СЛОБОДАН ЈАНКОВИЋ: Зашто опет на Ковића?
Шта је формално проблем са избором у звање др Милоша Ковића? Нема га. Милош испуњава све критеријуме за избор у звање редовног професора. Проблем је у другом.
Шта је то друго? Да бисмо разумели шта се то дешава на одељењу за Историју у Београду, треба разумети околности у којима до изгона долази.
Србија је у стању духовне окупације у којој је Герхард Шредер (први немачки кацелар после Хитлера који је наредио ратна дејства немачке војске и то баш против Србије и Црне Горе), радо виђени гост власти и ове године. То је земља у којој су намирене све лакиране бубашвабе и бубашвабице свикле на апанажу у замену за блаћење Србије и Срба. Србија је земља у којој су поготову просвета и култура још од 2001. године под мањом или већом контролом пионира постхумане мисли, који проповедају све од школигрице до сексуалног изопачавања деце, само не педагошко образовање и васпитање деце и омладине.
У таквој духовно окупираној Србији, чији је део територије и под војном окупацијом (Косово и Метохија) затирање сваке мисли о слободи, која је у сржи нашег заветног идентитета, насушни је задатак посленика постхумане натистичке визије Србије и српског народа. Ко омета тај задатак? Ометају га слободно мислећи људи, који ´кваре омладину´ јер је уче о значају наше историје, која таква каква је, даје за право српском народу да се има чиме поносити и на шта угледати. Ковић и слични њему, као и колеге претходно изгнане са одељења и можда још многи за које не знамо, криви су јер указују да је Косово најскупља српска реч. Криви су јер са студентима ходочасте по светој српској земљи, где се Христос стално изнова разапиње. Криви су јер их уче да се човеков живот, како су још стари Грци знали, може оценити тек на кончини, по истрајности у добру.
Пре пар година, на оснивачкој скупштини Покрета за одбрану Косова и Метохије у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима, Милош Ковић, тада изабран за председника покрета је говорио о томе како су ту окупљени људи који су независни од политике, јер имају сопствена примања. Између осталих, том приликом се за реч јавио парох сланачки, о. Раденко и очински упозорио да се чувамо непријатеља и не хвалимо тиме да смо финансијски независни јер би могли да се постарају да то више не будемо. На то ме, поводом нове епизоде изгона Ковића са Филозофског факултета, подсетио један пријатељ.
У друштвеним наукама, а тиме и у историји, учи се да се расправа води аргументима или о ваљаности изнетог става , а не нападом на личност која је тај став изрекла. Ипак, ипак, иста учитељица живота од самог почетка студентима историје објашњава и важност знања аутора одређеног списа, да би могли да разумемо са које позиције он наступа, шта жели да истакне, а шта евентуално прикрије и слично.
Како пише Никола Маловић, у тексту Постаје озбиљно, и пре је бивало тешко, за турскога вакта и жутоцрне монархије, па се како Његош вели „истурчи плахи и лакоми“ или пређе у царску вјеру (Види Пилипенду, Симе Матавуља). Плахи и лакоми су зарад власти у комунизму мењали веру за вечеру, убијали и брата. Данас обожавају Еуропство и натизам, али све то са обилатим приливом зелембаћа и друге валуте.
Ковићеви прогонитељи не случајно, су управо они који у српском народу виде тек биолошки отпад, који не знају који је то народ највише пострадао на простору бивше Југославије за време Другог светског рата, који могу широко да се осмехну натистима или ламентирају над чињеницом да је највећи српски херој Другог светског рата и високо одликовани антифашиста ђенерал Драгољуб Дража Михајловић рехабилитован.
С обзиром да се Милошев глас надалеко чује и одзвања, решили су да га оделе од посла, од финансијске независности и посебно од утицаја на младеж. Не дозволимо да изгнају у Ковића. Ако одбранимо њега, доћи ће час, да поново најбољи уче омладину и ´кваре´ је у очима постхуманих натиста. Нама можда није јасно, али налогодавцима лакиране бубашвабе јесте, да се борба за душе води понајпре у породици и у школи. Зато је борба за Ковића и разне Ковиће борба за слободну Србију, борба за све нас.
Др Слободан Јанковић
