Слободан Иконић (Печат): Бесконачни услови на путу Србије у ЕУ

Први пут откад постоје преговори између Србије и Европске уније(ЕУ) представници Србије нису отишли на самит ЕУ–Западни Балкан, али је зато у документу од 20 тачака највише простора посвећено нама – цела једна тачка – 18, односи се искључиво на Србију. Управо се тај документ може тумачити као разлог одлуке председника Вучића да не оде у Брисел.

„Први пут у последњих 13 или 14 година ни ја, ни било ко други, нећемо отићи на ту међувладину конференцију. Нико неће представљати Републику Србију, тако да ће Западни Балкан бити без Републике Србије“, рекао је он за РТС, додатно појаснивши: „Без обзира на то што знам да ће ова одлука изазвати критике, и у Бриселу и код оних који увек критикују, и онда када не знају шта тачно критикују. Овим штитим Републику Србију и њене интересе“, рекао је председник, али је истакао да смо и даље на европском путу.

Па ипак, ова одлука није била изненађење за све. Мађарски премијер Виктор Орбан је на свом Фејсбук налогу критиковао начин решавања питања приступања Србије ЕУ и објаснио да је Самит ЕУ-Западни Балкан припреман тако да председник Србије Александар Вучић чак није ни дошао у Брисел, пише мађарски лист Хирадо.

Он је приметио да то и није изненађујуће, јер су четири године обмањивани Срби, кандидати за чланство од 2012. године, али Брисел није учинио никакав напредак у вези са њиховим приступањем ЕУ, позивајући се на проблеме владавине права, уједно повлачећи паралелу са тежњама Украјине ка чланству, где, како је истакао, бриселски ревизори такве проблеме нису истакли.

Слично је реаговао и његов колега, словачки премијер Роберт Фицо, поручујући из Брисела, са овог самита, да је српски председник Александар Вучић добро поступио што није учествовао на овом скупу, наводећи да дуго најављивани самит није добро почео. „Србији се стално поставља све више услова за приступање ЕУ како би се њен улазак што дуже одложио, иако је Србија међу најбоље припремљеним земљама“, оцењује Фицо.

Бриселске пацке

А у Бриселу, лидери ЕУ и њених држава чланица, уз консултације са партнерима са тзв. Западног Балкана, усвојили су заједничку Декларацију, којом се наставља инсистирање на традиционалним захтевима — признање независности тзв. Косова и увођење санкција Руској Федерацији. Европска унија је оценила да је Србија током претходне године успорила реформске процесе, забележила назадовање у области слободе изражавања и остварила врло ограничен напредак у правосуђу, уз упозорење да без суштинских помака у владавини права и нормализацији односа са „Косовом“ неће бити убрзања европског пута.

Србија је ушла у процес евроинтеграција који формално траје, али чији исход није ни видљив ни сигуран. Ове интеграције нису само политички процес – оне су огледало односа између права, политике и геополитике на тзв. Западном Балкану. Од првих корака 2000. године до данас, Србија је пролазила кроз низ услова, ломова и замрзавања процеса који откривају суштинску динамику ЕУ према региону.

Орбан је на свом Фејсбук налогу критиковао начин решавања питања приступања Србије ЕУ

Све је почело са сарадњом са Хашким трибуналом. Србија је била правно обавезана да изручи оптужене за ратне злочине, укључујући Милошевића, Караџића и Младића. Овде је ЕУ само потврдила испуњење већ постојеће међународне обавезе – услов је био јасан, мерљив и могао је да се испуни. Када су последњи оптужени изручени, формално је постављена тачка завршетка.
Све што је уследило, међутим, било је друго поглавље и потпуно друга прича.

Први стварни лом није био формалан, већ политички и догодио се у периоду 2015-2016. године када је ЕУ престала да третира проширење као стратешки пројекат, а Србију као „будућу чланицу“, и почела да је посматра као питање управљања кризама. Криза унутар саме ЕУ због миграната, Брегзита, раста евроскептицизма и страха од „увоза нестабилности“ учинили су да проширење више није политички приоритет. ЕУ Србију почиње да посматра као тампон-зону за миграције, фактор регионалне стабилности и партнера за безбедност, док се чланство помера у други план.

Косово постаје услов свих услова. Од 2015. нормализација односа постаје de facto предуслов за све, а без напретка у вези са питањем „Косова“ нема напретка ни у једном поглављу. Тако техничка поглавља губе смисао, а преговори губе карактер права и постају политички.

Бриселски споразум 2013. године и питање Заједнице српских општина ставили су Србију у позицију да мора да испуњава бесконачан и асиметричан услов – формално учествује у дијалогу, али никада не може да зна када је услов „испуњен“. Фокус се помера са споразума на „свеобухватну нормализацију“, што у пракси представља захтев да Србија de facto прихвати државност Косова без формалног захтева за de iure признањем.

Једноставно, уместо статусног питања „Косово” је претворено у „техничко питање”. Још пре отпочињања преговора, Србија има јак међународно-правни аргумент – Резолуцију 1244, због којег свака одлука захтева политички консензус, а ту је проблем са оних пет држава ЕУ које не признају независност „Косова“. Зато ЕУ уводи „статусно неутрални технички дијалог“ који се своди на техничка питања (таблице, документа, полиција, судови, енергетика) који, у ствари, постепено производе државност Косова. Резултат је да се статус никад не решава директно, али се решава последицом решења техничких питања.

Заједница српских општина (СЗО) је најбољи пример манипулације процедуром: формално договорена, процедурално потврђена али никад није имплементирана, по нашки речено – оживотворена. ЕУ, једноставно, нема механизам принуде према „Косову“, али има процедурални притисак према Србији. Понашање Приштине се толерише, док се Србији намеће процедурална обавеза. ЗСО је једини елемент који је формално договорен и који Србија није смела да пусти без услова, где би сваки даљи корак везала за претходну имплементацију ЗСО.

Слично је и са чланством у међународним телима: „Косово” улази у спортске савезе, финансијске институције, регионалне иницијативе… јер „то није признање државности, већ техничко чланство”, док у реалности сваки „технички” улазак јача шиптарску државност.

Прихватање без резерве

Очигледно је највећи пропуст Београда био прихватање „техничког дијалога” без писане, обавезујуће статусне резерве у сваком документу, где је статусна неутралност остала политичка фраза, не и правна обавеза. Рецимо, Бриселски споразум прихваћен без правне форме није проглашен међународним уговором, нити је ратификован у Скупштини и није објављен као закон.

Док га ЕУ третира као обавезујући, Србија над њим нема механизам уставне контроле. А могла је инсистирати на ратификацији или изричитом навођењу да је „политичка декларација”. Овако је добила најгору комбинацију, обавезу без правне заштите. Кључна грешка Србије била је у пропуштању институционалне одбране код Уставног суда. Одлука Уставног суда би створила унутрашњу „црвену линију” и дала преговарачки штит према ЕУ.

Следећи услови, попут реформе судства, борбе против корупције и медијских слобода, као и усаглашавања спољне политике са ЕУ, постају трајни политички тестови. За разлику од Хага, ови захтеви немају коначну тачку и могу се увек проширивати. У суштини, ЕУ је прешла од правног, мерљивог услова, ка политичком инструменту контроле Србије.

Највећи пропуст Београда је био прихватање „техничког дијалога” без писане, обавезујуће статусне резерве у сваком документу

Други лом је уследио у периоду 2021-2022. године, када постаје очигледно да ЕУ више не очекује да ће Србија ући у чланство у догледно време, а Србија више не рачуна на чланство као реалан исход. Од тог тренутка обе стране формално одржавају процес, али са различитим стварним циљевима. Проширење престаје да буде обећање, постаје алат дисциплиновања.

Процес приступања Европској унији заснива се, барем формално, на јасним правилима, транспарентним критеријумима и правно утемељеним условима. Управо зато Поглавље 35 у преговорима Србије са Европском унијом представља изузетак који све више личи на правило. Његова тајност, нејасна правна природа и политичка функција чине га кључном тачком разумевања зашто је процес европских интеграција Србије ушао у фазу трајне неизвесности.

У класичној структури приступних преговора, Поглавље 35 носи назив „Остала питања” и служи за решавање специфичности поједине државе кандидата. У случају Србије, међутим, оно је редефинисано у свеобухватни механизам политичке контроле, усмерен пре свега на нормализацију односа са Приштином.

За разлику од осталих поглавља, оно нема јасно дефинисан правни оквир, не ослања се на директиве и регулативе, нити има прецизне, мерљиве критеријуме за затварање. Тај недостатак правне стандардизације омогућио је да Поглавље 35 постане „натпоглавље” – услов који у сваком тренутку може утицати на напредак или застој у свим другим областима. Управо у томе лежи његова суштинска моћ, али и правна проблематичност.

Једно од кључних питања јесте: зашто садржај Поглавља 35 никада није у потпуности јавно објављен? Одговор лежи у чињеници да би његова транспарентност оголила политичку природу услова који се постављају Србији. Иако се формално избегава термин „признање Косова”, унутрашњи критеријуми и очекивани исходи подразумевају управо ефекте таквог признања: омогућавање чланства Косова у међународним организацијама, демонтажу српских институција и прихватање правне реалности настале једностраним актима.

Јавно објављивање оваквих захтева довело би у питање званични наратив Европске уније да је дијалог Београда и Приштине статусно неутралан. Истовремено, унутар Србије би отворило озбиљна уставна и демократска питања, јер би се показало да се кључне одлуке државног суверенитета доносе изван јавне расправе.

Поглавље 35 уводи и структурну неједнакост у процесу преговора. Док су обавезе Србије прецизно дефинисане и континуирано надгледане, друга страна – „Косово” – није обухваћена истим механизмима одговорности. Не постоји симетричан систем санкција нити јасно дефинисане последице за неиспуњавање обавеза. Још проблематичније је то што Поглавље 35 нема јасну завршницу. Чак и у случају испуњења свих техничких и политичких захтева, не постоји гаранција да ће оно бити „затворено“. То га претвара у процес без краја, у коме се услови могу редефинисати у складу са тренутним политичким приоритетима унутар саме Европске уније.

Тајна Поглавља 35

Иако се често представља као спољни притисак, тајност Поглавља 35 одговара и Бриселу и Београду. Европској унији омогућава флексибилност и избегавање унутрашњих спорова око статуса Косова, док српским властима пружа простор да одрже унутрашњу политичку стабилност и избегну директно суочавање јавности са обимом уступака који се очекују. Тајност, међутим, има своју цену. Она подрива поверење грађана у европски процес и ствара утисак да је реч о политичкој трговини, а не о правно уређеном путу ка чланству.

Поглавље 35 није тајно зато што садржи техничке детаље, већ зато што представља суштинску политичку аномалију у систему европских интеграција. Оно симболизује трансформацију проширења из правно заснованог процеса у инструмент геополитичког условљавања.

Док год његов садржај остане ван јавног увида, европске интеграције Србије остаће процес без јасног циља, временског оквира и демократске контроле. Србија никада није формализовала шта тачно не може да прихвати, у ком правном акту и са којим последицама. А без тога, процедура једе политику. Србија није поражена једном одлуком, већ низом прихваћених процедура без уграђених правних кочница.

Више од две деценије европске интеграције представљају централну политичку парадигму Србије. Тај циљ је временом престао да буде средство модернизације и постао је сам себи сврха. У том процесу, критичко преиспитивање је све чешће проглашавано за „антиeвропејство“, док је свака алтернатива третирана као јерес. Управо зато постављање питања о алтернативама ЕУ није знак изолационизма, већ нужан израз политичке зрелости.

Ипак, политичка елита је наставила да европски пут представља као једину рационалну опцију, често игноришући чињеницу да се сама Европска унија суочава са унутрашњим кризама, замором од проширења и растућим евроскептицизмом. Србија је у процесу који формално траје, али чији се исход никада не завршава – од Хага до бесконачних услова Косова. Србији је потребна стратегија у којој је европски пут једна од опција а не једина догма. Тек када Европа престане да буде религија и постане партнер, Србија ће моћи да води суверену и предвидиву спољну политику.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: European Union