Слободан Рељић: Амерички поглед на Русију – од Бжежинског до Бугајског

Не да се Јанушу Бугајском. Још кад се сад суочио и са овим самитом Русије и Африке у Санкт Петербургу, могао је само да закука. Толико је чинио и чинио, чак му се могло учинити да ће досећи и престићи велика достигнућа највећег међу Пољацима у егзилу Збигњева Бжежинског, и онда – пад.

У омражени Петербург дође 49 афричких делегација и 17 афричких лидера да се с Путином „договарају о економским, политичким и хуманитарним питањима“. Шта је то, богаму, него лицемерје, рећи ће Бугајски. Ништа не може бити смешније од тога, филозофира он у изнудици – да се „неколико афричких“, а богами у другим приликама и азијских и латиноамеричких лидера, „удварају руском председнику Владимиру Путину“.

Бугајски: Русија „неуспела држава“

Бугајски стварно има разлога да виче до неба јер је у септембру 2022. објавио да је Русија „неуспела држава“ – Failed State: A Guide to Russia’s Rupture био је наслов књиге. И он, практичар кад су Руси у питању као и Бжежински – уз ту констатацију о паду додаје „водич за распад Русије“. Да се ради на томе да неуспело постане још неуспелије, или тако нешто.

„Покушаји да се Руска Федерација трансформише у националну, грађанску или стабилну империјалну државу су пропали‚“, јавио је свету Јануш Бугајски. И: „Парадоксално, иако је Владимир Путин преузео власт како би спречио распад Русије, можда ће остати упамћен по томе што је убрзао пропаст земље“. Многи су се, од Бориса Џонсона до Бајдена и Владимира Зеленског, обрадовали том проналаску изванредном.

Наравно, Бугајски је, да би ствар била јача, разматрао факторе који доприносе могућем колапсу руске државе, међу којима су недостатак економског раста, оштре социоекономске неједнакости, неповерење у владине институције, регионални и етнички препород, и однедавно, утицај руске инвазије на Украјину у фебруару 2022. Узимајући у обзир значај тог распада у регионалном и ширем смислу, он предлаже стратегије које би САД и друге западне силе могле применити у управљању утицајем Русије у паду. Одлично осмишљен водич. Само такав. Али неки то не читају. Дошло време непоштовања вашингтонских консензуса.

И да није „неписмених“ и лицемерних вођа по Африци, Азији и Јужној Америци, да је у свету више бугајски-смарт лидера који би могли да прате Бајдена, велики пројекат вишег сарадника Џејмстаун фондације из Вашингтона ишао би као по лоју. Овако, они који не читају Бугајског, „самопроглашени активисти за антиколонијализам и антирасизам“ и „који отворено подржавају империјалистичку, расистичку и колонијалистичку руску државу – или барем остају неутрални“ – предводе девет десетина светског становништва.

За једну „палу државу“ добар резултат! Нешто (!?) бољи од Сједињених Држава с којима је у овом одлучном тренутку једна десетина светског становништва. Кад се квантификује, што су на Западу увек волели, резултат је отприлике 9:1.

Истина, Бугајском се не може приговорити да није на време приметио „руско зло“ и упућивао гласне опомене настојећи да се то не претвори у „руски малигни утицај“.

Кад је 2004. објавио књигу Cold Peace: Russia’s New Imperialism („Хладни мир: нови руски империјализам“) његов велики узор је то похвалио како се већ таква дела хвале: „Ова важна и правовремена књига биће шок за већину читалаца. Она јасно разоткрива оно што је већина америчких креатора политике, од Беле куће наниже, игнорисала: наиме, да се политика Русије према земљама бившег совјетског блока још увек спроводи под утицајем злокобне империјалистичке носталгије. Не знам ни за једно друго дело које тако ефикасно комбинује анализу са до сада непознатим и веома осетљивим подацима.“ (Збигњев Бжежински)

Бжежински: Никако Украјину у НАТО

Додуше, сам Збигњев у свом чињењу није ни близу добацивао до Јануша…

У немачком „Шпиглу“ 2015. Бжежински је говорио да будућност Украјине види у Европској унији, али не и у НАТО. Чак је разумео да би Москва требало да добије гаранције да Украјина неће постати чланица Алијансе. У „Фајненшел тајмсу“ 2014. је већ написао да би за Украјину најбољи био „фински модел“ (то је Финска пре уласка у НАТО) што је значило да „не би требало да учествује у било којем савезу који Русија доживљава као претњу“. Ту се види колики је прогрес бугајски-генерације у односу на старе јастребове. Збигњев би данас једва добацивао до голуба.

Очигледна је разлика између хладноратовског „јастребашења“ – где су Руси велики проблем, али противник за респект – и конквистадора у монополарном свету где је свака мисао која не прати амерички диктат слепо – недопустива.

Те 2004. уз помоћ Бугајског распојасани „Вашингтон тајмс“ је кликтао: „Стаљинистичка прошлост наставља да врши хипнотичку чаролију на мушкарце у Кремљу, а г. Бугајски је у праву што позива на будност“.

Додуше, „Форин аферс“ јесте разумевао књигу као „оптужницу руске пост-совјетске спољне политике“, али „чак и они који руску политику виде у мање црно-белим терминима научиће много из овог систематског, информативног третмана односа Русије са сваким делом овог региона – од Белорусије до Хрватске, Естоније до Бугарске“.

Русификација колонијализма

Кад читате Бугајског јасно видите да би и за њега и за Америку било боље да су, бар, остали на позицијама Бжежинског.

Кад је угледни саветник америчких председника ширио идеје могао је очекивати подршку корисних идиота којих је Америка излегла широм света, али кад данас пропагандиста који се заогрће потпуним анти-знањима о противнику завиче, то могу да подносе само идиоти. И то не они у старогрчком смислу те речи.

Приповеда Бугајски како ће и самит БРИКС, окупљање економија у развоју Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке који се одржава у Јоханесбургу од 22. до 24. августа – „потпуно игнорисати трајни руски колонијализам“.

Досад су се са Запада сетили да Русе оптужују да су фашисти, шовинисти, националисти – али колонијалисти, то је већ нова улога. Тога се ни Холивуд није досетио. Иза тога ваљда остаје да их се оптужи да су они водили Крсташке ратове. И – убили Христа. Дабоме.

Из таквог тока мисли изводе се смехотресни закључци како влада Јужне Африке „настоји да убеди аутохтоно афричко становништво, које је генерацијама патило под расистичким системом апартхејда, да је Русија лидер ‘мултиполарног’ света против ‘америчке хегемоније'“.

Шта влада Јужне Африке има да убеђује становништво – па апартхејд је укинут 1990, а Нелсон Мендела је 1994. изабран за првог црног председника државе. Велики део данашњег становништва ове државе су сведочили то – и знају боље од Бугајског шта је ту било и на шта је личило, а и каква је улога Совјетског Савеза/Русије била. А каква „демократског света“.

Бугајски доказе за „насилно империјалну и колонијалну природу Руске Федерације“ налази у Ванкуверској декларацији коју је у тотално антируској атмосфери 4. јула 2023. донео ОЕБС. Питај мог брата лажова, рекао би народ.

Нације које пате Бугајском не верују

Истина је, и за то вам нису потребна никаква сложена и велика истраживања, да је основ ове сарадње Русије и Африке успостављен кад је „СССР помагао афричким земљама у борби против колонијализма“. А данас се налазе пред истоветним терором Запада па се „Русија и Африка противе коришћењу климатских питања, заштити људских права у непристојне политичке сврхе… Русија се не залаже за самоизолацију, већ за сарадњу равноправних држава, а Африка постаје нови центар моћи“, рекао је Путин у Санкт Петербургу.

И – Русија ће увек поуздано испоручивати пољопривредне производе, а у наредна три до четири месеца бесплатно ће обезбеди од 25 до 50 хиљада тона житарица. Колико се енергије и ресурса троши на објашњење да одсуство потребе Запада и Украјине да испуњавају услове уговора о транспорту житарица не омогућава Русима да уговор продуже! Уместо да испуне обавезе које су потписали, Американци и западна фаланга оптужују Русију да шири глад у свету.

„Све нације које су патиле и осетиле угњетавање Москве морају покренути кампању у постколонијалном свету како би објасниле дезинформисаном становништву ко је Русија“, виче Бугајски. Али те нације пате и осећају угњетавање – од Америке, а пре тога највише од Велике Британије која се хвалисала да је краљевство у коме сунце не залази: да, кад на западној страни пада, на источној излази.

Иако живимо у хиперактивном светском дезинформативном поретку те чињенице не могу бити уверљивије кад их поставе да дубе на глави. А Бугајски и братство задужени да „објасне свету“ не умеју другачије. Њима савет Марка Твена није усвојив. „Боље је да ћутиш и да те сматрају за будалу, него да проговориш и тако отклониш сваку сумњу“. Боље, али некад неки не могу да раде боље ни за своје послодавце ни за себе.

А Африка, Азија, Јужна Америка, а богами и све шири слојеви на Западу – немају жељу ни потребу да их више слушају са страхом. Бжежински бар није имао тај проблем.