СЛОБОДАН МИЛИЋ: ЕВНУХОВСКИ НАСЛЕДНИЦИ И НАСЛЕЂЕ (Борхес није придев)

Да ли је Борхес постао придев и да ли се може о томе говорити да је борхесовско као што је мановско или чеховљевско, кафкијанско, сартровско… можда су присталице овог погледа на Борхеса надвладане оним другима који сумњичаво врте главом када је у питању значај Борхеса као књижевника. 

Ја ћу овде да се укључим, не као помоћ евентуално моме страху од ових редака, оно што је казивао и писао велики аргентински и пољски писац Витол Гомбрович. Нисам срео да је неко оспоравао његове осврте на Борхеса или су можда намерно прећуткивани као једноставни памфлети, (не)ваљани, или су се плашили од самог Гомбровича. 

Да видимо како га види Гомбрович. Он је Борхеса уважавао можда као естету, стилисту али има велики анимозитет према њему. „То је књижевност за књижевнике, као  нарочито писане за чланове жирија, то је кандидат баш као што треба, апстракционист, сколастик, метафизичар, доста неоригиналан да би нашао већ угажен пут…“ Зар нас ово не подсјећа и не важи за једног нашег (не)оригиналног борхесовца?

Кад говори о „суштини метафоре“, а то је било омиљено предавање Борхесово, каже да су то мртве мисли далеке од „истинског“. Завршићу ово делимично Гомбровичево писање о Борхесу констатацијом: „Шта је у поређењу са сартровском планином открића један аргентински Борхес, укусна супица за литерате“. 

Чини се да је већи значај оног Борхеса који је извршио невиђени утицај на књижевнике и литературу хх века од значаја Борхеса као писца – песника. Феномен борхесовског утицаја је пресуднији техником, формом, поступком него песничким и прозним значењима. Његов значај треба тражити у његовој поезији, никако прози. 

Зато се намеће питање да ли може стати уз Бекета, Јонеска, Мана, Чехова. Уз прва два писца не знам, уз Достојевског и Мана изгледао би као кепец. 

Читајући оно што пишу о бесмртности Достојевски и касније Борхес, дошао сам до закључка да је Борхесова бесмртност рахитична и да такву бесмртност ја бих покушао увек да избегнем. Препуштам читаоцима да се сами увере. 

Борхес је од песничких књига управо истицао ону о Буенос Ајресу која говори о родном граду (крају), гробљу, граду најзанимљивијем на свијету, или је незаобилазан по злочинима војних хунти који су се десили у њему, по градским убиствима, тако да је Борхес прави локал-патриота. 

Да ли је тачно да се свет литературе своди искључиво и једино, бежећи од стварности, на оно што крију књиге, списи, анали и библиотеке које су „подстицајније од животописа родног краја или било каквог домаћег колорита“. То што је био слеп и удаљен од видљивог и стварног света не значи да је у праву. То је Борхесу било једино искуство и он је једино тај свет могао да прерађује, прилагођава својим „мозговним комбинацијама“, комбинује уносећи маштарије, ироније са чувеном метафором. 

Као објашњење претходним редовима цитираћу самог Борхеса. Он је „Свеопшту историју бешчашћа“ и „Историју вечности“ само одбацио као: „Неодговорну игру једног стидљивка и испод дар-мара нема ништа. Ништа до привида, до површине одраза“. А Луиз Харс контатује: „Без сумње, до извесне мере – његове самокритике су ваљане – има право. Упркос неком поготку, ту и тамо, починио је неку врсту подвале тиме што је својатао и фалсификовао туђе приче умјесто да измишља своје сопствене“. Као да се ово односи на нашег познатог Борхесовца! Да није Данило Киш радио ово исто, на шта је указивао својевремено и благовремено један од највећих духова српског народа Драган М. Јеремић, и за истину платио. Платио је зато што је био у праву, литерарни евнуси преживе све. 

Ја ћу читаоце овог текста да упутим на мајсторско Борхесово преправљање, преотимање идеје, касапљење туђе приче да би се створила своја без по муке. Једноставним и нормалним читањем Киплингове приче „Чудновати догађаји Мороби Џукса“ и Борхесове приче „Бесмртник“ доћи ћемо до резултата наведених у тексту. Да не говорим о поезији, његовим најзначајнијим појмовима које је узео из литературе претходника. Појам ТИГАР којег је преотео од Виљема Блејка и Малармеа. Појам двојник или оно друго ја, Ја и Борхес такође није његов. „Двојник игра изванредно значајну улогу у књижевности“, каже Едгар Морен. Није тешко утврдити да Борхес има везу са овом идејом: „Све што се повезује са двојником – сенка, одраз, огледало – упућује на смрт“. 

Но кад смо код огледала, а огледало је једно од Борхесових феномена, он га је директно преузео из Веда и Упанишада, скоро дословно, не само као идеју.

Почео сам са Гомбровичем и завршићу са његовим писањем о Борхесу. „Ох, али мене не љути Борхес, ја бих се с њим и његовим делом могао некако да се договорим у четири ока… нервирају ме борхесовци, та армија естета, цизелатора, зналаца, посвећених у тајну, часовничара, метафизичара, мудраца, сладокусаца… Тај чисти уметник има немилу способност да мобилише око себе оно што је најгоре и највише евнуховско“. 

Да не важи случајно ово за београдску и загребачку борхесовску школу, за веште подражаваоце и преправљаче туђих текстова. Борхесовско не иде уз мановско, поготово не уз чеховљевско, никако. 

 

Подгорица, 15. јун 2006. год.                                           СЛОБОДАН МИЛИЋ