Слободан Рељић: Анти-Косовка девојка брани Косово

ад сам видео фотографију наше премијерке у црнини а поред ње нека плава жена стоји, исто у црнини, сетих се једне епизоде из владања Зорна Ђинђића. Не, није се то односило на ту тужну чињеницу да је премијерка Србије у Књигу жалости записала да је „свет изгубио великог лидера… Србија и читав свет памтиће Њено височанство као једну од најзначајнијих фигура у модерној историји“, не знајући да је краљица величанство а не височанство. Tо Ана Брнабић и не мора да зна, али кад се представља као први министар државе Србије, може и мора да провери код оних који знају.

Наравно, не би нико ни приметио те оригиналности „наше делегације“ да се наша паметница није похвалила на твитеру својим достигнућима. Е сад, откуд ту Зоран Ђинђић.

Ђинђићев авион и Анина партнерка

Кад је Ђинђић постао премијер, неколико пута је на службени пут, сад се више не сећам где, летео приватним авионом, тајкуна више се не сећам којег, али се српска јавност запрепастила – да премијер државе Србије лети приватним авионом. Државно и приватно се мора јасно раздвајати. Ђинђић се одмах сложио – да то више никад не чини. Како год се то звало, свима у држави је јасно да је недопустиво.

Кад је наша премијерка објавила слику како пише оне велике речи у Ланкестер кући, одмах је било јасно да поред ње стоји особа која ни по чему не може бити део државне делегације. Иако су оне биле обучене у црнини црњој него што су носили чланови краљевске породице – а може бити и да је њихова бол била већа – непримерено је да оне представљају државу Србију на том догађају.

Ако ова држава има премијерку која не прати никакве протоколе и правила, сваки грађанин може да јавно пита: а зашто није повела оног блентавог Албанца који се разгаћивао пред Црквом Светог Марка? Шта му фали? Или неког нашег монархисту из Шумадије? Или неког ко има сиромашне рођаке у Лондону, па да искористи прилику? Или било кога?

Али плава жена је, рећи ће неки зналац, партнерка Ане Брнабић. Заједно станују у кући Јованке Броз. Женски део партнерства, знају таблоиди. Међутим, у томе и јесте проблем. Бар 98 одсто српског грађанства – ту нема религијског и националног разилажења – сматра то, да будемо благи, недопустивим. Читалац ће, а да није ни чуо епископа Никанора, знати какве све речи могу стајати уместо ове благости.

Да ли се сукоб интереса Ане Брнабић претвара у крајње сумануто поништавање жеља и права српских грађана?

Борећи се за право своје непризнате мушкости (таблоиди и социјалне мреже веле да је она детету које је ни криво ни дужно угурано у сурову јавност „чале“), Ана Брнабић своју приватну намеру претвара у терор над народном већином. Систем демократије познаје институте заштите мањине, али они се остварују одобравањем већине. Не терором над већином.

Европрајд, и све што се око тога дешавало, до краја је оголило да Ана Брнабић кад бира између заштите интереса своје ЛГБТ-дружине и гласа народа – увек слуша страну „својих“. Кад јој они кажу да је и то мало, онда се она жали нама како њу обоје нападају! И „ми“, њени странци, и „њени“, људи који држе до „поноса“ више од нашег права да не будемо понижавани у својој вери, традицији, историји. Да ли то она нас зеза или мисли озбиљно?

Анина Косовска битка

Ана Брнабић је јавно кукала како јој је жао што јој „њени“ не признају њену важну, можда најважнију улогу, да је она све ове године чинила да ЛГБТ буде видљив у Србији. То је, уосталом, и тактички циљ Европрајда који је она довела у Београд. Усклађено.

Да не буде забуне, вероватно их она није лично позвала пре три године да дођу, кажем вероватно, мада не бих ставио руку у ватру, али она јесте – дала гаранције. Државне. Писмене гаранције. Да могу да дођу. Да су добродошли. И да ће српска држава учинити све да приредба буде најуспешнија. Важнија од промовисања нове класе Српске војске.

Јер то вам је као кад неки спортски савез јавља влади како би Србија могла бити организатор Европског првенства у тој дисциплини – па да држава види да ли јој је то у интересу, да они учине понуду да домаћин буде Београд. Тако је нама Ана Брнабић довела Европрајд. (Знамо, наравно, да се она још не би усудила на то сама. И знамо да је велики забранитељ, главни покровитељ, али ваља се у овој причи, ипак, држати неког реда и државних улога.)

Шта је успех те операције? Чињење ЛГБТ видљивим, како она која долази из те заједнице зна да треба да се каже. Да би било нормално да се оно што ми сматрамо морално ненормалним – озакони.

Кад се разумело да ће постати јасно да је особа с највећим овлашћењима у држави Србији (зло)употребљавала своје надлежности, а која је по трећи пут именована за мандатарку за састављање – владе Србије, онда је послата на Косово. Што је врхунац ироније и понижавања народа. Косовских Срба посебно.

Колико год је у првом ЛГБТ-послу Ана Брнабић свој на своме, толико је дати њој да брине о Косову бесловесно да човек просто не зна шта да каже на то. Жена ће, извесно, показати хиљаду пута већу емпатију према било ком, а посебно једном, јадранском острву где има викендицу/вилу, шта ли, него према Грачаници, Пећкој патријаршији, Дечанима или Богородици Љевишкој и свим спаљеним светињама.

Страх у костима косовских Срба

Особа 1 која није могла на митингу у центру места да се сети да се не налази у Јаркову него у Јакову, делу Београда тридесетак километара од места где је одрасла, свакако не може да нађе ништа у Великој Хочи. А Срби с Косова од њеног обећавања помоћи могу само да осете страх у костима. Већа су им мотивација да бране своја огњишта албанске претње, него помоћ обећавана од Ане Брнабић.

Кад би се у Отвореном Балкану бирала мис Анти-Косовка Девојка, Ана Брнабић би победила без сумње. Добро, она у томе и не види проблем. Никад јој не би пало на памет да је Косовка Девојка њен идеал. Зашто би? Али то јесте наша драма. Ми видимо да она у томе не види проблем и нормално би нам било да она сама каже, шта ја радим с овим народом – одлазим. Они „нису моја шоља чаја“, тако се то некако ваљда рекне енглеском изреком. Или, ако се она сама не сети, да је одведу одмах – они који су је нама довели на то место.

Али они који су је довели неће је одвести. Зашто би, кад им тако добро иде. Они су све ближе закључку да се од Срба може направити маса која ће Косовку Девојку без буке бацити низ реку Ситницу и с љубављу пригрлити Анти-Косовку Девојку. Очекују да се то деси. Колико сутра. Неће бити ни оног жала Ђуре Јакшића: Ана точи, Ана служи, ал за Косовком Девојком срце тужи… Ко данас чита пијаног Ђуру, док је свет опчињен породичним размирицама краљевске породице над гробом добре Елизабете. И док наша премијерка са партнерком отвара важне изложбе у Музеју савремене уметности.

Ана такав однос према Косову одавно чини видљивим. Ако погледате њене јавне објаве у време вишегодишњег вођења српске државе, видећете да је више смислених речи о српском Косову рекао онај неморални тзв. посредник Мирослав Лајчак него ова „српска државница“. Њему се нешто могло омаћи. У неком тактизирању. Њој не. Ни у сну. Косово и Ана Брнабић су два света. И не могу се саставити ни у вечности. Јер те линије се не усмеравају у истим правцима.

Продаја народних интереса

Свакоме је давана власт у Србији. Многи је владар успевао да своју вољу за влашћу спасава продајом народних интереса. Али ово… Ово досад није виђено.

Читав пројекат Ане Брнабић заснива се на понижавању народа. У сваком сегменту. Особа 1 (можда би требало Родитељ 1) никад није показала да има нека знања која би била корисна држави, па и народу. (Занимљиво је да и онај ко је директно довео А. Б. на прву политичку функцију у Србији никад и нигде није рекао за своје оца и мајку, Родитељ 1 и Родитељ 2, а да му не смета да ће то за „нашу децу“ из политичких кампања, његове и наше унуке, бити стандард.)

Дакле, бити лезбијка ипак нису знања за вођење иоле озбиљне државе, ма шта о њима мислили „борци за људска права“. Њен политички таленат је смехотресан. А ако овако настави, бивши радикали би од ње могли направити владара који ће угрозити историјски значај Николе Пашића. Кад Србија постане узорита ЛГБТ-држава, захвални ЛГБТ-народ моћи ће јој, оправдано, подићи споменик поред Пашићевог. Само већи и модернији. И у бојама у које је она увила Београд 2022.

А сваке године ће се од 12. септембра одржавати Велика ЛГБТ – српска недеља, као Велика недеља пред Ускрс, која ће кулминирати 17. септембра кад ће цела Србија бити угурана испод велике ЛГБТ-дуге. Иконе са ликом Ане Брнабић стајаће поред сваког олтара у ЛБГТ-храму. Школе неће радити, на факултетима ће се организовати примање нових ЛГБТ-чланова, а у премијерском кабинету ће се одржавати затворена журка са које ће до јавности стизати само ексклузивни селфији.

Нећемо даље о „дугиној будућности“. Ако Ана Брнабић тако гледа на нас – као средство да њена ЛГБТ-видљивост буде „сваког дана у сваком погледу све већа“ – шта нам остаје? Да се сетимо њеног одговора „Рио Тинту“. Као што је све било лаж што је из владе долазило о „забрани Европрајда“, на истој врсти тактике је заснован наводни раскид државе Србије са „Рио Тинтом“. Испоставило се, сетићете се, како не да премијерка и власти немају везе с тим „прљавим послом“ него да се она сусретала с корпоративним угледницима, у Лондону ваљда. И најнесебичније их подржавала да наставе тај велики пројекат.

Испоставља се да „Рио Тинто“ наставља с радовима као да храбра премијерка ништа није рекла. Односно они се држе оног што им је она рекла. Знају да она народу никад не говори шта се збива. Застој, ако се мало боље обавестите, нема везе с њеном предизборном „одлучношћу“, него са међукорпорацијским односима и нагодбама. Не будимо смешни. Кога штити Ана Брнабић, тај може бити сигуран да је остављен на цедилу неком спољном интересенту.

Онај коме Ана Брнабић помаже је продан

Ускоро ће нас стићи још неки антидржавни радови Ане Брнабић. Њена влада је потписала нови (тајни) споразум са Светском здравственом организацијом у коме се, по чињеницама које се знају, српска држава ставља у положај толико подређен и опасан да су готово све афричке државе одлучно одбиле да у таквом положају буду. Опет ћемо се изненадити кад нам неки ликови бану у Београд и затраже нешто за шта ми мислимо да им – не дугујемо. Али влада која се зове српска потписала је. Иако ћути као заливена о четири биолабораторије – по оном чувеном свету предоченом списку 336 – које финансира и контролише Пентагон.

Ана Брнабић је била у Женеви да нам донесе НВО иза кога стоји Клаус Шваб, лично, и који се зове – Четврта индустријска револуција. Не знамо шта из тога може да произађе, али ако пратите радове наше премијерке која је обучена у Наледу (Национална алијанса за локални економски развој), једног дана ћете сазнати тако – да ћете се запрепастити. Али биће касно. А она ће опет, уз помоћ СНС машинерије, играти улогу особе која „појма нема“.

По истој логици, доћи ће дан и кад ће се онај који, за српску јавност, „стоји“ иза Ане Брнабић бити запрепашћен. Али она ће по природи свог правог посла и прве обавезе – поступити исто као и у дилеми – Европрајд или држава Србија. У пословима које раде особе овог профила постоје прве ствари и деривати. Интерес Србије у њеном послу никад не може и неће бити прва ствар. А деривати се „у воду бацају“.

Може случајно да се поклопи интерес народа и његове премијерке. Али само случајно. И да будемо праведни, она и нема никакав дуг према српском народу. Јер он њу никад није ни за шта изабрао. И она зна, толико зна, да је неће ни изабрати. И поступа потпуно нормално, кад је незахвална народу који о њој досад није мислио ништа. Ништа. Празнина, за коју се чекало да прође. И ваљда да не однесе са собом и државну, Јованкину вилу. Иако смо имали таквих срамних примера, не морамо од тога да правимо државну традицију. А и она је задужила толике, неконтролисано располажући моћима власти и буџетима, а како се појављивало у јавности и у корист неке њој врло блиске (Особе 2, Особе 3). Па неће остати на улици.

После свих ових Аниних успешних антисрпских операција сетимо се старе добре изреке: Ако те неко једном превари, на њему је непочинство. Ако те превари и други пут, криви сте обоје. Ако те и трећи пут превари, ти си будала, с којом свако може да ради шта год хоће. Није лоше имати то на уму, док чекамо да Ана Брнабић оде и понесе са собом оне законе које је њена влада изгурала упркос томе што је то био очигледан сукоб интереса.