Слободан Иконић: Замка европских интеграција Србије
фото: European Union
Више од две деценије европски пут се представља као нужност, једини рационалан избор у свету у коме су све алтернативе погрешне. Иако се на том путу тражи да уђемо у процес који подразумева редефинисање сопственог државног питања.
Српска власт деценијама тврдо инсистира на европском путу, приказујући га као неизбежан стратешки циљ. Али стварност је другачија: ЕУ постаје инструмент спољне контроле, политичког алибија и економске зависности. Парадокс је очигледан: што се Србија више приближава ЕУ, то се њени суверени интереси све чешће компромитују. Свака обавеза према ЕУ, од административних реформи до имплементације тзв. међународних стандарда, значи увођење правила која нису увек у складу са домаћим интересима.
Долазак парламентарне делегације Европске уније у Београд, предвођене известиоцем Европског парламента за Србију Тонином Пицулом, јасно је показао да се односи Србије и ЕУ више не ломе на питању „техничких договора“, већ на фронталном раскораку у разумевању суштине политичких проблема у земљи, уз додатну проблематизацију самог известиоца, одбијања пријема и сусрета с њим, протоколарних гафова (избегавање, па обилазак изложбе о Јасеновцу у Скупштини Србије)…
Негативан одјек доласка Тонина Пицуле у Србију није последица „неспоразума“, већ дубоког историјског и политичког памћења. Пицула је у очима значајног дела јавности препознат као политички актер који потиче из ратног хрватског естаблишмента. Његово учешће у хрватским ратним структурама и изостанак јасног отклона од усташке традиције чине га политички неприхватљивим саговорником за земљу која је била директна жртва те идеологије. Због тога се његов долазак не доживљава као дипломатски гест, већ као провокација.
Председница парламента Ана Брнабић, након почетних тврдњи да посета није најављена, ипак је призналa да јесте, али да свеједно, делегација Европског парламента долази непозвана. Председник Србије Александар Вучић је оценио да у Београд долазе „мрзитељи Србије, и не желим да их видим ни да разговарам с њима“. Председник Србије ће се у то време налазити у Давосу, док ће Ана Брнабић бити у посети Естонији.
За опозицију и НВО сектор, долазак делегације представља међународну потврду да проблеми које годинама износе нису „унутрашња пропаганда“, посета се користи као полуга за теме избора, медија, притисака, институција.
Неповољни наратив
Овакве посете нису протоколарне. Европски парламент нема извршну моћ, али има нешто што је у политици често важније – моћ дефинисања наратива. Извештаји, резолуције и јавни наступи известиоца ЕП не производе непосредне санкције, али производе оквир у којем се Србија посматра. Тај оквир је, све је јасније, постао изразито неповољан.
И само време доласка делегације није случајно. ЕУ пролази кроз сопствену трансформацију – рат у Украјини је променио логику толеранције према „балансирању“, а политика стабилократије, чији је Србија била кључни пример, улази у фазу преиспитивања. Пицулина порука (чак и кад није експлицитна) гласи: „Неутралност без цене више не постоји.“ У том контексту, Пицула не долази да „отвара поглавља“, већ да провери има ли уопште политичке основе да процес опстане. То је суштинска разлика у односу на раније мисије ЕУ.
Европски парламент нема извршну моћ, али има квалитативну моћ у дефинисању европског дискурса о Србији. Пицула је јасно рекао да Србија неће моћи да постане чланица ЕУ без признавања независности Косова и без правно обавезујућег споразума у дијалогу. „Без потпуне нормализације односа између Косова и Србије, неће бити интеграције у ЕУ… дијалог мора резултирати свеобухватним и правно обавезујућим споразумом.“ Ова изјава је централна у његовим оценама и често цитирана као примарни услов на европском путу Србије.
Пицула је у свом извештају и дебатама у Европском парламенту истицао да је напредак Србије у кључним поглављима европских стандарда врло ограничен, посебно у вези са: владавином права; реформама јавне управе; слободом медија; нормализацијом односа са Косовом; и да Србија није испунила основне критеријуме за реално приближавање ЕУ.
Није се Пицула либио да јавно коментарише и унутрашњу политичку ситуацију у Србији: „Србија је остварила ограничен или никакав напредак на свом путу ка ЕУ… Србија мора да покаже да је стратешки оријентисана ка ЕУ.“ У исто време, он је упозоравао на опасности слабог одговора власти на протесте и недостатак демократије – што је додатно погоршало перцепцију његове улоге у Београду.
Многи у Србији, укључујући и државне званичнике, сматрају да Пицулине изјаве нису само политичка оцена, већ инсинуација о пристрасности и мешању у унутрашња питања. Премијер Србије Ђуро Мацут је оценио да је Пицула „наново покушао да утиче на унутрашње ствари“ и да је његова улога у Србији неприхватљива.
Извештаји, резолуције и јавни наступи известиоца ЕП не производе непосредне санкције, али производе оквир у којем се Србија посматра
За крајишке Србе Пицула је „потврдио себе као ’Серб-хејтера’ („мрзитеља Срба“)“ и они су позвали на дипломатску офанзиву против њега. Ана Брнабић, председница Народне скупштине, критиковала је Пицулу и поручила: „Пицула није ЕУ… Србија не жели унију коју он представља…“ и додала да Србија неће да се извињава за „Олују“. Овакви коментари додатно доприносе негативном одјеку његовог доласка код дела јавности.
Више од две деценије европски пут Србије представља се као историјска нужност. Као благослов који се не доводи у питање. Као једини рационалан избор у свету у коме су све алтернативе, по правилу, погрешне. Ипак, после толико година преговора без краја, условљавања без коначне форме и обећања без рока трајања, природно је поставити питање које се у Београду ретко изговара наглас: да ли је европски пут за Србију заиста благослов – или замка?
Благослов би подразумевао јасну перспективу. Јасна перспектива значи да постоје правила која важе за све, рокови који имају смисао и циљ који је достижан. За земље Централне и Источне Европе, европски пут је то и био: тежак, али коначан процес. За Србију, он све више личи на стање – не на пут. На стално „још мало“, које траје читаву генерацију.
Бесконачни процес
С друге стране, замка није нужно у томе што Европска унија поставља услове. Замка је у бесконачном процесу у коме се услови мењају, проширују и политички тумаче, док се крајњи исход не изговара јасно. Србија је испоручила Хашке оптуженике, прихватила реформе које су дубоко промениле њен правни и институционални поредак.
Данас се од ње тражи нешто што ниједној држави кандидату није тражено на исти начин – да уђе у процес који фактички подразумева редефинисање сопственог државног питања. Поглавље 35, које у случају Србије није техничко, већ суштински политичко и неограничено по обиму. Косово и Метохија нису једно од питања — они су централни услов читавог процеса.
Истовремено, Европска унија више није онај политички и економски пројекат из времена великог проширења. Данашња ЕУ је унутрашње оптерећена кризама, замором од проширења и растућим неслагањима међу чланицама. У том контексту, Србија се све чешће не доживљава као будућа чланица, већ као трајни кандидат – зона утицаја, али не и пуноправни део заједнице.
Европски пут је истовремено и огледало Србије. Многе реформе које се приписују „притисцима из Брисела“ јесу оно што би једна функционална држава морала да уради и без спољног захтева: независно правосуђе, слободни медији, контролу јавног новца, одговорну власт. У том смислу, проблем није у циљу, већ у начину на који се он користи – и у Бриселу и у Београду.
Тако европски пут постаје двострука замка. За Србију – јер улази у процес без јасне гаранције исхода. За Европску унију – јер губи кредибилитет претварајући проширење у политички инструмент без крајње тачке. Између та два губитка, налази се друштво које више не зна да ли иде негде или стоји у месту.
Најдубљи разлог тврдоглавог инсистирања на ЕУ путу лежи у страху од сувереног политичког избора. Преиспитивање интеграција значило би признање да је досадашња политика имала високу цену, а ограничене резултате. То би отворило питање одговорности – а то је управо оно чега се свака централизована власт највише плаши.
Један од кључних разлога инсистирања на ЕУ путу јесте његова функција унутрашњег политичког амортизера. Непопуларне одлуке – од економских до територијално-политичких – редовно се представљају као нужност наметнута „европским обавезама“. Тиме се одговорност систематски измешта: са Владе на „међународне обавезе“, са политичких одлука на „техничке захтеве“, са носилаца власти на апстрактни процес интеграција.
Таман мислећи да реакције на посету парламентарне делегације ЕУ са Пицулом на челу симболизују продубљивање политичких тензија око европског пута Србије и око перцепције ЕУ, Србија је показала да не одступа од максиме „ЕУ – без алтернативе“, истичући у први план предлог Закона о кохезији, који је усвојила Влада, као заменом некадашњег координационог тима новим оперативним тимом, малим функционалним органом од само 10 чланова, о чему је у јавности управо говорио министар за европске интеграције Немања Старовић, истичући да то представља веома важан искорак у правцу будућег чланства Србије у Европској унији.
Кохезиона контрола
Када се у бриселском речнику помене „Закон о кохезији“ и формирање „оперативног тима од десет чланова“, у Београду се то формално преводи као техничка припрема за европске фондове. У стварности, реч је о једном од најосетљивијих политичких захтева који је икада постављен Србији у процесу европских интеграција. Не зато што је компликован, већ зато што директно задире у начин на који се у Србији распоређују новац, утицај и моћ.
Кохезиона политика Европске уније није хуманитарна помоћ, већ строга финансијска дисциплина. Она подразумева да држава мора да успостави јасан, законски утврђен систем регионалног развоја, у којем се зна ко планира, ко одлучује, ко троши и ко контролише. За ЕУ, то је административно питање. За Србију, то је питање политичке контроле.
Најдубљи разлог тврдоглавог инсистирања на ЕУ путу лежи у страху од сувереног политичког избора
Другим речима, тим законом се укида пракса по којој министарства, влада или ужа политичка структура одлучују коме ће ићи средства – да ли општини, јавном предузећу или „стратешком инвеститору“. Уместо политичке воље, уводе се правила, што ће рећи још један контролни механизам, ма колико он истицан као модел који за државе чланице ЕУ одавно функционише.
Формирање оперативног тима од десет чланова представља следећи корак у истом процесу. Тај тим није саветодавно тело, нити још једна радна група без реалне моћи. Он је замишљен као језгро будућег система управљања кохезионим фондовима – мали, професионалан и персонално одговоран механизам који повезује финансије, право, ревизију и регионални развој.
Европска унија инсистира да такав тим буде ограничен по броју управо зато да би одговорност била јасна и персонализована. У преводу: да се зна ко је крив ако новац нестане, ако пројекти пропадну или ако се правила крше. У српском институционалном контексту, где се одговорност традиционално разводњава кроз хијерархију, комисије и политичке алибије, то је готово револуционарна идеја.
Кроз овакве одлуке Влада настоји да демонстрира напредак и реформску способност пред Бриселом, а формални ефекат треба да буде убрзање приступних преговора и боља спремност Србије за чланство.
На крају, европски пут није ни благослов ни замка сам по себи. Он то постаје у зависности од тога да ли постоји искреност са обе стране. Ако је чланство реална понуда – онда је пут тежак, али смислен. Ако је у питању само бесконачни процес дисциплиновања без уласка, онда благослов постаје илузија, а илузија – замка. А највећа опасност је управо у томе што Србија данас више не зна који је од та два одговора истинит.
