СЛОБОДАН МИЛИЋ: ЗАШТО ПИШЕМ

Данас, кад океани и мора на обале светске избацују тоне и тоне стихолике прозодије – стихоликог отпада, ја сам се дрзнуо да пишем онако како су писали најзначајнији српски, руски, остали словенски песници и метафизичари енглеске поезије XVII века. Користећи метар и риму, класичне стихове и строфу.

Још од малених ногу привлачила ме лепота коју сам запажао у спољашњем свету у тзв. стварности. Складност и ритам, алегорије и метафоре народних песама, маштарије и распричаности наших народних приповедака, које сам слушао од родитеља, уврежили су се у мојим осећањима, души и духу, и од тога не желим да се ослободим. А и не могу, па пишем да бих се надовезао на лепоту и истину које су уграђене дубоко у мени из тих древних прича и певања. Нисам рођен да пратим помодности у поезији, јер све су то преваре, опсене и лажи. Стекао сам огромно искуство, пре свега емоционално, национално и патриотско, слушајући народне песме и приче око огњишта или шпорета, посебно за студених зимских ноћи које су се белеле од месечине или снежног покривача или ме хватала вртлоглавица од њиховог помешаног сјаја. Радње прича и песама разлегао сам по таласастој снежној белини притиснутој зимском тежином, биле оне стварне или натприродне. Много сам волео приче о ђаволима, вештицама и свим другим бајковитим бићима, при томе сам се страшно плашио, нисам смео провирити нос кроз врата да погледам у ноћ.

Тада је почело нешто да ме гони да се латим пера иако још нисам знао да пишем. Измишљао сам песмице или причице – бајке, и тобоже их записивао кружећи оловком над папиром, а мајка би се смејала мојој досетљивости. Још се сећам косих танких, усправних дебелих, надесно савијених. Дивио сам се и заносиле су ме шаре ћириличних слова поређаних као неки бисери у стиховима народних песама, посебно прво слово које је било изразито велико и изрезбарено и најчешће обојено у црвено. И сада често у сећању круже стихови уз музику незграпне вејавице и пуцкетање, и те огромне речи груписале су се негде у мени и знао сам да ће једног дана букнути у виду ружичњака или цветне алеје. Тада је у мени почело да куца било, било – демијург, почела је да бије народна песма, прича, загонетка, почело је да бије било историје српског народа.

Када се наруши моја унутрашња равнотежа, равнотежа душе и спољњег света, стварности насртљиве и мисли, рука посегне за пером и настаје песма. Ту равнотежу код песника углавном нарушавају „радост и страдање“, јер песници морају подједнако да се радују и да страдају. Нема теже тамнице и лакше муке од писања стихова. То је права унутрашња борба и рвање са чувеним каменом унутар себе. А ако песника не гони неки ђаво да пише, боље да остави перо, јер давно је речено да је песник у служби ђавола.

Питање за кога пишем, пре свега, коме упућујем ово што пишем, главне су моје дилеме, а то су питања свакога песника. Ја сам, бићу искрен, много пута застајао и питао се за кога пишем.

Пишем за себе супростављајући се насртљивој стварности која је једина константна као време и прати човека од колевке до данас, до одласка. Она једино угрожава његову унутрашњу стварност. Пишем и за оне који ће рећи да исто мисле овако како сам ја написао.  Пишем из унутрашње потребе и туге јер нека сила гура онај велики камен у мени самоме и део енергије великог рада претвара се у речи, реченице, песме. Пишем из необичне и непознате љубоморе према Библији и Достојевском. Пишем јер ми се чини да управо то није написано.

У свету су се догодиле велике промене, не само у последње време, које су посејале много више зла него добра, па је та историја и негативно деловала на саму поезију. Догодиле су се, дакле и брзе промене у тражењу новог израза, форме, језика, идеја, а што је најглавније рађа се нови језик. То све читалац није могао да прати јер је понуда била насртљива и неразумна, а он, читалац навикнут на постепено улажење у поезију. Песници, за разлику од филозофа који руше претходне системе, настављају где су други стали.

Савремена српска поезија, барем она која нас запљускује из новина и часописа, почиње са ледине обрасле у коров, маховину и закржљале драче, а која сама по себи мора бити закржљала и никаква. Овде морам да нагласим да поједини истакнути критичари стављају нагласак на овакву поезију с обзиром да су плаћени од „демократских“ ментора са стране, како би се стекао утисак да Срби немају поезију и да се силни епски огањ или притулио или потпуно угасио.

Стварност која нас притиска, која је насртљива и немилосрдна, не може ни у поезији да изроди ништа добро јер песник се, тражећи нова средства и изразе, изгубио: само ретки дају нешто ново а њих је данас, и код нас и у свету, мало.

Данашњи критичари, уместо да обзнане да данашњу поезију сатријеше угледања, подражавања, а пре свега нерад, кривце траже међу читаоцима. А читалац је немоћан да пробије дебелу маглуштину коју је створио тзв. слободни стих, сечена проза, стихолика прозодија. Данашња поезија нема онај минимум садржаја са извесним емоцијама.

Такозвани и самозвани нови критичари тврде да се сам простор поезије смањује и да је све мање места за песму, што није тачно јер је њен простор од њеног почетка до данас исти: суштина и тајна појаве и постојања.

Када сам имао пет година питали су ме шта ћу да будем кад порастем и шта би волео у животу да постанем, казао сам да бих волео да пишем као Марко Миљанов.

Постао сам какав-такав песник, постао сам оно што сам желео, што сам морао да постанем по неком невидљивом усуду, од детињства, и стигао сам захваљујући томе што сам увек писао оно што мислим и осећам.