СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Истина и правда у друштву спектакла

Сензори овог друштва нису наштеловани да звоне кад „обични“ људи имају нетелевизичне проблеме, а њихови изгледи да истерају правду у „друштву спектакла“ равни су нули

До половине јануара 2021. са CV-ом Мирослава Алексића човек је могао да се уздигнуте главе шета Београдом…

Дипломирао режију на ФДУ у класи Баје Шарановића, био уметнички руководилац Драмског студија Телевизије Београд; на телевизији и радију режирао пет документарних филмова, 11 радио-драма, 30 телевизијских емисија и преко 600 премијерних емисија за програме Радио Београда; награђиван; крајем деведесетих две године на челу Малог позоришта „Душко Радовић“; покушај да се искаже у политици 1993. на изборној листи Странке српског јединства за Народну скупштину није успео.

М. А. је најпознатији по педагошком раду. Прво уз Бату Миладиновића, оснивача чувеног Драмског студија РТС; касније основао своју школу. Подучавао је многе истакнуте глумце: Н. Којо, М. Јоковић, Б. Миливојевић, К. Гојковић, Н. Глоговац, Б. Маљевић, Н. Ђуричко, И. Зарић, Г. Кичић, В. Костић, Б. Стефановић, В. Савић, М. Бергам, В. Дујовић, А. Алач, Х. Селимовић…

О педагогу Алексићу и методама у елитној школи(ци) глуме медији су објављивали хагиографије. Да, то јесте био „сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала, без биографског детаљисања, него се фокусира на духовне димензије“. Тако се то и прихватало у глумачкој чаршији и међу родитељима деце која су хтела да постану глумци.

У браку је с Биљаном Машић, глумицом и професорком ФДУ у Београду.

Дана 16. јануара текуће године особа под именом Мирослав Алексић не би смела изаћи на улице Београда. Свим чињеницама из CV-а додат је текст у најотровнијем од овдашњих таблоида: „Позната млада глумица Милена Радуловић: ’Силовао ме учитељ глуме Мирослав Мика Алексић кад сам имала 17 година.’“

И – креће линч.

Циљ оправдава средства

Ерупција неког чудног ужаса изливала се на особу коју многи, ипак, уопште нису препознавали. Познатост М. А. је углавном у кругу новориш главног града. (Да подсетимо: nouveau riche, фр. нови богаташи, скоројевићи; брзо стекли богатство и нагло прешли из ниже у вишу друштвену класу; за децу панично траже право занимање.)

Али и сам М. А. се побринуо да ту буде и запаљивијег материјала. Сваке године је примао у школу седам-осам полазника, док је остајало на стотине одбачених. То траје 35 година. То је хиљаде неутажених амбиција, које ни по чему нису обичне. Хиљаде осветника који никад не могу заборавити и никад поверовати да они не би били нова Мирјана Карановић или Мики Манојловић да их зли М. А. није спречио. И зато су себи рекли, кад-тад „крви ће му се напити“.

Наравно да они нису то што мисле о себи, али у овом часу њихови гласови додају безличној гомили искреност беса. То је већ смеса достојна озбиљног бојног отрова.

Ту се више нико не може бавити смислом и поводом. Рецимо, да се суочи са чињеницом: кад су деца из школе „Ствар срца“ долазила са књигом Ромео и Јулија пред родитеље, шта су ови у томе могли видети – сусрет са узвишеношћу љубави и морала, што је Шекспирова накана, или – улогу, улогу која је за њихово дете по сваку цену? Није ту било дилеме. Циљ оправдава средства, међу људима који знају шта хоће. Шекспир или М. А. њима свеједно. Ако треба обојица, и то после Оченаша (Oтче нашъ, иже єси на небесѣхъ), што да не. Постоји ли цена коју нису спремни да плате они који све плаћају? Знају ли они други пут?

Настојећи да не изговори право име, Слободан Јовановић је такав свет у међуратном периоду у Београду крстио као – полуинтелектуалац. Биће које не престаје да виче около, а „уопште духовне вредности не разуме и не цени“. Једина мера је „колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ’чаршијском’ смислу“. „Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом“ тај се „у друштвеној утакмици… бори без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право… Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне.“

Побуна маса

Ономе што се десило у Србији у другој половини јануара не треба се чудити. То је шире од српског. Модерна. Постмодерна. Повремени изливи беса гомиле, лицемерног наравно, друштвено су законити. Ти феномени имају своје поводе и токове. И то је најбоље скицирано у водећој земљи „слободног света“: „У линчу често нису суделовале само неорганизоване гомиле, већ судије, градоначелници малих градова, шерифи; место и време линча најављено је унапред, а тамо су долазили фотографи, понекад су се изводиле представе, као у циркусу. А 1900-их у моду су ушле разгледнице на којима су приказани обешени црнци, поред којих су позирали весели и насмејани судионици суда за линч; слали су их рођацима с коментарима попут ’Мама, ја сам с леве стране’. Савезна влада забранила је ову врсту поштарине 1908, али је илегално штампана и дистрибуирана до 1930-их.“

Док се у другој половини јануара 2021. хиљаде коментара баца испод стотина најбескрупулознијих таблоидних радова, на стотине видео распојасаних револверашких пражњења свих шаржера, на хиљаде личних порука типа „бука и бес“ на Твитеру, Фeјсбуку, Инстаграму („Људи, овај с леве стране сам ја!“)… и ниједној савезној влади неће пасти на памет да забрани ову врсту „поштарине“.

Свака сличност с „представама, као у циркусу… и позирањима на разгледницама за рођаке“ је неумитна. У друштву тих „вредности“ такве појаве су „нормалне“. Век пре интернета Ортега и Гасет је то препознао као побуну маса: „Данас је особено да прост човек, мада препознаје у себи простоту и просечност, дрско истиче властито право на просечност и простоту и посвуда их намеће. Што би рекли у Северној Америци: непристојно је разликовати се! Маса уништава све што је од ње различито, што је особено, јединствено, квалификовано и одабрано. Ко год није као сви остали, ко не мисли као сви други, у опасности је да буде елиминисан.“

И тако ће се у наелектрисаном јавном мњењу водитељи, новинари, уредници запрепашћивати као пред ванземаљском цивилизацијом док слушају: „Ово се мора зауставити, јер се дешава сада, ових дана. Ако ћутимо, ми смо сведоци, дозволили смо зло!“ Па то су исти људи који годинама прате и популаришу, и на том зарађују своје варијабиле, како се по „Задругама“ и „Паровима“ под покривачима пажљиво повученим, испод тушева, по ходницима „крешу“ натуршчици са амбицијама да постану естрадно-глумачки свет како год. И без М. А. филтера. Али та медијски створена злокоб друштвено је легитимисана на највишем нивоу.

Пажљивији посматрач ће се сетити, јер нема томе ни годину и по, да је на предлог тадашњег министра културе Владана Вукосављевића, како би „ријалити програми требало да се емитују на каналима који се плаћају, да су они срамота за медијску сцену и да духовно и ментално уништавају народ“, реаговала премијерка Ана Брнабић – објаснивши да је сав тај неморал бизнис и да није посао министра да то омета.

Да, то је иста премијерка која је неки месец пре дошла у јавни сукоб с министром Ненадом Поповићем кад је на твитер налог ставио три реченице о увозу геј сликовница из Хрватске, а „у тренутку када се као држава боримо да на све начине подржимо рађање“. „Морамо да станемо на пут онима који желе да нас убеде да је у реду да ’Роко има две маме, а Ана двојицу тата’.“ Осетила се погођеном премијерка: „Волела бих да се моји министри баве својим послом, а не да износе ставове за које их нико није питао.“ А тај ко пита за геј сликовнице, јавила је, „увредио је један број грађана за које ради и који га плаћају“.

Пошто је однос „нормални“ и „један број“ ЛГБТ пореских обвезника 98:2, премијерки која је из апсолутне родне мањине није пало на ум да она, друштвеним инжењерингом постављена на функцију с формално највећом концентрацијом моћи у српском друштву – вређа њих. Демос. У друштву колонијалне демократије не може јој то ни пасти на ум. Зато она као учитељица објашњаваше да је мали Поповић „помешао све теме“, јер „наталитет и то да ли сте геј или нисте нема никакве везе“. Никад нигде и никаква наука то не би могла да потврди. Иако би се међу модернистима могло наћи научника који „знају“ да би број људских бића требало свести на „златну милијарду“. Уосталом, у корона времену то је мото контролора операције.

Крик очајника

Чудна је друштвена појава линч. Леп је пример и овај наш који је управо протутњао српским друштвом: с једне стране он се храни увређеношћу гомиле која жуди да дели правду која јој се чини недостижном, а с друге стране (као?) хипнотисана гомила прати сугестије друштвеног инжењеринга.

Друштво оздрави кад гомила зачас постане народ, свестан свог основног интереса. То је време просветљења. Али ово је време, како је објавио на време Макс Хоркхајмер (1947), „помрачења ума“. Зато је извесно да се овакво јавно мњење неће заљуљати, рецимо, пред случајем „младе лепе жене“ који је у овом часу осветлио колега Никола Живковић: подстанари, двоје малолетне деце, муж остао без посла… она издржава породицу – чисти по становима богатих Београђана; кад је један бахати педесетогодишњак силује, као традиционално васпитана жена с југа Србије, како се после исповедила свом старом проти, пре неки дан је отишла на Панчевачки мост, да скочи у Дунав. И није скочила. Чула је глас млађег детета: „Мама! Не!“ Она верује да је послушала „Божји глас“.

Стари свештеник је утврдио смисао њеног даљег живљења, дао јој нешто новца – да врати кад буде могла. Шта је био њен избор у „друштву спектакла“? Изгледи да истера правду у оваквом државном окружењу за њу су равни нули. Та једва има новца да прехрани породицу! А правда је скупа. Или да се појави у медијима? Њена прича би за телевизију била занимљива само да је неко смарт-телефоном снимио како скаче у хладне таласе и како је Дунав гута… Сензори овог друштва нису наштеловани да звоне кад „обични“ људи имају нетелевизичне проблеме.

Кад је Џорџ Орвел увидео и јасно рекао (1984) „Лаж је истина“, прихватило се то као вешто смишљена иронија. Мало више од пола века касније у речнике је ушао појам – постистина. Оксфордов речник је 2016. за реч године прогласио неологизам – post-truth. Логично у том светском дезинформативном поретку наши животи су импрегнирани – Fake News-ом. Шта је ту истина?

Зато ако уопште покушате да мислите другачије у Орвелијани, у часу ћете схватити да је најбоље да ћутите. Тако је прво нормално-неутрално оглашавање о М. А. било оно глумице (!) Еве Рас: „Не знам да ли је он крив, нисам држала свећу, али оволика хајка… шта је основа правне државе, да онај ко није осуђен је невин док се не докаже. Невероватне увреде се пишу. Јутрос сам прочитала да је Бата Миладиновић био још гори јер је он само мастурбирао пред малолетницама. Да ли ово може неко да заустави?“ Логично питање је овде само крик очајника.

Подсетила је и на део своје биографије: „Ја нисам отишла на Брионе код Тита кад ме звао. Ко год би ми се набацивао, ја бих се склонила од тога. И рекла сам онима који су дошли да ми уруче позив да ћу ја бити глумица и после Тита.“

И на овом примеру могли бисмо да се суочимо са суштином: шта је основа за наше одлуке – време у коме се нађемо или оно вечно у човеку? Иако се до тога у постхоливудском свету не држи, у нашим архетиповима живи: „Нико не може учинити да се осећаш инфериорним без твоје сагласности.“ Рече Еленор Рузвелт. А она је из света из кога нам стиже и погибељни друштвени инжењеринг. Дијалектика живота нема границе.

Људи су се морали враћати људскости и после линча. Или их не би било.

 

Насловна фотографија: Pixabay/Engin_Akyurt

 

Извор Печат