Слободан Иконић (Печат): Пропаст српске пољопривреде (1)

Са урушавањем биполарно света, када је и на овим просторима дошло до прекида „друштвеног експеримента“, како је већина западних аналитичара називала изградњу социјалистичког друштва заснованог на принципима социјалне правде, дугог скоро седам деценија, униполарни хегемон је кроз меку политику моћи диктирао пут транзиције – повратак капитализму. Тај повратак је, поред радикалних промена на идеолошком плану, захтевао промене политичког система и увођење вишепартијског парламентаризма и, пре свега, тектонску промену својинских односа и економску трансформацију.

Бивши слоган бољшевика „кадрови решавају све“, замењен је девизом крутог економског либерализма да ће „све то решити приватни власници“, а „номенклатура“ (капиталистичка класа у настајању) уверавала је „радни народ“ да је то у његовом интересу. Припадници бивше „радничке класе“ видели су себе као „мале капиталисте“ и никога у улози најамних радника.

Рекло би се да су у тој „транзицији“ сви били умешани у превару – номенклатура је присвајала друштвену имовину на превару, а остали су били преварени, чак пристајући на то. Онима који се нису освртали на примере и упозорења светских интелектуалаца и експерата да не срљају у приватизацију по начелима и препорукама ММФ-а, није остало много тога за похвалу, осим времена да се натенане кају. Довољно је, наводно, било идентификовати власнике предузећа и „ослободити“ тржиште да би просперитет дошао.

Са тим „просперитетом“ се још увек боримо, а серије проблема који су из њега проистекли, показују сву разорност олако обећаног бољитка чије последице трају до дан данас. И недавна бура која се дигла око млека још једном је скренула пажњу на стање српске пољопривреде уопште, уз низ критика и поновљена обећања да да ће се генерално нешто предузети како би се избегло лоше, боље рећи катастрофално стање у овој привредној грани.

Иовако шкакљиву ситуацији додатно је подгрејао један твит на друштвеним мрежама и пренет у појединим медијима, у којем се председник Србије Аклександар Вучић оптужује да је продао компанију „Имлек“ Сорошу и да Србија зато увози вештачко млеко.
Председник је хитро одговорио у Требињу, рекавши да су све млекаре и водоизворишта у Србији продати између 2003. и 2007. године, а да нико из садашње власти није учествовао у продаји државних млекара или било чега сличног.

Вучић је додао да су у време бивше власти продате и све уљаре, скоро све сојаре и највећи део шећерана, као и да је готово целу кондиторску индустрију, осим суботичког „Пионира“, уз обећање да ће Србија наставити да враћа у српске руке не само млекаре, већ и уљаре и шећеране које су продате у време бивше власти.

Недавна бура која се дигла око млека још једном је скренула пажњу на стање српске пољопривреде уопште

Тако се поново враћамо на фамозну транзицију и трансформацију капитала, који слободно можемо поделити у два дела. Период одмах после петог октобра 2000. године који је трајао 12 година, и период нешто више од 12 година како је Српска напредна странка на власти.

Наравно и једном и другом је претходио период деведесетих година прошлог века, обележен увођењем вишепартизма, ратовима, драконским санкцијама и тоталном девастацијом привреде, са којима се ушло у „ново доба“. Пољопривреда је ту била можда и на највећем удару јер је одувек била једна од најважнијих грана српске економије, али је њен значај за Србију изузетно порастао након колапса индустријске производње изазваног санкцијама и погрешном приватизацијом. Тако су догађаји у и око пољопривреде били кључни за стање српске економије.

Фактор приватизације

Политичка елита је после октобарских промена 2000. године у Србији, ширила уверење да је „Србија на добром путу“, да „Европска унија нема алтернативу“ и да је приватизација кључни фактор економског опоравка земље и промотор будућег економског раста и развоја. Уместо сопственог, српским специфичностима примереног програма економске транзиције, одлучно је спроводила Вашингтонски консензус (приватизација, либерализација, стабилизација).

Према величини и структури расположивог пољопривредног земљишта, Република Србија се убраја у европске земље са повољним земљишним ресурсима, будући да има 0,7 хектара пољопривредног, односно 0,46 хектара обрадивог земљишта по глави становника. Истовремено, однос обрадивог земљишта и сталних усева према ливадама и пашњацима је повољнији него у другим европским земљама (71 одсто према 29 одсто).

Пољопривредно земљиште чини 60 одсто укупне територије Републике Србије, док тај проценат у Војводини износи чак 82 одсто и углавном је реч о висококвалитетном обрадивом земљишту. Република Србија има 5,06 милиона хектара пољопривредног земљишта, од чега се 71 одсто површине интензивно користи (у облику ораница, воћњака и винограда), док 29 одсто пољопривредне површине чине природни травњаци (ливаде и пашњаци).

Доминантна пољопривредна површина од 3,3 милиона хектара или 65 одсто, користи се као обрадиво земљиште, од чега се око седам одсто годишње не користи за пољопривредну производњу. Међутим, према анализама експерата, недостатак економског раста и, последично, бруто домаћег производа, који је нижи него пре више од три деценије, несумњиво указује на недовољне ефекте пољопривредне производње на нивоу земље.

Пропаст српске пољопривреде није резултат једног догађаја, већ вишедеценијског процеса узрокованог комбинацијом лоших политичких одлука, економске транзиције и демографских промена, са нарочитим аспектом на приватизацију, пре свега пољопривредних комбината.

Овај процес, често називан „пљачком века“ у аграру, срушио је стубове на којима је почивала домаћа производња. Уместо дилеме – да ли је приватизација у Србији добра или лоша – неретко се може чути народна изрека да „ко не зна шта да ради, на крају своје имање да другом, па ради код њега“.

Значај пољопривреде за Србију је изузетно порастао након колапса индустријске производње изазваног санкцијама и погрешном приватизацијом

Кључни механизми пропадања огледају се у уништавању заокруженог система: Пољопривредни комбинати (попут ПКБ-а или ПИК-ова) функционисали су као мали градови који су повезивали примарну производњу, прераду и продају. Приватизацијом су ови системи “исецкани” – нови власници су често били заинтересовани само за највредније делове, док су сточарство и прерађивачка индустрија запуштени или угашени.

Рецимо, из ПКБ-а су издвајани најпрофитабилнији ресурси, попут „Фрикома“, „Имлека“ и кланице „Имес“ и приватизовани по најбржој процедури. Фабрика сладоледа„Фриком“, једно од најеминентнијих предузећа у оквиру ПКБ-а, са тек набављеном најсавременијом италијанском опремом и машинама, продат је Хрватима, чији „Сомболед“ ни до данас није успео да досегне а камоли превазиђе квалитет „Фрикома“.

Нејасно је како је уопште дошло до издвајања тих предузећа из ПКБ-а одмах по формирању владе после промена 2000. године, али и још неких, као што су „Пекабета“, „ПКБ Банка“, „ПКБ воћарске плантаже Болеч“, „Визељ – фарма свиња“… Како је „Визељ“ постао акционарско друштво и зашто је кланица „Имес“ доведена до стечаја?

Тајкунизација комбината

Приватизација пољопривредних предузећа у Србији спроведена је у складу са Законом о приватизацији из 2001. године, без претходног регулисања статуса државне и задружне имовине, коју су користила и њоме управљала друштвена предузећа. Велики део од преко 150 продатих комбината и добара завршио је у рукама неколицине крупних капиталиста (тајкуна).

Циљ многих купаца није био развој пољопривреде, већ препродаја земљишта или коришћење фирми за подизање кредита који никада нису враћени. Нови власници су сточарство видели као „скуп и спор“ посао. Због тога су фарме крава и свиња унутар комбината масовно затваране, што је директно довело до данашњег дефицита меса и млека у Србији. Комбинати су некада били гаранти откупа за хиљаде малих произвођача. Када су ти системи приватизовани и фокусирани на брзи профит нових власника, мали сељаци су остали без сигурног тржишта, што је довело до масовног гашења фарми и губитка преко 100.000 радних места у сектору.

Од 148 приватизација пољопривредних добара, спроведених од 2002. до 2015. године, у само 84 случаја или мање од 57 одсто, које је анализирала Антикорупцијска алијанса, статус власништва над пољопривредним земљиштем је јасно утврђен. Правна валидност приватизација спроведених на основу наведеног била би веома упитна у преко 43 одсто случајева.

Дискутабилан је и правни основ за пренос државне, задружне, па чак и друштвене својине. На пример, постоје мишљења да пољопривредно земљиште као јавно добро од јавног интереса није могло и не може бити предмет приватизације. Наиме, земљиште у државној и задружној својини има свог титулара, а пољопривредни комбинати на истом су имали само право коришћења, али не и право својине које се могло пренети на нове власнике.

Већ се намеће закључак да је сценарио приватизације пољопривредних комбината осмишљен, протумачен и спроведен неолибералном шок матрицом међународних ментора и владајућим схватањем да је државно власништво над земљиштем рецидив прошлих времена.

Протагониста таквих ставова, наравно, била је Агенција за приватизацију. Међутим, Агенција за приватизацију је продајом комбината продала и земљиште над којим је имала право коришћења. Агенција тврди супротно – никада није продала земљиште, већ искључиво капитал предузећа, односно целокупно предузеће! Ту настаје проблем јер вредност земљишта није била у билансима стања и није улазила у процену вредности фирме. Међутим, цена је грађена и кроз земљиште које је добијено на коришћење.

Јасно је да је приватизација привреде била политички деликатан, економски сложен, правно компликован, друштвено фрустрирајући и историјски ретроградан процес. Негативна искуства у приватизацији индустријских предузећа у српској привреди и међународне санкције нису била довољно упозорење за израду стратешког концепта приватизације аграра, који би обухватио што шири круг пољопривредног становништва и промовисао сеоско домаћинство.

Из ПКБ-а су издвајани најпрофитабилнији ресурси, попут „Фрикома“, „Имлека“ и кланице „Имес“ и приватизовани по најбржој процедури

Уместо тога, „у контексту такве приватизације дошло је до формирања огромних земљишних поседа и структура власништва над земљиштем које не постоји у Европској унији, што највише подсећа на ситуацију у Царској Русији у предреволуционарно време са свим пратећим социоекономским последицама“, како је то својевремено описивао социолог Небојша Попов.

Савет за борбу против корупције је упозоравао да статус хиљада хектара државног и друштвеног земљишта није био законски решен пре продаје. То је омогућило да се огромне површине државне земље „прелију“ у приватне руке по багателним ценама.

Иако странци у Србији не могу слободно да купују пољопривредно земљиште под истим условима као домаћи држављани, они често оснивају или купују фирме (правна лица) регистроване у Србији. Српска фирма у страном власништву има, у већини случајева, иста права као и домаћа фирма када је реч о куповини пољопривредног земљишта. То омогућава стицање власништва над великим површинама без испуњавања услова за физичка лица.

Реституција у запећку

А шта тек рећи за однос приватизације и реституције. Ови процеси су после 2000. године у Србији били дубоко испреплетани, често у директном сукобу, што је значајно успорило опоравак пољопривреде. Док је приватизација тежила брзој продаји државног капитала, реституција је захтевала враћање те исте имовине бившим власницима.

Дугогодишњи проблем био је тај што су многа пољопривредна предузећа приватизована пре него што је завршен процес враћања имовине. То је довело до правне несигурности и бројних спорова између нових власника (купаца комбината) и старих власника (наследника којима је земља одузета).

Остала је у памћењу ТВ изјава Александра Влаховића, министра за привреду и приватизацију у Ђинђићевој влади, да он са приватизацијом не може да чека окончање реституције, јер је тадашња основна идеја била да се процес приватизације (продаје друштвеног капитала) спроведе што брже како би се привреда покренула и прикупила неопходна средства за буџет, док би се питање враћања имовине одузете након Другог светског рата решавало накнадно, најчешће кроз финансијско обештећење уместо враћања у натури, иако је закон фаворизовао враћање имовине у натури тамо где је то могуће.

Влаховић се, и поред низа прозивки, никада није огласио да подробније објасни ову предност приватизације над реституцијом. Данас је он и сам део нове номенклатуре, угледни бизнисмен, председник Друштва економиста, помињан у градњи ексклузивног хотела „Хилтон“ у срцу Београда, али су се он, Данко Ђунић и Војин Лазаревић касније повукли из пројекта.

Спровођење приватизације пре него што је правно решен статус земљишта и имовине довело је до бројних проблема. У неким случајевима, државна имовина је продата, а тек касније се утврдило да је требало да буде враћена оригиналним власницима или наследницима па Србија данас има веома сложену и понекад конфликтну структуру власништва над најквалитетнијим ораницама.

Ова политика је била предмет оштрих критика, нарочито од стране удружења бивших власника и неких политичара, који су сматрали да се тиме легализује неправда и омогућава „тајкунизација“, односно преузимање вредне имовине (посебно пољопривредног земљишта) по ниским ценама.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Ben Seymour on Unsplash