Слободан Рељић: Има (ли) наде, или: Шта ће Џон Стјуарт Мил у „Њузвику“, изненада

Кад се неко данас на Западу позива на Џона Стјуарта Мила (1806-1873) и његово класично дело „О слободи“ (1859), или је професор који има слабе везе са реалношћу па се сећа лекција које је волео кад је био студент, или је – ђаво однео шалу – па се човек мора почешати по глави и обрнути раширени поглед на свет и замислити се над сетовима (не)вредности који се на Западу безусловно пропагирају бар пола века. У постлиберализму, како се ово данас зове.

Јер како разумети да текст у „Њузвику“ под насловом „Нико нема право на сопствене чињенице о Украјини“ у првом броју овог месеца, ове године, почиње: „У есеју О слободи, Џон Стјуарт Мил је објаснио важност слушања супротних ставова отвореног ума. Нагласио је како, упркос сопственим дубоким убеђењима, можда грешимо. Вероватније је да смо делимично у праву, а делимично грешимо. Затим, постепеним прилагођавањем можемо напредовати ка бољем разумевању. Коначно, Мил је истакао да чак и ако смо потпуно у праву, наша мишљења ће се претворити у устајалу догму осим ако не будемо приморани да их бранимо.“ Потпуна негација стања на Западу око украјинске кризе.

Корак назад од „доброћудног деспотизма“

Могло се код Мила – који је преко тридесет година радио у Источноиндијској компанији, на коју се данас гледа као на претечу блек-роковског организовања и пословања – наћи и основа за другачији поглед: „Претпоставити да су исти међународни обичаји и иста правила међународног морала могући између једне и друге цивилизоване нације, те између цивилизованих нација и варвара, велика је грешка… Окарактерисати свако понашање према варварском народу као кршење закона народа, само показује да онај ко тако говори никада није разматрао ту тему“, говорио је слободољубац Мил.

Тако да се оно што заступа англосаксонски свет око Украјине могло подвући и под право на „доброћудни деспотизам“, јер „деспотизам је легитиман начин владавине у опхођењу с варварима“.

А Руси? Нису баш варвари, али би могли за ову прилику добити ту улогу. Узме се Монтескије који вели да се у апсолутној монархији влада апсолутном влашћу према фиксним и утврђеним законима, а деспот влада – својом вољом и хиром. И ето, Путин који је добијао улогу Хитлера, сад се гурне међу деспоте и – може се ударити на његове варваре. Међутим, у „Њузвику“ се не узима тај Мил.

Даље, Милов поглед на друштвени смисао рата није узиман у обзир. Јер, уопште није погодан за лажни пацифизам који је моћно оружје Англосаксонаца од Другог светског рата. Мил је, с њиховог гледишта богохулан јер је држао рат у неким деловима историје – корисним, здравим: „Рат је ружна ствар, али не и најружнија ствар: распаднуто и деградирано стање моралног и патриотског осећања које мисли да ништа не вреди рата много је горе.“ И то показује колико је савремени либерализам еволуирао од „најутицајнијег писца на енглеском говорном подручју у XIX веку“ а који је „генерално један од најуспешнијих бранилаца либералног погледа на човека и друштво“. Мил се на Си-Ен-Ену не би напричао, а „Њујорк тајмс“ и „Гардијан“ би о њему објављивали подсмешљиве коментаре.

„Кад се народ користи као пуки људски инструмент за гађање топова или пробијање бајонета, у служби и у себичне сврхе господара, такав рат деградира народ“, говорио је Мил, а то би се могло утопити у свакодневицу прокси-рата у Украјини.

Ко гура народ пред топове? А ризик би била и тврдња да је смислен „рат за заштиту других људских бића од тиранске неправде; рат за победу над њиховим властитим идејама о добром и добром, а то је њихов властити рат, који се води у поштену сврху њиховим слободним избором – (рат је) често средство њихове (народне) регенерације.“ Лепо звучи, али – све мање се и на Истоку и на Западу може саобразити са „западном потребом“ у овој фази рата Украјини.

Човек мора да се бори кад је угрожен

Данас делује револуционарно и на граници је да изазове згражавање лажних љубитеља мира тврдња: „Човек који нема ништа за шта је спреман да се бори, ништа до чега му је више стало него лична сигурност, јадно је створење које нема шансе да буде слободно, осим ако то не направе и не задрже напори бољих људи него он сам. Све док правда и неправда нису прекинуле своју непрестану борбу за превласт у пословима човечанства, људи морају бити спремни, кад је то потребно, да воде битку за једно против другог.“

Не може се рећи да Американци нису формално следили и неприлично пропагирали овакву мисао, али сад би се могло рећи да су то радили дозлабога брутално, лицемерно. И аљкаво, ако хоћете.

„Политика преуређења света према америчком моделу требало је да заштити људска права, подстиче мир и учини свет безбедним за демократију“, наводи Џон Миршајмер у делу „Велика заблуда – либерални снови и међународна реалност“. „То се, међутим, није догодило, већ су се Сједињене Државе у великој мери милитаризовале. Ратови које оне воде подривају мир, нарушавају људска права и угрожавају либералне вредности у самој земљи.“

Не знам колико се Дејвид Х. Рандел и Мајкл Гфолер могу сложити са Миршајмером да је „либерална хегемонија осуђена на неуспех“, али они у „Њузвику“ сад скрећу пажњу америчкој јавности на све јаснију изгледност да је америчка операција у Украјини „осуђена на неуспех“.

Е сад, спустити се до Миршајмерове доследности није једноставна ствар. Тако су се два практична човека, а један је и члан Савета за спољне односе, сетили Мила.

Да не буде касно за повлачење

Мил, који је умео „вешто доказати, последице општих узрока, и предвидети, шта ће се изродити из посебних мера“, узео би по овој двојици све чињенице у обзир – и руску операцију и оно што јој је претходило, од тога да је Крим Украјини административно припојен 1954. у држави СССР до недобронамерног ширења НАТО после пада Берлинског зида, а и да су они који су дошли на власт у осамостаљеној Украјини ударили на руски језик и Русе који су остали ван Русије – и закључио би да „руска инвазија можда јесте била противзаконита, али далеко до тога да је ничим изазвана“.

Звучи као гром из ведра неба! А закључак је ове двојице искусних дипломата: Дејвид Х. Рандел је служио у Саудијској Арабији и написао књигу о тој значајној земљи, а Мајкл Гфолер петнаест година служио на дипломатским функцијама у Совјетском Савезу па био и политички саветник Централне команде САД.

Заклоњени иза Миловог истицања да се мисли слободно кад је у „нашу корист“, они у дезоријентисану и дезинформисану америчку јавност бацају извесност да „Украјина не може преузети Крим без активног учешћа војних снага НАТО-а“, али – таква интервенција је „погрешна рачуница“ и предворје „катастрофалног нуклеарног рата“. Пошто „директне интервенције“, све извесније, не може бити, „највероватнији исходи овог рата су или украјински пораз, или споразумно решење које се бави руским безбедносним проблемима“.

Коментатори у „Њузвику“ ту не стају. Подсећа се да је рат у Ираку био „“о избору Сједињених Држава“. „Нико није напао чланицу НАТО“, али јесте наменски измишљено „како је Садам Хусеин био заузет прављењем нуклеарне бомбе“, а „сада смо упозорени да руски председник Владимир Путин планира инвазију на Пољску. Ниједна тврдња никад није имала никакву основу у стварности.“

Никад, никакву!

Доста је било „игре без граница“ и ваља одступити од „геополитичке визије која није у складу са чињеницама и не узима у обзир високе трошкове или озбиљне ризике које западни савез преузима у замену за мали или никакав добитак“, веле они који прате утилитаризам Џона Стјуарта Мила да испитује питања „која засецају и у практичну корист свакога члана друштва, и у најфиније и најтананије делање човечијег духа“, те да је способан да „придобија за себе, спекулативним путем филозофе, а практичним државнике“.

Наравно, ово није извесно нова политика Сједињених Држава, али јесте дрво живота које израста у пукотинама онемоћалог либерализма. Јер ко зна шта Џо Бајден мисли о Милу, а и добри Володимир који зна да је Борис Џонсон најумнији међу Енглезима. И ко зна колико чланова Савета за међународне односе има намеру да се поклони мудростима старог Џ. Ст. Мила. Али такав поглед храни наду.