Слободан Јанковић: Брутализација политике и културе
Да ли су отмица Мадура и бројне похвале каубојској политици општег нереда, непосредан одраз и вишедеценијског неговања антикултуре?
Уразговору с породицом, пријатељима и рођацима последњих недеља као опште место уочава се закључак да је свет утонуо у хаос и да се излаз не назире. Некадашња америчка интервенција у Панами, спроведена је против диктатора који је при том био и организатор нарко трговине. То је било званично објашњење, у којем су угрожена људска права била стављена у први план. Утолико је америчка отмица венецуеланског председника и јавно преузимање „наше нафте“ без преседана, као и претње Колумбији, Данској и Мексику, Ирану. Отмице бродова и прећутани наставци израелских бомбардовања циљева у околини су ‘додатак на скупоћу’. Прелазак ЕУ на ратну привреду и одрицање од сопствених извора економског развоја део су тог хаоса. Оно што изненађује је немали број људи који наједном оправдава каубојско понашање, тумачећи то наводним реализмом у политици. Претходно је израелско дводогишње сатирање Појаса Газе, као и њихов ангажман у Сирији и у Либану скандализовао људе широм света, али на политичком плану Израел није претрпео последице. Све наведено може се назвати брутализацијом политике. Зашто се оваква брутализација догодила?
КУЛТУРА И АНТИКУЛТУРА Негде око краја Другог светског рата чувени руски религиозни философ Николај Берђајев записао је „Живимо у времену у којем се истина не воли и не тражи.“ Шта рећи за данашње време?
Да диригент усмерава оркестар и одређује темпо, јасно је. Слично је и у политици. Велике силе су те које дају доминантан тон у међународним односима. Како у међусобицама, тако и кроз начине на које успевају или не успевају да наметну, одрже или изгубе утицај у некој сфери, политичкој, културној, економској или географској. Дакле, важни су и други, како ће реаговати на понуде, застрашивања и друге прилике. Хоће ли пружити отпор и какав? Све то опет зависи и од вредности које су шире прихваћене, од културе доминантне у овој или оној средини. Кинеска дипломатија не личи Француској, нити исто разговарају Енглези и Италијани.
Када је у питању део света нама најближи, тада се можемо сложити да је однос према хришћанству био тај који је превасходно обликовао друштвене односе, па и политичке. Начела личне слободе и људских права проистекла су из тог културног миљеа у коме се човек открива као биће створено са слободом воље из чега проистиче и његово достојанство које, дакле, не проистиче из сталежа, припадности слободњацима, робовима, племству или другој врсти друштвеног раслојавања.
Поред тога, неговање лепог, уређеног, са свим варијацијама од антике до данас, односило се на симетричност облика, одређени склад на слици, згради, у изгледу и усклађивање боја и значења у одређеној представи, песми, говору, телу и одразу душе. Наш велики философ Михаило Ђурић је говорио о више значења калокагатије, идеала лепог и доброг код Старих Грка, које је са хришћанством добило нове димензије. Сам свет се у старом аријевском или индоевропском језику зове мунд или украс, па су стари Грци користили реч са истим значењем — космос, тј. украс (отуда и козметика).
Међутим, поред лепог и складног још од давнина је постојала једна поткултура распусности, нереда или хаоса која се може подвести под дионисијски култ, који се у више облика испољава на различитим географско-културним меридијанима и временским периодима. Наталија Нарочницка је писала о мрачним извориштима Француске револуције, као суштински о освети темплара, удружених са савременијим облицима удруживања против француске круне и римокатоличке цркве. С Француском револуцијом дух несталног човека као мере, који је провејавао од ренесансе и касније појаве протестантизма, постао је кључан и подржан у дотада изузетно католичкој држави. Касније епизоде у тим променама, крвавих смена режима, све до Октобарске и других комунистичких револуција, све до оне Кмерске, идеја светковања профаног (онога што је изван храма, тј. освећеног простора) и обоготворавања човека, попут Стаљина за Илију Чворовића, наставила је да се даље развија у париским салонима и крчмама. Одатле, према итало-америчком мислиоцу и потиче један део идеја о похвали ружног и злог.
Жорж Батај, француски философ, рано разочарани католик и порнограф био је духовни учитељ Мишела Фукоа, само сировији. Тако је Батај био један од оснивача друштва и часописа Акефал (безглави на грчком), чији су чланови наводно имали међусобни договор да им се одсече глава, али нико се није нашао да буде џелат. Гвидо Ђакомо Препарата, итало-амерички филозоф, указује на Фукоову одушевљеност проклетством, крвљу и преступништвом, што су ставови преузети од његовог духовног оца, социолога и порнографа Батаја. Идеје које је он понудио, а Фуко запаковао, прихватили су амерички културни и академски кругови, које је за тако нешто већ припремила постмарксистичка и неомарксистичка мисао Херберта Маркузеа и других припадника Франкфуртске школе. Они, удружени са неоконзервативцима ће у паралелном деловању на јавној сцени преобликовати кључне вредности.
Оно што су породили, а што ће се вратити у Европу, јесте промена културне парадигме на којој се држао Запад. Тако се десило да је после пораза комунизма у Европи, на Западу започео период културних ратова против хришћанског морала и обележја. Деведесетих су били типични Божићни ратови — против честитања Божића и постављања божићне јелке, која се код нас и Руса још увек, због комунизма, везује за Нову Годину. Промоција лепог, изложбе мртваца у нафталину, слављење високо апстрактне уметности и тзв. концепт и скандал мајстора обесмислили су и сам појам уметности. Баш као што је порнографизација и проливање крви на великом екрану утицало на све мању емпатичност и отупелост чула широких маса.
ОД ПОСТМОДЕРНЕ ДО БРУТАЛИЗАЦИЈЕ Тријумф промењеног Запада ускоро се показао као надирање опште релативизације, а са њом и оне која се односи на границу. Савез Вашингтона са Ватиканом више није био потребан као морално дефинисан корпус снага против комунизма. Папство је пружило још неки отпор са Рацингером (папа Бенедикт XVI).
Релативност граница — отуда и талас нелегалних миграната које војска и полиција најчешће не застављају — постала је једна од компоненти глобализације, супранационалне интеграције и владавине. Релативизација и одушевљено ‘брисање’ граница је суштински удар на суверенитет и територијални интегритет, јер граница је увек између две суверене територије и самим тим представљала је изазов концепту светског или макар макрорегионалног управљања. Препарата је у том духу указао да постмодернизам значи да је „период рационалности, напретка, тачног и погрешног, период модерне, сјаја учености, завршен.“
С обзиром на то да граница осим што представља разликовање унутрашњег и спољашњег, чини и препреку поистовећивању тачног и погрешног, истине и лажи, нормалног и ненормалног, природног и неприродног, ружног и лепог, љубави и мржње. У свеопштем хаосу у којем се славило право на смрт, од абортуса до еутаназије, у Америци је понуђена реакција оличена у Доналду Трампу, ријалити менаџеру и мешетарском тајкуну. Новоговор у коме је демократија значила силовање Гадафија, вешање Садама Хусеина, уз санкције и бомбардовање Ирака, српских земаља, Судана и Авганистана, уништавање Хаитија, и дисциплинске атентате, отварање афера и све раширеније облике забране говора и мисли, замењен је брутализацијом у којој израелски министри отворено траже анексију палестинских територија, сатирање Арапа, промену режима у земљама које су им непријатељске, забране и санкционисање агенција УН и њихових запослених, убијање новинара под оптужбом да су терористи, као и отмицу танкера на отворено мору и председника једне државе, какав год он био.
Трамп и Нетанијаху су само збацили маску политичке коректности и рекли да отворено желе територије, ресурсе и да их правдање не занима.
ХАОС КОЈИ СЛЕДИ Отпор општој уравниловки са човеком без нарочитих својстава као узору, пружиле су велике силе. Пружила је и Савезна Република Југославија претходно. Историја ће показати да ли је на то била натерана или је то била самостална одлука тадашњег руководства. У сваком случају, долазак на власт елите у Кини, која је пожелела да контролише правац и видове глобализације, као и власти Русије и Индије, које су виделе да у подели карата за њих има само мрвица, довео је до промене.
Урушене вредности и култура на западу, оставили су рушевине, у којима је понуђена алтернатива, која опет витла ласом и прети, сада без политичке коректности, али и без вокизма, ЛГБТ наратива, који је велики део јавности на Западу одбацио. Конзервативци су понуђени као одушевљени проционисти, који ће подржати сваку акцију Израела и који ће уништити и стари поредак, не би ли силом приграбили што могу више у хаосу који се шири.
Отмица Мадура и није никакав рат, већ ефикасна криминална акција у којој су искоришћени обавештајни апарат, сајбер ратовање и специјалне јединице. Један део људи почиње да се диви сили и потпуном непоштовању права и реда, који су били наружени њиховом циничном употребом, да би сада били срушени. Такво деловање не може проћи без последица, како за оне којима право лежи у топузу, тако и за шире односе у свету. Куба је под вероватно највећим притиском до сада. Америка ће поново покушати јефтину превару са најавом преговора и припремом бомбардовања. Питање је колико ће још Кина имати стрпљења у таквом помамном делању Америке? Рат се шири. Једино што га може одложити јесу велике промене у самој Европи, победа снага попут оних које су на власти у Мађарској или Словачкој, као и смена режима у Израелу, која је све мање вероватна. Тек тад би нови консензус на светском плану могао да се договара. Дотле ће брутализам и антикултура жњети горке плодове.
