СЛОБОДАН МИЛИЋ: Накарадна награда, накарадни романи

Да почнем како треба: “књига је много а нема што да се чита”. Ово је наша књижевна збиља. Да додам и то да власници НИН-а, жирији и добитници награде имају маште колико и воденички точак. Наравно, част малим изузецима. Нема право нико да се љути.

Карактеристике наше књижевности, и не само наше, од када пада под ноге демократије, копрца се са малим покушајим литературе, али то је само батргање упразно. Мислим на период од деведесетих до данас.

Наша књижевност била је увијек везана за НИН и његову награду. Добитнику награде је отварала пут у свијет, у врхове књижевности. Слава, превођење, огромно читање и тиражи од десетине хиљада, уздизале су добитника у неслућене литерарне висине.

НИН од када је престао да буде свој НИН, и наш, нашао се исто под ногама демократије. Сигурно га је купио наш човјек који покрива стварнога и странога купца. И тај страни купац недјељником диригује антисрпски.

Сјећам се када смо једва чекали петак да стигне НИН. Био је европски недјељник. Данас у Подгорицу стигне двадесетак примјерака, а питање је колико се прода. Једном човјек може да се опече и, купи, други пут не.

Уредници и новинари који раде тамо о нашему јаду, обезбијеђена су примања независно од продаје, само нека раде против Србије и српске књижевности. Но доста о бившем недјељнику а садашњем мртвацу, лешу.

Од деведесетих година нема једног романа или збирке поезије који би изазвали критичаре и читалачку публику. Нема једнога важнога догађаја да тргне устајалу књижевну и пјесничку устајалу бару. Нажалост све године личе једна на другу, као и амебоидни, бескрвни романи.

И док ово пишем, огласише се књижевници, и то наши најважнији, да ће у будуће бојкотовати конкурс за НИН-ову награду. Добро је и, пожељно је било да се то деси и након тридесет година. Да напоменем овдје да и Горан Петровић није добио награду за најзначајнију књигу.

Многи људи (народ) били су заведени демократијом којиу су очекивали као озебао сунце. Као што видимо, озебли смо дебело по свим питањима. Чак и по питањима опстанка. И за то за сада нема лијека.

Годишњу продукцију романа увијек би претресо жири за НИН-ову награду. До деведесетих решето је било веома добро. Сијало се добро и готово праведно и правилно. Дешавало се да један роман добије а други не због извјесних нијанси, и ако су оба заслуживала. У социјализму жири је био и моралан и на високом нивоу. Али да се гријешило омаловажавајући остале романе није.

Присјетимо се овдје, да је између два рата објављено много романа а преживјеле су Сеобе друга књига, Покошено поље и још један или два.

Трагедија је код наших писаца и пјесника, што по сваку цијену хоће да имају обрасце западне литературе. То је печат неваљалства које ударају на своје дјело да би се допали западним критичарима. Видјели смо како је Великић прошао код Стевана Кордића, а добио је двије НИН-ове награде. Присјетимо се да му је у Бечу био плаћен боравак само да пише како њима одговара. Несрећа од ове лудаче Србљановић за потребе наших вјечних непријатеља писала је драму о Гаврилу Принципу као убици.

У овим текстовима увијек треба полазити од себе. Живио сам на селу и сваке вечери слушао приче баба. Но, и моја Мајка је лијепо причала приче. Баба Сава је причала приче тешких садржаја и увијек сам се плашио. Овђе морам да позовем у помоћ Леонида Леонова. “А свако је од нас, младих људи, имао своју бабу, своју Арину Родионовну која нам је, сигурно, не мало пренела у зимским вечерима с уста на уста, из ока у око, дарујући нам непроценљива златишта родног језика, народног говора…”

На крају, да кажем, да се и у Културним додацима дневних новена, да би се попуниле празнине, закрпе безвезним пјесмама, тако да читаоци и наши и страни мисле како Срби немају пјеснике и поезије. Додуше врло мало.