Слободан Иконић: За столом, а не на њему или о Тиранској декларацији

Само неколико дана од друге годишњице почетка рата у Украјини, у Тирани је одржан самит подршке тој земљи, а чији домаћини су били њен председник Владимир Зеленски и премијер Албаније Еди Рама. Поред лидера Србије и Украјине на самиту су учествовали представници тзв. „Косова”, Црне Горе, Северне Македоније, Хрватске, Албаније, Молдавије и Румуније, као и Оливер Вархељи, комесар Европске уније за проширење и суседство.

Други дан самита био је резервисан за разговор о плану и конвергенцији региона у склопу евроинтеграција, као и увођењу јединственог тржишта. План раста за Западни Балкан предвиђа финансијску подршку од шест милијарди евра, од којих су две милијарде бесповратни грантови, а четири милијарде повољни кредити које даје ЕУ, све са циљем да се подстакне економски раст региона и убрза социоекономско усклађивање. План се односи на период од 2024. до 2027. године и предвиђа да свака влада западнобалканске шесторке добије одређену суму новца на сваких шест месеци, зависно од реформи које је спровела у том периоду.

Сасвим очекивано, много више пажње је привукао први дан – када је у Тирани боравио Зеленски – и његови сусрети с лидерима поменутих земаља, а пре свега с „верним пријатељом” Кијева албанским премијером Едијем Рамом, с којим је потписао и споразум о сарадњи ради јачања и промоције веза између Албаније и Украјине.

Зеленски је Раму одликовао и Орденом кнеза Јарослава Мудрог првог степена, највишим признањем које у тој земљи може добити странац. Рама је то заслужио „изузетним личним доприносом и подршком у рату у Украјини и радом Албаније на подршци Кијеву”. Није албански премијер пропустио да на заједничкој конференцији још једном понови да Албанија тежи уласку у ЕУ уз – ваљда духовиту – опаску да „ЕУ није рај већ радостан пакао”.

Сусрео се Зеленски и с председником Србије Александром Вучићем, а хроничари су забележили да је то био њихов четврти сусрет од почетка рата у Украјини, док су се наводно проредили сусрети с московским званичницима. Још се бележи да је званични Београд гласао за више резолуција Генералне скупштине УН у којима се осуђује руски напад – али је санкције до сада одбијао, мада се Србија придружила санкцијама против Белорусије – која јој је пружала помоћ у време НАТО агресије 1999. године.
„Пријатељи” Србије

Зеленски је јавно захвалио Београду на подршци суверенитету и интегритету, хуманитарној помоћи и пријему украјинских избеглица. Ни Вучић није остао дужан и шкртарио у лепим речима, оцењујући да је ово био „најотворенији састанак до сада”. У „обраћању” у камеру РТС-а, Вучић је изјавио да је с председником Украјине говорио о територијалном интегритету двеју земаља, поштовању повеље УН, али и о другим важним темама и иницијативама за мир.

Рекао је да разуме односе према Русији, али не може да разуме негативан однос према Украјини, „јер Украјина никада ништа против Србије није урадила”. „Желим да кажем свим људима да ни Украјина није признала независно Косово. И да су они наша словенска браћа, као што су нам словенска браћа и Руси, а ми се трудимо да имамо добре односе”, рекао је Вучић у Тирани.

Наравно да такви сусрети предвиђају протоколарну љубазност, па можда и нешто више од тога, али ипак се треба подсетити понашања украјинских званичника – од Зеленског до украјинских амбасадора у Београду. Зеленски је једном приликом, говорећи о ситуацији у његовој земљи, поменуо историјске догађаје који су допринели драматичним променама у свету – Сарајевски атентат 1914. и Минхенски споразум 1938. – који су претходили избијању два светска рата.

„Сећамо се, на пример, како само неколико хитаца може да доведе до милионских жртава, попут пуцњаве у Сарајеву 28. јуна 1914. Историја памти колико туге може да направи једна особа ако види да му се не пружа довољно отпора. Било је то, на пример, 1938. године у Минхену”, изјавио је Зеленски.

Слично говоре и украјински амбасадори у Београду – у чијој је традицији да излазе из својих ингеренција – ваљда следећи примере својих много моћнијих колега са Запада. Тако садашњи амбасадор Владимир Толкач – не поштујући земљу у којој гостује – изјављује да је у Србији присутна руска пропаганда, а да је пример за то руска државна компанија „Раша тудеј”.

„Наши дедови су ослобађали Београд, а данас неки у Србији цео наш народ називају нацистима. То је нестварно…”, изјавио је Толкач, кога треба подсетити да су многи дедови ослобађали Србију, као што су многи српски прадедови градили и подизали Украјину, а Толкач управо тај део – регију Донбаса – назива агресорима.

Посебно се истакао саопштењем да „лажима о Минском споразуму Украјине и Русије и повлачењем паралеле с Бриселским споразумом, постигнутим у дијалогу Београда и Приштине, Москва покушава да распламса сукоб и на Балкану”, занемарујући изјаве Ангеле Меркел, Франсоа Оланда, па и Петра Порошенка, који су потврдили да су споразуми потписани у Минску били фарса.

Још је упечатљивији пример градоначелника Кијева Виталија Кличка, када је на једном сусрету у Давосу, у разговору за швајцарски лист Кантон 27 – захвалио Албанцима и тзв. Косову на војној подршци – али и солидарности с украјинским народом, поручивши да се „Украјинци боре против руског окупатора, као Албанци некада против српског окупатора”. О његовом учешћу у наранџастој револуцији 2004. и крвавом мајданском државном преврату 2014. године, у коме је помоћница државног секретара САД за Европу и Евроазију Викторије Нуланд имала главну улогу, Печат је детаљно писао.

Подсећања ради, приликом гласања о чланству тзв. Републике Косово у Унеско 2015. године делегација Украјине се налазила ван сале, што је било директно супротно виталним интересима Републике Србије. Поменимо и подршку Украјине предлозима западних земаља везаних за измене мандата мисије УНМИК на КиМ, као и динамике седница Савета безбедности УН посвећених раду УНМИК-а, чему се Србија оштро противила.
Српске исправке

Овом приликом се истиче да је Вучић, штитећи српски суверенитет и неутралност, тражио и добио исправке у тексту декларације. Србија је из декларације избацила 11. и 12. тачку. Једна од тачака коју је Србија избацила гласи: „Потврђујемо важност и неопходност увођења санкција против Руске Федерације, као одговор на њен ничим изазван акт агресије и кршења међународног права.”

У другој избаченој тачки се наводи: „Препознајући негативне ефекте руског злонамерног мешања у демократске процесе и унутрашње ствари суверених држава, уједињени смо у нашој посвећености да се боримо против таквих акција. Признајемо деструктивни утицај руске пропаганде, хибридног ратовања и кампања дезинформација и обавезујемо се да ћемо унапредити наше напоре у борби против ових изазова, доприносећи стабилности и безбедности међународне заједнице.”

Из тачака шест и седам декларације избачена је реч „земље” – јер Србија не признаје своју јужну покрајину као државу – иако је председница привремених приштинских институција Вјоса Османи понављала да је тзв. Косово земља.

Ту се потврдила Вучићева изјава с прошлог састанка у Тирани да је „боље бити за столом, него на њему”, одговарајући тако на замерке зашто иде у Тирану и учествује на састанцима где представници Приштине покушавају себе да представе као државу. Плус сви они који их подржавају а Србији не желе добро.

Наџмедин Спахиу из Приштине закључује да је самит у Тирани била велика победа председника Србије, који је успео да промовише своју земљу на најбољи начин, преноси „Газета блиц”. Како је казао, испуњена је већина Вучићевих захтева, од одсуства косовске заставе до скидања тачака из декларације о Русији.

„Самит у Тирани био је изузетно велика победа за Вучића, упркос свим компромисима које су направили према њему, укључујући и онај симболични за заставе. То у потпуности зависи од организатора, укључујући и симболичку страну која увек изражава суштину. На састанку шест балканских земаља у Хрватској или Берлину биле су заставе свих земаља Западног Балкана. Овога пута их није било и то показује колико је организатор у Тирани био пажљив према Вучићу”, рекао је Спахиу.

И док су се учесници самита натезали око декларације – Зеленског су интересовале много конкретније ствари – као што је позив да земље региона, и Србија наравно, раде на производњи муниције заједно са Украјинцима. Већ се јављају коментари да Зеленски гранате цени као чврсту валуту, вреднију од било каквих резолуција, декларација или симболичних санкција.

О том предлогу Вучић је рекао: „Да ми сад ствари поставимо на чистац. Значајни произвођачи су пре свега Србија, затим Хрватска, затим Босна и Херцеговина. Ако то могу да кажем, 50% Србија, 30% Хрватска, 20% Босна и Херцеговина. Онда је јасно о чему се ради”, а потом истакао да Србија мора да сагледа своју позицију, те констатовао да је издао наређење да се попуњеност наших резерви муниције, које су 62% – повећа на 100%, због чега ће домаће фабрике морати много да раде.

Аналитичари и циници наклоњени Западу већ отворено говоре да масовне испоруке оружја иду за Украјину, чиме је, наводно, „купљена” америчка наклоност у виду благих укора Београду, нарочито после случаја Бањска и жестоких европски осуда децембарских избора.

Немачки Франкфуртер алгемајне цајтунг је почетком фебруара писао да је Вучићу пошло за руком да буде у милости Вашингтона кроз испоруку муниције која „циљаним обилазним путевима” стиже у Украјину, иако су српске власти више пута демантовале да директно наоружавају било коју страну у рату. „Али нисам луд, свестан сам да неко оружје може да заврши у Украјини”, рекао је Вучић у јуну прошле године за Фајненшел тајмс.

Тада је поновио да је могуће да српска муниција преко посредника стиже до Украјине, али да о томе нема прецизне податке. Циници ће опет рећи да није познато да је Србија прекинула продају оружја некој „трећој страни”, јер ова тобоже дотура српске гранате Украјинцима без знања Београда. Чак ни када је Русија прошле године „изразила најдубљу забринутост” због навода да се српско оружје користи против њихових војника. Ту деманти не помажу много, јер сви добро знају шта они значе у односу на циљано пуштену информацију.
Антируска декларација

Слично је и са самом декларацијом из Тиране – наглашено антируском – где се посебно наглашава да је Вучић потписао декларацију којом се осуђује руска „агресија” као „највећа претња” међународном миру, позива се на још снажнију подршку Украјини и наглашава да Кијев има право да уђе у НАТО. Чак се пружа подршка и међународним истрагама против „злочинаца” који воде „агресију” – премда се руски председник Владимир Путин не помиње поименце, сви знају да је и он на тапету.

У декларацији пише да се понавља непоколебљива подршка украјинској независности, суверенитету и територијалном интегритету у оквиру њених међународно признатих граница из 1991. године. „Ничим изазвана војна ‘агресија’ против Украјине остаје највећа претња европској безбедности и међународном миру. Овај чин агресије је неприхватљив и представља несумњиво кршење међународног права, укључујући Повељу УН, и злочин против украјинског народа”, наводи се у првој од 12 тачака заједничког саопштења које су потписали окупљени лидери.

У саопштењу се додаје да је поново потврђена решеност „да се интензивирају заједнички напори ради обезбеђења даљег напретка и међусобне подршке ка чланству региона Западног Балкана, Украјине, Републике Молдавије и Грузије у Европској унији”. Истиче се и повећање заједничких напора у борби против дезинформација – укључујући лажне наративе о рату, и посвећеност борби против хибридног ратовања и изазова сајбер безбедности.

Како закључују лидери на самиту „Украјина – Југоисточна Европа”, они као „пријатељи Украјине” потврђују „чврсто уверење да ће само уједињени моћи да поврате мир, стабилност и правичан просперитет на европском континенту”. Атмосферу и сусрете у Тирани најбоље илуструје Еди Рама, који је на Фејсбуку поделио закулисни снимак који приказује како се учесници самита намештају за оно што је назвао „породичном фотографијом”.

„Срећна породица” показала је да је уједињена у „непоколебљивој подршци украјинској независности, суверенитету и територијалном интегритету у оквиру њених међународно признатих граница из 1991. године” и још – да је „посвећена пружању подршке Украјини, која јој је потребна како би превладала ‘руски агресорски рат’ онолико дуго колико је потребно да се постигне свеобухватан, праведан и трајни мир”.