џингис Кан. Сурово и без намере да саслуша шта они желе и зашто то желе. Пропорционално српском одбијању било је хрватско – хиперодушевљење! Али су, кад су остварени циљеви, и они почели да се ладе… Данас нећете видети ни одушевљење што су припуштени у Европску унију.

Муслимани/Бошњаци су – чудо! Код њих то траје одавде до вечности. Они су наглас живели са пропагандном „идејом“ да Запад/САД немају другог посла него да се диви и узвишено поштује њихову жртву.

Из њихових реаговања стицао се утисак да неки Тексашанин или Шкот неупитно више цени њихову жртву него своју. Ту није било ни зрна разумевања да то Англосаксонцини раде рутински у пропагадно-ратним операцијама.

Свако, што се њих тиче, може бити добар и свако може бити лош – пошто је, како су они нас учили, интерес једино што постоји у међународним и свим политичким односима. Ми Срби то имамо у искуству.

То може да стане у ону Волтерову досетку: „Није ли политика, заправо, вештина да се лаже у прави час“.

Да, просто!

 „Не тако давно, нема томе ни пуно десетљеће, у Босни и Херцеговини и на Балкану још смо сањали сан о Европи, још је донекле било живо вјеровање у то да ће нас се добри и богати тетак са Запада једном сјетити, да ће навратити на кафу, обавити ‘недовршени посао’ у овом дијелу свијета и повести нас у свијетлу будућност“, пише ових дана узнемирени професор германистике на Филозофском факултету у Сарајеву Вахидин Прељевић, који се представља као зналац „њемачког романтизма, аустријске књижевности 19. и 20. стољећа, њемачке и аустријске књижевности 21. стољећа, теорије културе, књижевности и хисторије идеја, хисторије културе, хисторије популарне културе, односа књижевности и хисторије, књижевности и филозофије, књижевности и филма“.

Учен човек! И учено се изражава.

 „Босански политички субјект, назовимо га поједностављено тако, мада он обухвата језичку сферу, имагинацијски оквир и хоризонт очекивања не само политичара већ и такозване академске и културне елите“, развија изузетни тапет илузија учени професор, „тај босански субјект замишљао је сценариј у којем ће Запад као deus ex machine посложити ствари како Бог заповиједа, дакле у складу са хашким пресудама и хисторијском истином, и дакако у складу са оним што смо подразумијевали под ‘цивилизацијским нормама и вриједностима’ слободе, једнакости и равноправности.“

Бог заповеда како Муслиманима/Бошњацима годи. И на небу и на Земљи, по бошњачком уверењу, влада – консензус. Али, то нема ко да шапне Америчанима?

Поглед на биографију проф. Прељевића довешће вас у чуђење, ‘ајде блаже речено бићете изнанађени, да тако поједностављено тумачи улогу Ујка Сема, јер он је учио школе после почетака у Брчком, деценијским присуством у немачким установама и универзитетима, у немачком свакодневном живљењу…

И једино, ако је имао велику жељу да буде „слеп код својих очију“ није успео да примети како су Англосаксонци третирали Немце после Другог светског рата. До данас. Само то што сте били у Западној Немачкој било је за ту тему као „моји универзитети“.

То што је „богати тетак“ даривао Немцима – због страха са Истока и урођене немачке способности да „раде ко луди“ – довело је до подизања озбиљне привреде, а све друго у Немчкој је било потпуно очигледно „окупациони инструментариј“ – политичке партије, државне структуре, тајне службе, банке, али и култура, школство, медији, НВО, тј. како рече професор „имагинацијски оквир и хоризонт очекивања не само политичара већ и ткз. академске и културне елите“.

И знано је да је у чувеном Маршаловом плану, који ми волимо да безмислено дивнизирамо као чисту добробит, велика, велика ставка бејаше – пропаганда. Немцима је дониран – отров. У највећим количинама. И, ево данас, у Украјинској кризи стигао је тренутак наплате донаторa. Све што нормалан човек, ни норамлна власт, не би радили ни у сну – Немци раде а да при том морају да глуме и да су одушевљени.

Како човек с таквим искуством може и за трен да поверује да англосаксонски мач, који је себе крстио као „међународна заједница“, може да сече „ни по бабу, ни по стричевима“ – наравно, ако није у питању његов бабо и бабина браћа.

Имајте на уму да је ово време глобалног отрежњења, али босански грађански наратив још није ослобођен – неке наде. Да ли је немогуће могуће?

Уосталом и сам професоров текст је насловљен „Године које је појела нада“ – што је парафраза Пекићевог широм Јужне Славије чувеног наслова Године које су појели скакавци,  а који је деценијама у језику/језицима који се говори и чита од Загреба до Скопља и од Дубровника до Суботице, „синоним за бесмисао, безумље, менталну и физичку тортуру коју Пекић описује у својим затворским успоменама.

Пишући о људској природи, иследницима и доушницима, провокаторима и затворској хијерархији, Пекић исписује драгоцене странице савремене српске прозе, која се сврстава у најбољу домаћу литературу с краја двадесетог века.“

Да, ово призивање Запада да нам помогне јесте одсуство разумевања да се њихова управа – мање или више директна, свакако окупаторска – може довести до поређења са појединачним светом Борислава Пекића; и ако имате мрвицу слободног саморазумевања знаћете да то, ових тридесет година послератног живота, јесу „затворски дани теку, сањам посету… Ипак би било најбоље да могу напоље.“

Мало је јавних чињеница које би указале на утисак да је међу бошњачким интелектуалцима слобода мишљења стигла до ових ријалити-стихова.

Река бошњачка тече истим током, Бошњаци као да не желе да се суоче са оним што је још Херклит обелоданио, за све људе и сва доба, да се „не може два пута окупати у истој води“.

Ево. Све се мења, али покварена плоча и даље шири мољакање: „Призивали смо тако дуго да се неко моћан и праведан умијеша и рашчисти ствари, свакако у нашу корист, и напокон: ти вапаји бијаху напосљетку услишени. Али авај, интервенција је дошла, не у појавном облику неког анђела чувара, него у не одвећ пријатном лику Кристијана Шмита, оног баварског политичара, који ће на изборну недјељу у октобру интервенирати у изборни закон и у устав, а затим га неколико мјесеци касније и суспендирати на један дан, и све то да би удовољио интересима хрватске политике и ХДЗу. То је иста она странка чији је бивши предсједник и осуђени ратни злочинац Дарио Кордић, како смо ових дана сазнали из једног видео-снимка, тријумфалистички рекао да не жали ни за чим што је радио у рату, те да би опет све исто поновио, ваљда укључујући и масакр у Ахмићима, за који је пресуђен.“

Поткраде се увек што-шта подсвесног: тако је из овог јасно да је „праведно“ рашчишћавање ствари – чинити неупитно у бошњачку корист! Таква лакомисленост је комична и кад је за себе веже – актуелна велика сила, а камоли остаци једне цивилизације на Балкану.

Само je онај коме је, ипак, најпријатније да се слатко самозаварава, могао помислити да кад Немци помажу у босанском дуњалуку – да ће између Хрвата и Бошњака изабрати ове друге. То је заблуда на нивоу оне која се, додуше умерено и политикантски, шири Србијом како ће ЕУ, као америчка рукa, уводећи санкције Куртију почети гледати на читав косовски процес другачије.

Свака лакомисленост се у неком трену – истопи. Онда почне унутрашње дељење – тако данас све мање Бошњака има снаге да верује у западно чудо!

Посебно док гледају како Американци против Руса воде битку „до последњег Украјинца“.

И главна струја „у пробосанском дијелу јавности доводи у питање и кривицу за рат деведесетих година, односно за вишеструки напад на Босну и Херцеговину“. А тако је лепо бивало Србе, у српској земљи Босни, проглашавати окупаторима. И не узимати у обзир ону женевску епизоду, када амерички државни секретар пита лорда Овена, а откад су Срби у Босни, а Енглез који зна историју не издржи а да не каже: Одувек!

И сад, кад сте на донацијама западних пропагандних дародаваца снимили фимове, докуметране серије, написали књижног материјала, саставили уџбенике и учите децу да је кривац један једини ствар губи уверљивост, и „у само средиште дискурса све више продиру и у њему све већи одјек добијају гласови, који ће не само користити фигуру ‘уравниловке о три национализма’, него ће ићи и корак даље, па одговорност за ‘избијање рата’ (као да је рат природни догађај, а не планиран и брижно припремљен подухват!), посредно или непосредно, приписивати ‘муслиманском радикализму’.“

Претерано је и неозбиљно Муслимане прогласити за једине одговорне за почетак рата, али – ослободити их кривице је „корисни идиотизам“. Уосталом, Бошњаци су годинама ћутали о хрватској кривици – а сад не престају дотоци чињеница које сведоче другачије. Али ништа сем корисности од лицемерја није прикривало те општепознате чињенице.

И неће то ићи као по лоју. Где да изађеш из улоге праведника у грубу реалност? То је као да те неко истера голог на снег и мраз у јануару. Лепше је у топлој кући.

И даље ће се приповедати као професор: „Јер ако ову опасност која нам пријети не будемо схватили катастрофично, већ као прилику да се ослободимо илузија и изађемо из тог вјечитог стања ‘самоскривљене малодобности’, онда бисмо коначно могли изаћи на пут на којем бисмо се можда могли конститутирати као субјект.“

Јесте, не треба се ослобађати илузија! Јер живот у илузијама је „пут ка колективном одрастању“. Из којег ли је то логичког система?

Ова бошњачка обневиделост, ипак, чини неку одлику бошњачког менталитета. То се тако сликовито показивало на односу према Иви Андрићу, о чему су написане студије.

Ових дана се појавила књига „Ко је био Иво Андрић?“ у којој су сабрана сведочења Андрићевих познаника из свакодневног живљења. Занимљива су два детаља из приповести Зуке Џумхура.

Прво, кад је Андрић једном приликом долазио у Стамбол: „Боравио сам већ три месеца у Истанбулу, кад однекуд сазнах да у Цариград долази Иво Андрић. Не сећам се више како сам сазнао дан његовог доласка – стрпљиво и дуго сам чекао воз који је каснио на железничкој станици ‘Сиркеџи’. Најзад, из спаваћих кола излази главом и брадом Андрић. Пришао сам му, дуго смо се руковали, и тада сам му рекао: ‘Срамота, у Истанбул долази највећи турски писац свих времена, а нико га не дочекује на станици, осим мене.’  То му се веома допало и касније би у друштву имао обичај да каже:

Сећаш се, Зуко, кад си ти мене назвао највећим турским писцем свих времена?“

Друго је Зукова опаска на однос Андрић-Босна: „Волео је Босну, то је свима познато. Увек би се живо интересовао кад год бих се ја вратио са некаквог путовања у те крајеве: занимали су га људи, прилике, развој, просвећеност… Тешко му је, рецимо, падало што га неки неупућени муслимани сматрају за великог душманина и клеветника. Једанпут ми је рекао да се чуди како они не могу да примете да је и он, попут старих муслимана, веома стидљив и кротак човек, што је сматрао за велику и драгоцену врлину уљуђених и старих ефендија, аџа, хоџа, и хаџија.“

Неспособност да се разликује нормална љубав од заносне лажи о љубави је – скупа погрешка колективног тумарања. И она се увек плаћа.

Нама Србима је у свој овој фуртутми, ипак, лакше – не морамо да смишљамо и дижемо куле од карата и да губимо време настојећи да их одржавамо у добу у коме ни многи тврди градови неће опстати.