СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Јесу ли Американци и Британци схватили да су претерали са малтретирањем Срба?

Тимоти Лес није уопште привлачио пажњу Балканаца док је боравио на Балкану као британски дипломата који је водио канцеларију амбасаде Уједињеног Краљевства у Бањалуци. Како је изашао из British Foreign and Commonwealth Office и сместио се на Универзитет у Кембриџу свака његова реч „на Западном Балкану“ експлодира као нагазна мина.

Скренуо је на себе озбиљну пажњу кад се пре пет година појавио његов текст „Дисфункција на Балкану“ у Форин аферс (2016) јер је тај часопис за међународне односе и америчку спољну политку гласило Савета за спољне односе.

Савет је невладина организација, а често се цинично додаје и непрофитна, која у реалности дугорочно трасира америчку спољну политику. (А познато је да америчка спољна политика презире профит.)

Боље гледајте шта јавља Савет за међународне односе него шта саопштава Стејт депратмент. Активни политичари не виде даље од носа, а геостратези вам говоре шта се иза брда ваља. И усмеравају оперативну моћ САД у том правцу.

Наравно, 2016. је била време кад су западне државе држале до конструкције на подручју које су оне за своју потребу прекрстиле у Западни Балкан. Тако је британски амбасадор у Сарајеву Едвард Фергусон користио најтврђе речи против писанија из Форин аферс, што је само по себи неозбиљно али тренутно функционално. Ево:

“Ово су ставови бившег службеника који више не ради за Влади Уједињеног Краљевства. Ова анализа, препуна мањкавости (!?), ни на који начин не представља размишљања Владе Уједињеног Краљевства. Уједињено Краљевство је снажно посвећено суверенитету, територијалном интегритету и политичкој независности Босне и Херцеговине, као и других земаља у региону. Нема прекрајања граница на Балкану“, рекао је Фергусон за Н1 БиХ.

Да то беше истина, Тимоти Лес би био обична будалетина која би била заборављена за два дана. Али, ако погледате шта се дешава у последњој петолетци, видећете да Лесова прича постаје све живља. Чак су и у Сарајеву, у коме се изјаве западних амбасадора прихватају као библијски цитати, одједном постали свесни да се овде не ради о народној изреци „Лес лаје, ветар носи“.

Зато је био дирљив „сусрет“ (преко Зума) Сенада Хаџифејзовића и Тимоти Леса. То је јавности предочено као ТВ-интервју.

Да се не повезује са Форин аферс Тимоти Лес би могао бити виђен као ексцентрични Енглез. Не као Харолд Пинтер, велики мислилац који је бринуо о праву Човека на Истину и инсистирао да се свакој непријатности гледа у очи, па и по цену великог личног жртвовања, него просто као чудак који неће да буде део крда.

Било је таквих Енглеза. Али не, Тимоти Лес управо није то. Он не говори као човек који презире актуелну дипломатију, нити западне планове за владање светом. Напротив. Он само упозорава да су Уједињено Краљевство, Сједињене Државе и хорда сателита очигледно скренули с правог пута и да ваља поправљати координате. И као таквом није му важно ко доле у том живом блату добија а ко губи, он се брине о свом (британском) добитку.

Тако се Хаџифејзовић запрепасти што Лес подсећа како јача Русија на Балкану. Није ваљда да Енглез хоће да каже да Русија може и да побеђује, преотимајући контролу над Србима, пита Сенад. Не, одговара му хладнокрвно чиновник који је учен да никад изричито не спомиње пораз: не, него они, САД, хоће да Србима дају нешто а да би ови пристали да буду с њима а не да постају други фронт, с Русима и Кинезима. А шта могу да им понуде? Па, нешто што су им узели кад је њихова моћ била непрокосновена. Рецимо, најмање пола Босне.

То је сад убитачно за памет која је наштелована на „истине“ да су Срби агресори, и једини и вечни кривци за крвави распад који се никако не сме звати грађански рат. И да је зато ваљало уклонити и стопе Гаврила Принципа из сарајевске улице, јер су ови данашњи Срби унуци тог најстрашнијег терористе којег је свет видео, а који је покренуо рушење царстава против којих су били и англосаксонска империја и прекоокеанска сила у настајању.

Да ти се мозак заврти, ако поверујеш да западне империје држе до чињеница.

И онда интервјуер тврдобошњачке телевизије, са карактеристичним бошњачким именом Face TV HD, баца пред Леса кључни аргумент да они у Београду и у свим српским земљама говоре о „српском свету“ и ето нас пред – Великом Србијом, која је опаснија по свет од Велике Британије, уједињене Немачке и распојасане Америке заједно. Готово да је опасна као умањена Русија.

Имате утисак, да му је при руци, да би га Сенад тако звекнуо по њушци. Без обзира што је Енглез. Али не, човек звани Лес каже: Не разумем шта је питање.

И задавио би га бесни Сенад (а он је, иначе, најширокогрдији међу свим Бошњацима и најсклонији разговору и са „геноцидашима“) на лицу места што с таквим ниподaштавањем говори о „сувереним и међународно признатим државама“ а брине о народима.

Да, то је тај трагични неспоразум. Што они којима су западне силе направиле (склепале) државе мисле (верују!) да су те полудржавне структуре Лондону и Вашингтону важније од њихових империјалних интереса.

Боже, каква бесмислица! Па, Енглези су читав XIX век Србе представљали као дивљаке који руше уређену Отоманску империју – наравно, јер су и тако водили рат против Русије која је била права озбиљна опасност да „болесника на Босфору“ претвори у своју зону утицаја. Међутим, кад се заратило с Немцима енглески генералштаб је организовао низ предавања британским официрима и војницима на балканском фронту а против негативних британских стереотипа који су грађени годинама.

Без проблема. Само то нису тако назвали.

Британски историчар Р.Г.Д. Лафан је од тих предавања одмах после рата (1918) објавио лепу и читљиву књигу The Serbs: the Guardians of the Gate.

Кад Британија склапа савез са Србима – и са Русијом – против Турака, Лафан у својим предавањима користи метафору Давида и Голијата. Малена земља (Србија) стоји на позицији од светског значаја: она је чувар капија између планинских ланаца и стога је изузетно угрожена… Много моћнији непријатељи бацили су око на путеве који су под њеном контролом. Према Лафану, Србија је била бранилац хришћанства и цивилизоване Европе. Срби су «одвек давали све од себе да служе хришћанству, јер је њихова земља заиста на самој капији цивилизоване Европе».

Ово ни Воја Шешељ не би овако уверљиво дефинисао.

И пошто Британија и Србија нису биле у рату не само са Османским царством већ, што је важније, и са Немачком и Аустријом, Лафанов аргумент логично води до закључка да док је Србија припадала цивилизованој Европи, ове земље нису. Срби, инсистирао је Лафан, «никад нису престали да се боре против варварства Туркестана и Берлина».

Али, пошто је Берлин на северу а не на истоку или југу Србије, није било сасвим јасно како се, ипак, може примењивати логика Капије. Не би било јасно, ако не знате шта и како раде империје а пре свих Велика Британија.

Кад им треба, капије се могу постављате где год је корисно, као што се могу палити и рушити кад им не треба.

Баш њих брига за Србе. А тек за Бошњаке, Албанце, (Северне) Македонце и ине Балканце.

Роберт Џорџ Далримпел Лафан је, иначе, угледан историчар чији прилози су били саставни део важних зборника као што су Select Documents of European History (1930), The Cambridge Medieval history (1936) итд. Тако да његову најштампанију књигу – ону о Србима на капији – не треба одбацивати као неозбиљну и нетачну. Напротив.

Кад се књига коначно појавила на српском под насловом Срби – чувари капије (СКЗ, Београд 1994) почесто је цитирана у непрестано нападаној Србији као документ наде, а којим се Енглези могу подсетити на „савезништво“.

Начин, на који су ти аргументи ниподштавани баш од западних „савезника“ и њихове НВО-војске у самој Србији био је суров. Као да је Р.Џ.Д. Лафан лично писао Меморандум САНУ. Иако је то аутор без чијег прилога није ни The new Cambridge modern history (1957).

Просто, увек ваља имати на уму да су Лафан и његови сународници, који раде за својe државне интерсе, спремни да све забораве и прећуте кад им треба. Тад су им сасвим добри и фалсификати историје Босне и Косова Ноела Малкома – додуше издате као приручници Bosnia – a short history па онда и Kosovo – a short history.

Тимоти Лес је од те врсте људи. Сада је водећи истраживач на пројекту за студије дезинтеграције Центра за геополитику на Унверзитету Кембриџ. У званичној биографији пише да је његово „истраживање усресређено на слом постојећег политичког поретка у Европи, снаге које покрећу овај процес и нови политички поредак.

Покренуо је програм истраживања Балкана, јер је тренутно стање у региону под све већим стресом. Ово се надовезује на његово докторско истраживање о питању опстанка Босне као државе“.

Пошто ово још није 1914, а Британија може опет направити неке нове неочекиване савезе, све линије се држе отвореним. Важно је шта су последице њиховог великог рада на Балкану.

Јасно је да се претерало са малтретирањем Срба – створили су од Срба непријатеље а они су остали у седлу, па још сад пристижу Руси и Кинези да их подрже. Сад би ваљало нешто учинити и нема везе што касне најмање десет година.

Да су се пре четврт века одлучили да буду савезници са Србима на Балкану вероватно би све било другачије а они би имали мање проблема. Односно, сви би имали мање проблема. Али, то је што, а империје не одустају. Њихова „ароганција моћи“ је њихова судбина.

Кад се вратимо на (Западни) Балкан, наравно, да ће сад највише патити Бошњаци. Хоће да буду суверена држава а да им земљом управља прокуратор кога од миља зову Високи представник, омилила им са улога жртве а у новој расподели та рола није предвиђена, желе унитарну грађанску државу а да им пола државе буде каста људи које ону зову „геноцидаши“, и – желе да им све то опосле Американци. „Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама.“ (Меша Селимовић)

Неће ни да чују да је „Балкан вероватно на ‘ивици’ још једне реорганизације, која ће означити крај постјугословенског устројства“ и да ће „нови поредак настати као ненамерна последица одлуке Сједињених Држава да започну такозвани ‘нови хладни рат’ на Балкану, и, нарочито, да потисну Русију из Србије“. Иако им то каже Енглез Тимоти Лес, они хоће њега да убеде да ово све ради – Путин. Да, стварно је драма велика. Како поверовати да је „опасни Бајден“ само редитељ једне Commedia dell‘аrte, кад је до јуче све изгледало тако озбиљно. Али нема друге. Свет је увек грубо неправедан према умишљеним праведницима. Они који су то научили од „учитељице живота“ никад не пристају да сеобразе са тако баналном улогом.