Слободан Рељић: И Макрону треба бољи народ

Емануел Макрон је показао да га, ипак, занима шта народ мисли. У четвртак је у ТВ емисији са двоје глагољивих проверивача његових мисли о милионским протестима народа, у једном трену, док му се на лицу видела концентрација преваранта, спустио обе руке испод стола и дискретно, да се гледаоци не сете, нешто муљао… Кад су му се руке појавиле на столу, преко брижног лица је прелетео осмех: Успео је! С леве руке је скинуо сат од, сумња се, 80.000 евра. Неће председник, кога народ „не може да види“, да га гледа са тако компромитујућим предметом.

Није схватио да је добро да показује лажну скромност, док није помислио на оне којима се обраћа. Да, кога је молити није га љутити. Али касно Емануел на бојно поље стиже.

„Да би спасао свој Закон о пензијама, Макрон је изгубио Француску.“ („Форин полиси“) Колико је ово губитак за његове давосовске господаре, убрзано ће се показивати.

Неподношљив, а либерални

И, ако сте помислили да у таквом политичару може да се „преломи нешто“, па да почне да поступа као човек – џаба сте ломили себе. Полиција којом командује овај трансмитер без ауторитета наставља – државни терор.

Није ово стање без преседана, да се разумемо, али како примећује специјални извештач белгијског „Соара“, стање је све љуће: „Французима се преврће утроба од власти коју сад већ доживљавају као надмену и неосетљиву“, а „личност Емануела Макрона почиње да се доживљава неподношљивом“.

Не знам како демократски, што би се рекло, народни лидер може после оваквих констатација да предводи народ. Ово је, ипак, дошло до – или он или они.

Да, као што смо се некад ругали комунистима, ови Французи нису довољно добар народ за ове постдемократске и неолибералне водиче из давосовског штаба који је глобалистички гадљив на вољу демоса. Али народ нема куд. И неће – јер Макрона не може да подржи ни свет „Шарли Ебдоа“, а још мање они од којих су потекле убице карикатуриста којима је Алахов пророк мета подсмевања.

Пролеће народа и Гаврош

Где је Француска данас?

Време је за велике одлуке, а ако се држимо историје – Французи би се морали питати: куд треба да иде овај свет?

Кад се 1848. Европа згрчила над немогућности капитализма да одговори на потребе народа – побуна је избила у Паризу. Устали су студенти, радници, занатлије, трговци, угрожени и увређени… Полиција је пуцала на демонстранте. Горео је „град светлости“, али краљ је пао пред народном вољом. Луј Орлеански је морао да бежи из земље. Широм европског континента то што је потекло из Француске звало се Пролеће народа…

Из оних врелих побуна народа 1871, које су упамћене као Париска комуна, остале су приче изузетне, као она Виктора Игоа о Гаврошу која је генерацијама широм света била школска лектира…

Француска побуна, то је нешто значило!

Да се свет изван америчког империјалистичког блока не сећа Шарла Де Гола француска самосвест би била појам за који се не може наћи пример у последњем веку. Финале  је – довођење Ротшилдовог потрчка на место поносито – председник Републике Француске.

Ко то тамо каже гиљотина

Зато данас више није иронично кад се огласи Министарство иностраних послова Ирана „оштром осудом Француске због гушења мирних протеста… Позивамо француску државу да покаже да поштује људска права и послуша глас својих грађана“. Јер би, како пише лондонски „Дејли телеграф“, „бес гомиле могао да донесе Емануелу Макрону судбину краља Луја XIV који је погубљен на гиљотини“.

Али Емануел Макрон уопште није случајна појава у савременој Француској. Није инцидент. Ово одавно није земља гиљотина, али ни интелектуалног увида који свет очекује да чује. Напротив.

„Западне земље су упознале праву демократију за време Хладног рата. Политичке партије су имале истинске идеолошке разлике и различите политичке програме. Све је то утицало на живот обичних људи и водило расту благостања. Сада је томе дошао крај“, говорио је у интервјуу „Фигароу“ још јула 1999. Александар Зиновјев. „После пада комунизма у Источној Европи, на Западу је почео масивни напад на социјална права грађана. На Западу више нема политичке снаге способне да заштити обичне грађане. Постојање политичких партија је чиста формалност. Демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам, јер наднационална структура намеће државама своје законе. Тај недемократски додатак даје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу.“

Из основе се променила парадигма капитализма: „Финансијски тоталитаризам потчинио је себи политичку власт. Хладном финансијском тоталитаризму туђе су емоције и сажаљење. У поређењу са финансијском диктатуром, политичка диктатура се у потпуности може сматрати људском. Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.“ (Зиновјев)

Насиље је нужност

То и ми сад видимо – док Французи данима, а и пре тога месецима, јуришају на нову Бастиљу! Банкарски теклић, прекомандован у демократског председника, демонстрира хладноћу од које је и њега страх. Бес измиче контроли. „За разлику од последњих синдикалних демонстрација, службе унутрашње безбедности овог пута нису успеле да обуздају насилнике који су кренули у акцију, палили канте за смеће, напали полицију деловима кладрме и петрадама.“

Новинар италијанске „Републике“, и сам из света којим управља наднационални финансијски капитал, није могао да примети да је за „ескалацију“ и „насиље“ кривица код државе. Народ је доведен до стања да само ватром и ударима може да пошаље поруку слепима код очију.

Реално, проблем Макрона као једног од командујућих западног геополитичког фронта је – што су они непожељни у свету. Односно, сад им се то јасно показује. Западна хегемонија се распада. На Западу пуца, у свету се отапа.

Француски антрополог Емануел Тод усудио се да то, поводом украјинске кризе, ипак предочи Макроновој Француској. Кад је прошле године написао књигу „Трећи светски рат је почео“, није могао да је објави у Француској. Али кад је књига постала бестселер у Јапану – појавила се и на француском.

Тод је у Макроновој Француској проблематичан јер уочава да „нико није очекивао да ће се руска економија супротставити ‘економској моћи’ НАТО-а“, а сад кад је Запад суочен с тим – „овај рат је за Сједињене Државе постао питање опстанка“.

Мушкарац у женском тоалету

Поред војне димензије, па санкција као ратних операција, рат у Украјини је отворио и „културни“ фронт који односе Запад-Исток чини неповратним.

Напомиње Емануел Тод:

„Овде говорим првенствено као антрополог. У Русији су постојале згуснуте, породичне структуре, код којих су одређене вредности преживеле. Постоји руско патриотско осећање које је овде (на Западу) нешто незамисливо. Русија је имала патријархалну породичну организацију по мушкој линији, у којој мушкарци имају централну улогу и она не може да се придржава свих неофеминистичких, ЛГБТ, трансродних западних иновација…“

„Када видимо да руска Дума доноси још репресивније законе о ‘ЛГБТ пропаганди’, осећамо се супериорно. Осећам то као обичан западњак. Али са геополитичке тачке гледишта, ако размишљамо у терминима ‘меке моћи’, то је грешка. На 75 одсто планете, сродничка организација је по мушкој линији и зато се тамо могу разумети руски ставови. Са становишта колективног незапада, морални конзервативизам Русије је охрабрујући…“

„Кад се бавимо геополитиком, занима нас више области: енергетски и војни однос снага, производња оружја… Постоји, међутим, и идеолошки и културни баланс моћи, оно што Американци називају ‘мека моћ’. СССР је имао одређени облик ‘меке моћи’ комунизма, који је утицао на део Италије, на Кинезе, Вијетнамце, Србе, француске раднике… Али комунизам је у суштини згрозио читав муслимански свет атеизмом и није инспирисао ништа посебно у Индији, изван Западног Бенгала и Керале. Међутим, данас се Русија репозиционирала као архетип велике силе, не само антиколонијалистичке, већ и породичне културе по мушкој линији и конзервативних традиционалних обичаја.“

Тод узима случај Саудијске Арабије која „одбија да повећа производњу нафте“ на захтев Американаца и „заправо стаје на страну Руса“ – наравно, и из нафтних интереса, али: „Очигледно да је Путинова Русија, пошто је постала морално конзервативна, постала симпатична Саудијцима за које сам сигуран да, ипак, имају проблема са америчким дебатама око трансродних жена (дефинисаних као мушкарци приликом зачећа) и питања њиховог приступа тоалетима за жене.“

Губитак културног рата је највећи пораз Француске. О њој се на свим меридијанима мислило као културној земљи, њена култура није била празнина Холивуда или књижевност Сидни Шелдона, или шта год. Слушало се шта Париз говори, гледало се шта Парижани раде, какве се слике сликају на Монмартру… С Макроном је то незамисливо. А да оваквој Француској опет не нађу (и не наметну) оваквог Емануела, и то је тешко замисливо. За свет би било боље да постоји Француска које више нема. Али снаћи ће се свет и без Француске.