Слободан Иконић: Неком протекторат, а неком апартхејд

Поводом 25 година од краја бомбардовања Југославије, Приштина је организовала прославу јубилеја назвавши га „ослобођењем ‘Косова’”, дан када је планом из Куманова о повлачењу српске војске и полиције с Косова и Метохије престала НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Још су у сећању сцене војних возила које се у дугој колони крећу ка централној Србији, а на сваком од њих заденута по једна југословенска (српска) застава, јер војска на бојном пољу није изгубила рат већ се повлачила са своје земље политичком одлуком.

Био је то 15. јун, пре тачно четврт века, тужан дан за Србе са КиМ, када су отпочеле њихове невоље – за многе одлазак а за оне који су остали немогућ живот све до данас, када им прети и биолошки опстанак на својој вишевековној земљи. Све уз прећутну сагласност међународних снага КФОР-а у униформама НАТО-а. Ти НАТО војници су за Албанце били „ослободиоци”, због чега је за ову годишњицу планирано неколико свечаности, укључујући дефиле тзв. Косовских безбедносних снага (КБС) и полиције на централном тргу у Приштини, у оквиру којег ће бити изложено различито оружје, опрема и системи.

Председница привремених приштинских институција Вјоса Османи састала се с председником Албаније Бајрамом Бегајем, док је у скупштини тзв. Косова одржана свечана седница поводом „дана ослобођења”. Позван је био и премијер Албаније Еди Рама, који је током боравка у Приштини одбио да се састане са косовским премијером Аљбином Куртијем.

Они се, у ствари, гложе око штафете заступања „Велике Албаније” – што се потврдило и 1. маја, када је на снагу ступила примена споразума према којем ће грађани Албаније и „Косова” кроз заједнички прелаз пролазити по убрзаним процедурама – чиме је директно угрожен територијални интегритет Србије. Прекршен је члан два Повеље УН и Хелсиншког документа који обавезује све државе чланице да поштују територијални интегритет и сувереност држава чланица. Крши се и Резолуција 1244 СБ УН на основу које је након завршетка рата 1999. године територија Косова и Метохије неспорно остала у саставу СР Југославије, односно Републике Србије као њеног сукцесора…

Ту чак и „Отворени Балкан” иде у други план, мада има мишљења да и он представља само „наставак” проналажења опције за решење Косова (као што су претходили: корекција границе, размена територије – српско за српско, позив на разграничење…). Немци нису благонаклоно гледали на ту идеју, јер су је сматрали директном опструкцијом Берлинског процеса.

Еди Рама, у почетку велики ентузијаста „Отвореног Балкана”, упозорио је на крај ове иницијативе, прво када је најавио замрзавање односа са Србијом због хапшења тројице косовских полицајаца који су ушли на територију централне Србије, да би после случаја Бањска још више заоштрио реторику. У ствари, право је питање да ли је Рама то учинио због самита Берлинског процеса – чији је домаћин – и страха да му Курти не преотме улогу свебалканског лидера.

У Гранади, на самиту Европске политичке заједнице (ЕПЗ), дошло је и до отвореног северномакедонског коалиционог спорења око „Отвореног Балкана”. Најпре је шеф дипломатије Северне Македоније Бујар Османи рекао да је његов став да би Скопље требало да преиспита учешће у „Отвореном Балкану” ако се докаже да је Србија умешана у напад на север Косова, како Османи интерпретира догађаје у Бањској. Одмах је реаговао његов шеф, премијер Димитар Ковачевски, који је појаснио да се став владе о учешћу Северне Македоније у поменутој регионалној иницијативи није променио и да је Бујар Османи о томе изнео свој партијски став, као потпредседник албанске „Демократске уније за интеграцију” – ДУИ.

Улога Тонија Блера

У сваком случају, Приштини су много важнији били славље, гости пристигли тим поводом и честитке западних ментора. У Урошевцу је чак откривена статуа тадашњег британског премијера Тонија Блера, који је за косовске Албанце „један од хероја косовског рата и НАТО бомбардовања Србије”. Па ипак, Албанијан пост истиче да, иако се обележава 25. годишњица тзв. ослобођења, овај дан није званични празник на „Косову” већ се обележава као дан сећања, уз опаску да је реч о „дану мира” када је „последња чизма југословенских војника напустила Косово”.

Тако је, после Била Клинтона у Приштини, споменик добио и британски премијер, који је био и главни гост и уз фанфаре дочекан у Урошевцу. Чак се неки шиптарски младићи зову као он, попут Тониблера Гашија, чији су родитељи у знак захвалности, децу назвали Тони Блер, Бил Клинтон и Мадлен Олбрајт. Тај феномен је обрађен чак и у поп култури – лик дилера дроге пореклом с Косова у серији Гаја Ричија Џентлмен зове се управо Тониблер. Блер је у Приштини рекао и да је „НАТО интервенција пре 25 година била исправна ствар” и да „стоји уз грађане ‘Косова’”, а Курти му је захвалио на „непоколебљивој подршци” и „доприносу ослобођењу ‘Косова’ од српских ‘освајача’”.

Београдски циници нису пропустили да подсете како су пре 10 година медији у Србији објавили да ће тадашњег премијера Александра Вучића саветовати, између осталих, агенција Тонија Блера, због чега је морала да се огласи и некадашња премијерка Ана Брнабић, појашњавајући да држава не плаћа савете Блерове агенције већ да је ангажман у форми „деливери јунита”, то јест модела рада Блерове владе: мале групе висококвалификованих људи у средишту владе помажу министарствима да постижу резултате у вези с иницијативама које руководство сматра приоритетом.

Пре неколико месеци објављени су тајни документи који откривају да је британски премијер Тони Блер непосредно пре почетка бомбардовања Југославије тражио да се гађају цивилне мете. Како је пренео амерички портал „Грејзон” – који је имао увид у ова документа – иако су у британској војсци признали да би удар на хотел „Југославију” довео до смрти одређеног броја цивила, Блер рекао да је то цена „коју вреди платити”.

Прве ноћи када је бомбардован хотел „Југославија”, НАТО је извео истовремени напад и на амбасаду Кине у Београду, убивши три новинара и ранивши десетине који су се склонили унутра. Блер је наводно лично наредио да се гађају и зграде медија, због чега је НАТО погодио зграду РТС-а, када је погинуло 16 новинара. Декласификовани британски документи откривају да су Британци покушавали да „погурају” Американце да окупирају Југославију и сруше њеног председника Слободана Милошевића током бомбардовања 1999. године.

Посета Блера „Косову” и споменик у његову част није могао да прође без ироније и подсмеха и то баш његових Британаца, који су на друштвеним мрежама – како је пренео британски Индепендент – навели да лик са споменика неодољиво подсећа на аустралијског глумца и певача Џејсона Донована, који је „жарио и палио током 1980-их”. Повод је била објава фотографија Блерове статуе његовог бившег секретара Алистера Кембела у покушају да подстакне бираче да гласају за лабуристе.

Профитирање на Косову

Нису се косовски Албанци својим патронима одужили само споменицима, већ и уносним пословима. Након што је „Косово” прогласило независност 2008. године, почели су да пристижу амерички инвеститори. Како би ојачали своју позицију, ангажовали су некадашње званичнике из Клинтонове администрације. Једна од првих корпорација која је пустила своје пипке на „Косову” је „Бехтел” (Bechtel), инфраструктурни гигант који је желео да гради ауто-путеве. Како би то урадили, морали су да убеде власт територије у којој је 60% људи живело у сиромаштву да им је потребна та скупа саобраћајница. Решење? То је „патриотски ауто-пут” који би повезао „Косово” с Албанијом.

„Бехтел” је, уз помоћ тадашњег амбасадора САД Кристофера Дела, успео да убеди владу у Приштини да прихвати пројекат ауто-пута. Цена, ситница – 700 милиона долара, односно око 20% БДП-а „Косова”. Званични уговорни никада нису објављени, те је убрзо постало јасно: прави износ је вероватно био већи. Аутопут је завршен 2012, по цени од око милијарду евра. Дел је до тада већ напустио „Косово”, али и дипломатску службу, а његов нови послодавац био је управо „Бехтел”.

И некадашња државна секретарка САД Мадлен Олбрајт је искористила прилику да профитира на „Косову”. Њена компанија „Олбрајт капитал менаџмент” изразила је интересовање за куповину косовског телекомуникационог оператера ПТК – иако је већ имала већинско власништво у приватној компанији која се бавила истим послом. Олбрајтова је у први мах одбацила критике да би куповина ПТК представљала конфликт интереса, али је након притиска јавности и чланка на насловници Њујорк тајмса  одсутала од куповине.

Једини високи амерички званичник који није успео да се „опари” на Косову и Метохије је некадашњи главни командат НАТО снага, генерал Весли Кларк. Покушао је додуше да добије концесију за копање лигнита, којим је „Косово” богато. Власти у Приштини су 2013. у тајности чак и промениле законе о рударењу, како би његова компанија добила неопходне концесије без јавног тендера. Ипак, након што је Пројекат за развој УН објавио извештај у коме се наводи да би пројекат Кларкове фирме био противзаконит по старим законима, он се нашао на удару оштрих критика а под притиском јавности, парламент у Приштини је одбио да му да лиценцу за копање лигнита. Ипак, то није био крај Кларковог ангажмана на Косову и Метохији, пошто се недавно састао с Куртијем како би разговарали о пројектима одрживе енергије.

Америчке компаније су зарадиле стотине милиона долара на „Косову”, углавном кроз сумњиве и нетранспарентне пројекте. Детаљнија анализа показује да су америчке инвестиције биле фокусиране на уске интересе тамошњих корпорација, а не на развојне пројекте који су тзв. Косову заиста били потребни.

Иако се „Косово” често приказује као пример успешне америчке интервенције и пројекта изградње државе, то уопште није тачно, наводи белгијски Политико. Након више деценија америчког ангажмана „Косово” је и даље политичко и економско сметлиште. Незапосленост је током претходне деценије у просеку износила 27%, док се процењује да око 800.000 житеља јужне српске покрајине живи у иностранству.

Политика етничког чишћења

У пракси, „држава” која је прогласила независност 2008. до данас је остала амерички протекторат, пише Политико и додаје да, иако „Косово” има председника, владу и парламент – сви знају да је прави центар моћи америчка амбасада – која „жмури” на све што се догађа са Србима, нарочито на северу Косова и Метохије. Сумњива хапшења Срба, физички напади, пљачке имовине српских староседелаца, узурпација институција и охолост полиције са дугим цевима…

У бескрајном низу терора и притисака власти и полиције Аљбина Куртија, последњи су привођење и малтретирање српских дечака због певања српских песама на приватном слављу, или, без икаквог налога и објашњења, упад полиције у две српске школе у Лепосавићу и недозвољено фотографисање школских просторија. А након низа одлука косовских власти, којима се директно угрожавају интереси Срба, Приштина је ових дана повукла нови потез. Срби на северу КиМ добили су позив Косовске агенције за приватизацију да напусте станове које су добили од предузећа у којима су радили или још раде и које су откупили, те да их предају Албанцима који су у тим становима некада живели, али су напуштањем радних места, по тадашњем закону, изгубили власничка права над становима које нису откупили.

Да иза позива на исељење стоји политика, указао је и директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић, наводећи да Курти не мирује и наставља да и одлуком која подразумева исељавање Срба из њихових станова и насељавања Албанаца на север Косова – спроводи политику етничког чишћења.

За америчког „амбасадора” у Приштини Џефрија Ховенијера – кога Политико апострофира као шефа овог америчког протектората – муке Срба нису у фокусу пажње. Њему је важније било да изјави да се САД не слажу с Декларацијом усвојеном на Свесрпском сабору у Београду да је Косово саставни део Србије. На конференцији „Ругова и Запад”, коју је организовао Демократски савез Косова, истакао је да су САД признале независност тзв. Косова и да „с поносом стоје иза тог става”. Само што не каже: „А ви, Срби, упитајте се с ким и зашто и даље преговарате?” Питамо се, али немамо одговор.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: Печат

 

Насловна фотографија: EPA-EFE/Djordje Savic