Слободан Иконић (Печат): Комерцијализација чојства

Његош се данас поштује и уважава као један од највећих мислилаца и филозофа, али би се рекло да се његова мисао слабо примењује или се до ње држи само декларативно. Познати стих из Горског вијенца говори и упозорава да се владајуће стање духа комформисало и меркантилизовало као и сам живот. Његош каже: „Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ Стих ко стих, за учене и умне да на њему исписују књиге и дисертације, док живот иде својим путем.

Како иначе објаснити да, док нам Американци „заврћу руку“ и угрожавају тај исти живот санкцијама према НИС-у, па чак их и појачавају царинама у износу до 500 одсто због трговинских односа са Русијом, ми њима уступамо срце Београда. Морамо поставити питање: да ли је баш све на продају, па и национално достојанство?

У тренутку поменутих америчких потеза, Скупштина Србије је усвојила посебан закон (lеx spеciаlis) који омогућава пројекат ревитализације комплекса Генералштаба и његово уступање америчком инвеститору, јер је Влада Србије још у мају 2024. потписала уговор са фирмом „Affinity Global Development“, повезаној са Џаредом Кушнером (зет Доналда Трумпа) за „ревитализацију“ тог локалитета, с тим да споразум предвиђа меморијални комплекс посвећен жртвама НАТО бомбардовања.

Lеx spеciаlis суспендује примену постојећих закона о заштити културне баштине и животне средине и сви јавни органи су обавезни да „приоритетно“ поступају како би се пројекат реализовао. Период закупа је врло дуг и трајаће 99 година.

Према најавама из уговора, предвиђена је градња луксузног хотела — пројекат је представљен као „пет звездица“, део „Трамповог“ ланца, затим стамбени објекти – планирано је око 1.500 стамбених јединица, пословни простори и комерцијални садржаји, као и Музеј/меморијал – за жртве НАТО бомбардовања. Појавиле су се и слике могућих кула – торњева (две или три куле су поменуте као део развоја). Укупна вредност пројекта процењена је на око 500 милиона долара.

Тајне уговора

Иако јавност није била упозната са уговором јер је носио обележје тајности, ипак су неки медији дошли до њега и подробно га анализирали. Испоставиће се да се ради о пет уговора уместо једног. Први и кровни уговор је Инвестициони уговор. Његови потписници су компанија Аtlаntic Incubаtiоn Pаrtnеrs LLC регистрована у америчкој држави Делавер (са седиштем на Флориди), и држава Србија.

Потом следи уговор о оснивању заједничке компаније. Међутим, уместо америчке фирме, потписник ће бити њихова компанија регистрована у Уједињеним Америчким Емиратима. Следи уговор чланова друштва односно сувласника заједничке компаније о њиховим међусобним правима и обавезама – са истим потписницима. Четврти уговор је уговор о закупу земљишта на 99 година. Уговор потписују фирма из Емирата и Република Србија (коју заступа Дирекција за имовину). И на крају, предвиђен је и уговор о преносу удела у којем су опет потписници фирма из Емирата и Србија. Међутим, ови документи не ограничавају могућност да буде закључен још неки.

Lеx spеciаlis суспендује примену постојећих закона о заштити културне баштине и животне средине

Из њих се види да ће однос у заједничкој компанији бити 77,5 одсто у корист стратешког партнера док ће Србија имати 22,5 одсто удела. Спрам тога ће имати и право гласа и вредност дивиденде коју ће добијати. Нацрт уговора је предвиђао да ће финансирање реализације бити из прихода од клијената (што вероватно подразумева продају станова у комплексу), кредита банака и кредита које ће стратешки партнер давати заједничком предузећу. Обезбеђивање овог новца је задатак партнера док Србија неће имати обавезу финансирања пројекта.

Овај модел финансирања примењен је и у пројекту Београд на води где Србија такође ради с партнером из Емирата. С друге стране, стратешки партнер и његове повезане фирме ће пружати услуге заједничком предузећу и за то наплаћивати накнаду. Што је такође виђено у пројекту Београд на води.

У тексту уговора се наводи и шта све држава мора да уради пре него што инвеститор из САД приступи парцелама на којима се сада налази комплекс Генералштаба. Међу претходним условима које власт мора да испуни је да „на начин који је задовољавајући за стратешког партнера“ уклони ознаку културног наслеђа са тог објекта, заврши радове на његовом рушењу и да уговорне стране приме извештај о заштити животне средине који је показао да је „еколошка санација земљишта завршена или није потребна“.

Сви ови предуслови су и те како значајни, јер, како пише у Уговору, уколико не буду испуњени у року од две године од дана закључења тог документа, а он истиче у мају 2026, партнер из Америке моћи ће да раскине уговор по свом нахођењу, са писаним обавештењем Републици Србији. И не само то, моћи ће да наплати и трошкове. А износ никако неће бити мали.

Из овога је и јасно зашто је држава Србија усвојила овај посебни закон по убрзаном поступку. До маја 2026. није остало много времена, а опет, много тога до тада мора да се уради, како би локација на којој се налази Генералштаб била спремна за фирму Трамповог зета.

Држава је гарантовала Трамповом зету да се не води судски поступак, да не постоји тужба, захтев, саслушање, истрага, ревизија, жалба, парница, арбитража или грађански кривични, управни или арбитражни поступак, или тужба или истрага која прети да буде покренута у вези са земљиштем (на коме се налази Генералштаб) или објектом.

Пише, такође, да сви претходно побројани – држава, повезана лица или њени представници или било које друго лице које поступа у њено име, никада није предузело било какву радњу у кршењу било ког локалног закона о борби против корупције који се примењује на њега… А свима је познато да се управо против потписника овог уговора води истражни поступак везан за пад надстрешнице у Новом Саду.

Угрожен правни поредак

За аналитичаре је проблематично што би Србија овим уговорима утицала на свој правни поредак. Наиме, из свега се види да се комерцијалним уговорима обавезује да неће мењати правни оквир на начин који би онемогућио реализацију уговора. Пре свега, да неће дирати прописе који регулишу давање земље у закуп и који омогућавају конверзију права закупа у право својине. Каже се да би требало да буду трајно на снази. И да ће, с друге стране, донети одређене подзаконске акте како би уговори били реализовани… На крају, Србија пристаје и на одредбе где стратешки партнер доноси поједине одлуке по сопственом нахођењу и без потребе да наша држава да пристанак.

У случају раскида уговора, Србија плаћа стратешком партнеру трошкове раскида и преузима његов удео у заједничкој компанији. Ти трошкови се састоје од трошкова које је имао током реализације трансакције и додатних 1.000.000 евра. Ту је и део општих одредби где се каже да ће Србија о сопственом трошку након што стратешки партнер буде захтевао, сада или у било ком тренутку у будућности, извршити или омогућити извршење свих радњи или потписивање свих докумената које стратешки партнер буде сматрао неопходним да му обезбеди пуну корист од права датих уговором.

Такође, стратешки партнер је себи омогућио да уговор уступи свом повезаном лицу без потребне сагласности Србије. Иначе, меродавно право за овај уговор је право Србије, али у случају спора, решаваће се пред арбитражом Међународне привредне коморе у Њујорку. Као и већина других уговора.

Међутим тачно годину дана од како је бивши министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Горан Весић, у име Владе Србије, потписао уговор о ревитализацији зграде Генералштаба са америчком компанијом „Affinity Global Development“, у Београду је дошло до великог обрта.

Тачније, до хапшења директора Републичког завода за заштиту споменика културе Горана Васића, због фалсификовања Предлога за доношење одлуке о престанку својства културног добра. Васић се сумњичи да је као в. д. директора Републичког завода за заштиту споменика културе, прекорачењем границе свог службеног овлашћења, фалсификовао Предлог за доношење одлуке о престанку својства културног добра за зграде Генералштаба Војске Србије и Црне Горе и Министарства одбране у Београду.

Цео случај има одраз и на саму власт, јер је она поставила в. д. директора па је самим тим и одговорна за њега, што све упућује и на политичку одговорност. Убрзо по хапшењу, Горан Васић је пред тужиоцем признао кривицу за извршење дела које му се ставља на терет.

Брзо решење

А онда је дошао lex specialis да би се управо избегло „окапање“ око проблема који су се у случају Генералштаба јављали један за другим. Донет је невероватном брзином, а „операција“ са посланицима као предлагачима искључује обавезу јавне расправе о закону, као и обавезу да се уради анализа ефеката закона и добије мишљење Републичког секретаријата за јавне политике. Зато нећемо сазнати како су посланици закључили да је овај пројекат важан за свеукупни привредни развој. Неће о њему мишљење дати ни појединачна министарства. Добиће га готовог да га спроведу, свако у својој надлежности.

У јавним анализама се наводи да се већ у трећем члану види права намера са доношењем овог акта. Односно његов фокус на фазу рушења зграда. Ту се констатује да објектима прети урушавање, што је, благо речено, необично да се опис стања неке некретнине ставља у текст закона, које би требало да послужи као аргумент (можда и основа) за његово рушење.

Додатно, у члану седам се, као и код ЕКСПО-а, омогућава издавање грађевинске дозволе за две фазе – темељи и остатак објекта. Што инвеститору значајно штеди време до започињања радова јер се спремају два мања пројекта уместо једног великог.

Суштина lex specialis-а је да он „подразумева“ да је одлука Владе Србије о укидању заштите Генералштаба као културног добра на снази, без обзира на истрагу која се води због сумње да је документација на основу које је ова одлука донета фалсификована. Према овом акту, надлежни орган може да изда грађевинску дозволу у скраћеној процедури, чак и ако судски процеси у вези имовинских односа (нпр. експропријација) нису правоснажни.

Lex specialis практично омогућава рушење пре него што стручна и јавна процедура процени могућности заштите и рестаурације. Експропријација земљишта и објеката је убрзана и приоритетна, без класичне процедуре и судске контроле у реалном времену, што може бити оцењено као несклад са Уставом. Закон не поштује члан 72 Устава који налаже заштиту културне баштине и право јавности на партиципацију у одлучивању о њеном уништењу.

(Не)угледни примери

У Европи нема много сличних закона овоме, осим у нашем окружењу. Северна Македонија је од 2010. године донела серију законодавних и административних мера за масовну реконструкцију и монументализацију центра Скопља. Албанија је пре неколико година користила специјални закон у случају националног театра како би убрзала продају и реконструкцију ове локације. И, наравно, ту је наш „случај Генералштаба“.

Овај закон практично омогућава рушење пре него што стручна и јавна процедура процени могућности заштите и рестаурације

Lex specialis је правно моћан инструмент који даје инвеститорима значајне предности, али то долази уз велике уступке: суспендовање делова закона о баштини, убрзане процедуре, експропријацију… Са становишта правне заштите културног наслеђа, закон је ризичан: омогућава да се симболички значајан објекат третира као „рушевина“ и да се брзо пређе на рушење и нови развој.

Против оваквог закона могућа је тужба Уставном суду јер су њиме, са правног становишта, повређени Члан 72 (заштита културних добара), Члан 19 (владавина права) и Члан 58 (право на правни лек). Већ из других примера је познато како се наш Уставни суд понаша, не предузимајући ништа, или хитро, када је то у интересу власти.

У случају тужбе, неки јавни притисак и медијска кампања можда би помогли да се суд осећа одговорним и да хитне мере буду одобрене. Ту су и међународне организације које могу поднети аmicus kuriе мишљења која додатно потврђују правну и културну вредност Генералштаба. Критичари тврде да је и питање меморијала само декларативан: закон не прецизира обим, димензије или прави садржај меморијала, па би могао да буде симболичан и минималан.

Уместо овог разјашњења у јавности се цео пројекат брани „контранападом“, односно жестоком критиком продаје „Маршалата“ (такође бомбардованог од стране НАТО-а) и то баш овим истим Американцима. Тадашња постпетооктобарска власт је истицала да се ту „не ради о нарушавању достојанства“, већ о уобичајеним међудржавним договорима. Тешко је отети се утиску да се једна контроверзна одлука брани другом, иако су обе, благо речено, непромишљене јер се ради о некадашњим војним објектима (и над земљом и под земљом), не обичног већ изузетно важног нивоа који су чинили „срце“ војног система.

А Његош? Он је препуштен „књишким мољцима“ и фанатичним поборницима чојства и јунаштва које у овом времену и није у довољној мери популарно. Политичке флоскуле и пароле, попут „пројект Генералштаб“ заузимају њихово место.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Getty/stock photo/Baloncici