СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Инцкократија: лице демократске диктатуре

Високом представнику би позавидео многи диктатор. Али, пошто је он диктатор „међународне заједнице”, часте га придевом „демократски“

Неко је ових дана упоређивао Валентина Инцка и Бенјамина Калаја. На први поглед – кад се мисли на намере – има смисла, али реално то изгледа као кад би неко ставио Емануела Макрона наспрам Наполеона Бонапарте. Или тужну Терезу Меј наспрам Бенџамина Дизраелија.

Валентин Инцко је само олињали мачор који би волео да га виде као бенгалског тигра. Бенјамин Калај је радио за бечког цара, владара светске силе, а Инцко за Курца и друге сенке некадашње моћи Запада. Калај је седео у Бечу као аустроугарски министар финасија (!) „у чији је ресор спадао и назор над земаљском управом у Босни и Хрецеговини“, а Инцко је згубидан кога је међународна управа у обзорју сећања на калајевску посвећеност, пре читаву деценију поставила као „високог представника“ и дала му 24.000 евра месечно а да би сиротиња, раја која се једва дочепа 300 евра, могла да замишља каква то моћ стоји иза њега.

На ова два лика, може се сликовито показивати да је Хегел генијално разумевао друштвене токове кад је говорио да „историја има тенденцију да се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса“. Калај је напола био Србин, „мајка му је потицала из мађаризоване српске породице Блашковић“, написао је и респектибилну Историју српског народа, а све то му је служило да би царским инжењерингом од свих између Уне и Дрине стварао Бошњаке.

Инцко воли да се представља као лик који је „одрастао у породици у којој се говорио словеначки језик“ јер је Корушки Словенац, а над чијом судбином су у СФРЈ лебдела емоције „наших који су остали изван граница земље“; он све то користи да би Србе убеђивао како је не баш успели Калајев покушај, ипак, њихова судбина.

„СТАРА БОСНА“

У јефтиним ТВ-романсама би се Калај-Инцко дубл могао показивати као реинкарнација. И зато је Западу, који је некад волео да себе зове „међународна заједница“, згодно да Инцко седи у БиХ. Аустријанац а Словен, замало јужни Словен, и скоро да би могао постати члан неке „Старе Босне“ која би накнадном памећу показала како је бесмислена историјска улога Гаврила Принципа.

Једино је проблем што је историја Аустро-Угарску бацила на сметлиште, а Гаврила уписала као парадигматични повод за распадање историјски дотрајалих творевина. Претходни високи представници (њих 6) седели су у Сарајеву по годину-две-три, а један и четири године, а онда је из Беча дошао Валентин Инцко. Десета је година, а нико и не мисли да би га требало мењати.

Данашња Империја која стоји иза тако безличног извршиоца је такође пред догађајима за које се траже поводи. Врло је вероватно да данашњи „принципи“ неће доћи из Босне. Зато је овде добар прокуратор и намрштени Валентин. За озбиљна места ће се већ тражити какав неморалнији и бескрупулозинији Вилијам Вокер. И друго, како наћи тако безизражајно лице иза кога се неће на први поглед видети колико је Босна „немогућа земља“?

Четврт је века како су западни полит-конструктори арогантно (без Калајевог разумевања српске способности на отпор) скројили нешто као ону кошуљу која се пацијенту навуче преко главе а онда стегне да он не би могао да маше рукама. А обећавано је нешто што је требало бити „дивно, мило, лијепо, гиздаво“, а земља – „Босна поносна“. „Високи представник“ требало је да буде као добри учитељ. Да три народа научи демократији, помогне да се створи привреда која би усрећила „сва три народа“, и да онда као у песми – „сви Босанци вране коње седалају“.

Иако је дејтонска политичка конструкција иновација какву никад себи не би сашила ни једна држава – долазили су искусни Карл Билт, Карлос Вестендорп и Крстијан Шварц –Шилинг да је имплементирају. Мирослав Лајчак се надао да ће преко Босне постати Билт, а Педи Ешдаун је желео да испуни свој дечачки сан да и он негде постане махараџа.

NO LIMITS

Волфганг Петрич је већ био неко као Инцко, али је дошао прерано. Босни с тако „високим“ протекторима није остало ништа до да се растаче и разграничава. Границе ни у рату нису биле тако дубоке као што су их ови момци исцртали. Њихов главни посао је био да немогућу државу направе још немогућијом. Али, наравно, тако што гласно извикују да власт треба да „буде функционалнија“. Западни цинизам no limits.

Ако је и постојала шанса да се народи нагоде и успоставе некакву фер интеристорисјку коегзистенцију у којој би сви одустајали од максималистичких захтева, после „бонских овлашћења“ (1997) за које се избориле сарајевске махараџе, срушени су сви мостови а неповерење и страх од хаоса су се претворили у идеологију.

Високи представник је с „бонском батином“ постао наддејтонски насилник који поданике третира као лица у поправном дому. Али и то је само једна димензија понижавања поданика којима је обећавана власт као „сервис народа“. Ту су превазиђена и колонијална достигнућа. Позападњачени махараџа је, ипак, имао нека правила изнад себе. А функцији коју сада „обнаша“ нејаки Инцко давано је да „доноси амандмане на уставе Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, доноси законе и њихове измјене и допуне, смјењује изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа без права на жалбу. Као своје акте доносио је одлуке (decisions) за које је наређивао да се објаве у службеним гласилима.“

Високом представнику би позавидео многи диктатор. Али, пошто је он диктатор „међународне заједнице“ онда га они часте придевом „демократски“. За то је задужен Фридом хаус кога је „основала амричка влада као невладину организацију а да спроводи истраживање и проповеда демократију, политичке слободе и људска права“. У оваквим условима политички процеси су демократски таман колико је терор толеранција. Чим су јаки играчи схватили да би ефикасност наддржавног терора била и њихова лична бламажа – јер су и велики покровитељи већ изгубили вољу да се систематски баве својим ванбрачним сирочетом – доведен је добри Валентин. Да замрзне то изузетно достигнуће до неког доброг часа у коме ће све слабији Запад постати моћан као Римско царство.

Али, остали су империјални ритуали. У прописаним размацима, Валентин Инцко ставља у фасциклу своје „резултате изванредне“, лети у Њујорк и у великој сали светске организације народа озбиљан и намрштен чита пробране факте и произвољне оцене што показује да се, безбели, „напредује“, али – недовољно. Зашто недовољно, рутнски питају дипломати. Па, зна се. Због Срба и Додика, рекне Инцко и неки климају главом и дају му подршку да буде ефикаснији. До потпуне функционалности БиХ!

БАЛОН ИЛУЗИЈА

Једно време је то било усаглашено са повременим западним медијским јавкама из Босне, а после је изгубило сваку везу са било чим. И Бог и Алах су дигли руке од тако непромишљено накривљеног торња, али Инцку сваког првог у месецу јаве да је легло 24.000. Инцкократија је, иначе, систем буке и терора. Сваки час, да би имали шта да стављају у своје депеше, загрме амбасадори „квинте“ како се „то“ Србима толерисати више неће. А онда их руски амбасадор подсети да они по том питању немају никаква овлашћења (ни „бонска“).

Једно време се босанска раја забављала тим „речима изванредним“, али се увидело да је све то „лудом радовање“. На то сад једино трзају НВО-активисти и политичари Бошњаци који воде политику да је терор слобода „по највишим стандардима“, јер им је обећавано да би се то некад могло претворити у добитак. Није убедљиво, али ако се боље пушта нема се да плута. Вође два друга народа не дувају у тај балон илузија.

Кад се сад окренете да погледате на четврт века „уређивања Босне“, јасно је да би за земљу боље било да за оних Инцкових 50.000 марака сваког месеца народу испеку по вола у Сарајеву, Бањалуци и Мостару и додају по цистерну пива. Томе би се бар неко обрадовао. Високом представнику не може нико. Високи представник је данас само инерција. Родило се ваља га љуљати док не одрасте за старачки дом. Време јесте да се Високом представнику каже – хвала пријатељу. Али, нису прилике. У Бриселу не могу да дигну главу изнад својих таласа, а у Вашингтону су почели да губе мисао кад треба разликовати Балтик од Балкана.

Тачно је да је инцкократија оставила видљивог трага. Не зна се кад је бука већа – у предизборној кампањи или у постизборном конституисању органа. То неупитно показује сувишност овог система и оваквих органа. Али тога неће бити док инцкократија „нема алтернативу“. До год не буде било могуће чињење за по Запад злослутном слогану – „Балкан Балканцима“.

У балканским координатама би се могла ископати некаква народна воља. Не би то било ништа идеално, нити би излечило све фрустрације и нахранило нерационалне амбиције, али би сигурно било више демократско и народу корисније од наддржавног и транснационалног тероризма који воли да се представља као либерализам. Евроазијске силе које незаустављиво постају геополитички играчи баш то нуде као основни однос у међународним односима. Свако ће бити какав жели и може. Инцко је задужен да нас сваки дан убеђује да је то „малигно“.