Слободан Рељић: Хенри Кисинџер – угледник из света глобалне завере

У светском таласу in memoriam Хенрију Кисиџнеру (првобитно Heinz Alfred Kissinger) незаобилазна је одредница – државни секретар, али тај политички мудрац углавном се не именује државником. Он је стално бивао ту негде око државних извршилаца – често око оних највиших, али идеје за које се он ангажовао биле су наддржавне. Он одлази као један од најистакнутијих појединаца кључне моћи Запада – после Другог светског рата – а која сад постаје сасвим огољена. Завереничке, у основи. Антидемократске par excellence!

Чији је интерес ликвидација становништва

Узмимо оно што се обично зове Кисинџеров меморандум – тајни документ NSSM 200 из децембра 1974. – а који се концентрише на утицај раста светског становништва на америчку безбедност.

У форми научног манифеста Кисинџер је објашњавао да је бој за смањивање светског становништва „највећи приоритет спољне политике САД према Трећем свету“… јер су „америчкој економији потребне велике и биће потребне све веће количине сировина из иностранства, посебно из мање развијених земаља“. Просто, кад те земље буду имале више становника осетиће се моћнијим и захтеваће боље услове трговине и веће цене за извоз својих сировина. А то се не може дозволити. Лепо је причати о праведном свету, али глупо је правити такав свет.

Зато је најбоље ликвидирати им људство. Свим замисливим начинима. Хенри Кисинџер је набројао оне на које треба одмах ударити: Бразил, Пакистан, Индија, Бангладеш, Нигерија, Мексико, Индонезија, Филипини, Тајланд, Етиопија и Колумбија.

Али ваља разумети да та идеја није ексклузивна. Хенри Кисинџер ју је пренео из – Римског клуба. Главни међу утемељитељима те полутајне „невладине организације“ је био Дејвид Рокфелер, унук Џона Рокфелера, „првог доларског милијардера“.

Римски клуб (1968) јавља се после сличног средства најбогатијих да праве свет по својој мери – Билдерберг групе (1952), и профилисан је да на „научној бази“ оправда глобализацију, „која је власницима машине за штампање новца из Федералних резерви САД отварала огромне могућности у куповини вредних светских актива“. То је најмоћнији инструмент „пљачкашке цивилизације“ у њеној постколонијалној ери.

Из крила Дејвида Рокфелера

Поводом пола века Римског клуба руски економиста и мислилац Валентин Катасонов је вратио филм и видимо да се „већ почетком седамдесетих година прошлог века, уз подршку и у оквиру Римског клуба, почињу појављивати извештаји који су прогнозирали социјално-економски развој и демографске тенденције на дужи и дуги рок“. Као што се сад јасно види: „Резултати различитих сценарија (које је правила наука за потребе клуба) човечанству су, мање-више, предвиђали сигурну пропаст, било због осиромашења и исцрпљивања природних ресурса (тла, воде, шума, нафте, руда, итд.), било као резултат претераног загађења животне средине.“ Вештина с којом су ти научни пројекти рађени, а онда пласирани, тек одскора постаје сумњива.

Једна од тих чувених књига преведена је и на српско-хрватски. „Границе раста“ (The Limits to Growth) се међу нама појавила 1974. (оригинал је из 1972) и читана је као пројекција будућности брижних људи. И ми смо набирали чела, искрено бринући њихову бригу. Није сметало ни што се читава мисаона конструкција вратила проказаном мишљењу енглеског свештеника Томаса Малтуса које је већ било квалификовано као „проповед геноцида“.

Науци у 20. веку уопште није проблем да се проституише, само ако је понуда – довољно „зелена“.

И лако се закључивало „да би се избегло исцрпљивање природних ресурса и загађење животне средине, треба обуздати индустријски и пољопривредни раст. А за обуздавање производње индустријске робе и хране не преостаје друго него обуздати раст становништва“.

Много нас је, брате, и „ниво производње и становништва требало би задржати на нивоу седамдесетих година прошлог века“. Било је ту и „озбиљнијих“ мишљења као оно Теда Тарнера (оснивач Си-Ен-Ена) да би нас било довољно и 250 милиона, и наравно нешто бизона из његовог парка.

Правда и слобода непотребан терет

Ова брига за планету и човечанство нема неку људску основу (иако они сами себе часте називом филантропи), а подразумева се да „главну корист од ње извлаче клан Ротшилдових и ‘господари новца’ – главни акционари Федералних резерви САД, који помоћу машине за штампање стварају новац ни из чега“. Међутим, увек ће се наћи „опен-мајндид“ персона која ће и Малтусов „Оглед о начелу развоја становништва“ из 1798. препоручивати као уверљиву анализу „погубност(и) неконтролисане експлоатације ресурса које ствара привид благостање и доводи до неконтролисаног пораста становништва“. Цитат је из препоруке за издање Службеног гласника, Београд, 2015.

Сад опет можемо да се вратимо Хенрију Кисинџеру који је био један од кључних интелектуалаца у „рокфелеризацији“ света.

Дакле, нема ту никаквог државништва, јер читав свет је у тој пројекцији – под јединственом владом. Тако Кисинџер у време ковид-19 пандемије (текст за „Волстрит џорнал“) позива на „први корак ка развоју ‘нових техника и технологија за контролу инфекција и одговарајућих вакцина за велике популације'“, а онда следи „лечење рана глобалне економије“.

Хенри Кисинџер припада оним људима у чијем погледу на свет правда и слобода не постоје. Сем као средства манипулације. Иначе, кад се он подузме да решава неки проблем, не оптерећује се тим наивностима.

Људи су у његовим пројекцијама само потрошни материјал. Да је крив за смрт десетине милиона људи док је решавао проблем пораза Америке у Вијетнаму или спречавао ширење социјалистичких промена седамдесетих година у Јужној Америци у случају ликвидације Салвадора Аљендеа – готово да нико не сумња. Али то му се и не узима за велико зло.

Јер, то бејаху само фигуре на „великој шаховској табли“ (тога ће се после сетити Збигњев Бжежински) и оне сад јесу, сад нису. Гурају се тамо-вамо, жртвују се. Док играчима одговарају правила све иде по правилима, кад се правила појаве као проблем, и она се бацају се низ реку.

Кисинџер је за то нашао оправдање у новијој историји – Бечки конгрес.

Те 1815, пошто се Европа решила Наполеона, мишеви су могли да се састану и направе свет по својој мери. Кнез Метерних је окупио Британце, Прусе и Русе. Прикључио се после у француски министар Таљеран и онда се цртало по мапи Европе. Није ту било пленарних заседања, него се све решавало „међу њима“.

Тако су велики успостављали мир и стабилност, што је био њихов интерес, а „на рачун слобода и грађанских права“ што су подстицали процеси које су огласиле француска и америчка револуција. У 20. веку се то доба истицало као „стогодишњи мир“ (1815-1914) а био је насупрот страшна два светска рата. Хенри Кисинџер је бранио докторску тезу о Бечком конгресу.

Бечки конгрес и глава Алда Мора

Једино зло у том погледу на свет је – нарушавање „наше“, уз вино и најбоље ђаконије, договорене равнотеже. И заиста, реците и сами, зар слобода и правда ту нису само живо блато?

А кад се Дејвид Рокфелер појави у улози кнеза Метерниха, неко мора да укаже свету на исправност те слике. Пошто су мир и стабилност вредности које се не смеју доводити у питање, милиони људи који ће умрети од одржавања таквог реда – јесте оно што се исплати, како је говорила Кисинџерова наследница и сунароткиња Мадлен Олбрајт.

А свако ко се супротстави том „највишем реду“ завршиће као Алдо Моро 1978. Тај Италијан био је слика и прилика човека који ће вазда нарушавати ред Комитета 300, Кисинџеровог ЦК.

Кад је после студија кренуо у политику с левичарима није могао, иако се с њима слагао у дијагнози проблема, јер „исповеда католичку веру“. Међу демохришћанима је успоставио равнотежу која га је водила до водећег послератног политичара у Италији. Криза коју је обележила 1968. водила је стварању унутрашњег реда у којима прилагођена и моћна Комунистичка партија Италије није могла бити изван процеса одлучивања. Алдо Моро је прво отет (16. март 1978, отмичари су легитимисани у опсегу од масона до левих терориста), онда је трајала светска драма која је окончана убиством и остављањем његовог тела „на пола пута између средишта демохришћана и комуниста“ (9. мај 1978).

У Риму на суђењу 10. децембра 1982. Горадо Герзони, близак сарадник Алда Мора, сведочи како је покојном председнику италијанске владе „претио један агент Краљевског института за међународне послове (RIIA), који је истовремено члан Комитета 300“, а тад је још био амерички министар спољних послова.

На овом задатку Кисинџер није спроводио спољну политику САД, него је радио по инструкцијама Римског клуба. Хенрију Кисинџеру ово чињење није нанело никакву штету. После је и Морова жена додала више детаља самом чину претње. Професор дипломатије није жртви остављао никакву могућност споразума.

Ово је само епизода из дугометражног филма.

Хенри Кисинџер је ту почео као радник на терену да би стигао до блиског сарадника режисера Дејвида Рокфелера. Али он није само био бескрупулозан, већ је умео и да објасни. „Ко контролише снабдевање храном контролише људе; ко контролише енергију може контролисати целе континенте; ко контролише новац може контролисати свет“, говорио је 1974.

И Кисинџер је грешио – на туђу штету

Кад би вам иста ова порука стигла од неког невештог силеџије ви бисте се згрозили, уплашили, неко би се и побунио – а кад то склопи мудрац, па и кад су му руке крваве до лактова, људски мозак се отвори и почне да се диви вештини зла. Штокхолмски синдром на глобалној шаховској плочи. То је хипнотисани „врли нови свет“ пред Хенријем Кисинџером. Једино што овај свет спасава је што су кисинџер-вештине стигле дотле да им се и он сам, у старачкој искрености, почео чудити.

Гледајући како се „Хамасов напад на Израел слави на улицама Берлина“ стогодишњи Хајнц Алфред Кизингер је првом човеку „Аксел-Шпрингер“ корпорације Матијасу Допфнеру говорио „да то указује да је Немачка пустила превише странаца у земљу“. „Била је тешка грешка пустити толико људи потпуно различитих култура, религија и концепата, јер то ствара групу за притисак унутар сваке земље која то чини.“

Шта значи ово признање? Шта год, али извесно показује да идеја из Кисинџеровог меморандума није „приведена сврси“. Пошто завера није реализована, та људска маса се отела Кисинџеровој машини. И не само да им је све теже отимати сировине по западним правилима него ено њих свуда – од Брисела, Париза, Лондона, Њујорка, Амстердама…

И велико је питање има ли данас Метерниха који ће консолидовати изнутра поткопани Запад. Клаус Шваб и Јувал Ноа Харари само су бледе сенке Дејвида Рокфелера и Хенрија Кисинџера. Свет може бити задовољан, мислим.