Slobodan Ikonić: Iznenadna hitrost

Ustavni sud nikako da prevaziđe dugogodišnju etiketu neefikasne, a po mnogima i instrumentalizovane institucije. Ako je to nekada bilo zbog političke blokade, nepotpunog sastava za odlučivanje, promena njegove nadležnosti, danas je to uglavnom zbog načina rada, odnosa prema tvorcima zakona, pa i samih odluka koje donosi.

Kada je Ustavni sud Srbije (USS) utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom Uredba Vlade Srbije o prestanku važenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta „Jadar”, malo ko je bio iznenađen. Ali ne zbog permanentnog i savesnog rada ovog suda već obrnuto. Naročito je zanimljiv tajming ove odluke u odnosu na mnoge druge inicijative za ocenu ustavnosti koje čekaju na postupanje kod USS. Prostorni plan je bio preduslov za dobijanje svih daljih dozvola za rudnik a, kao što znamo, projekat „Rio Tinta” je bio u međuvremenu zaustavljen.

Godinama unazad ovaj sud svojim ponašanjem i radom stvara kontroverze i izaziva polemike u stručnoj javnosti, a onu širu dovodi u stanje zbunjenosti i nedoumica šta je u stvari ustavno, a šta neustavno?

Ovaj put je u pitanju visok stepen sumnje protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji da je odluka USS o nesaglasnosti vladine uredbe sa Ustavom i zakonom posledica dogovora kompanije „Rio Tinto”, koja bi da sprovede taj projekat radi eksploatacije litiju, i Vlade Srbije. A kao argument se navodi da je mogućnost donošenja takve odluke Ustavnog suda nagovestio još u maju potpredsednik Evropske komisije Maroš Ševčovič, kada je rekao da kompanija „Rio Tinto” i Vlada Srbije razgovaraju o prevazilaženju pravnih problema iz prošlosti, radi nastavka projekta „Jadar”, o eksploataciji litijuma kod Loznice.
Netransparentna tajna brzina

Iz presude se vidi da se radilo brzo i tajno. Jedan sudija se tako žali da je bilo premalo vremena da pogleda predmet, pa odlučuje u meri „koliko je mogao proučiti predmet”. Prosto neverovatna situacija, s obzirom na kritike da ova institucija godinama ništa ne radi na temu bitnih predmeta. Ako sudija biva iznenađen i u stisci da pogleda predmet do roka za odlučivanje, teško je oteti se utisku da se predmet na dnevnom redu našao kao rezultat tajnih kombinacija, a ne transparentnog rada.

Iz same odluke suda može se zaključiti da je inicijativu pokrenula „Rio Sava eksplorejšn” („Rio Tinto”) i da je sud doneo odluku bez pokretanja postupka i skraćenim putem. A normalna sudska procedura nalaže da neko sudu pošalje papir kojim nešto traži, sud taj papir pošalje drugoj strani koja odgovori i onda se odluka donosi na osnovu izjašnjenja obe strane.

„Saslušajmo i drugu stranu” je pravno načelo koje svi znamo i kada nismo pravnici, a u ovom postupku sud nije „saslušao” vladu nego odmah prelomio preko kolena i odlučio. Iako vlada nije bila „saslušana” u formalnom postupku, reklo bi se da nije bila u potpunosti isključena, bar neformalno. U izdvojenim mišljenjima se na jednom mestu kaže kako se u predmetu nalazi papir od vlade za koji se ne zna kako je tu zvanično došao.

Ustavni sud je ocenio da se „iz Ustavom utvrđene nadležnosti Vlade i zakonskih odredbi kojima se uređuje prostorno planiranje, ne može zaključiti da Vlada nije bila nadležna da donese Uredbu o prestanku važenja Uredbe kojom je bio utvrđen Prostorni plan područja posebne namene, ali je utvrdio da je Vlada prekoračila granice svoje nadležnosti”. Uredba je, kako je ocenio taj sud, doneta na način koji nije u saglasnosti sa članom tri Ustava i odredbama Zakona o Vladi i Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu.

U obrazloženju su i izdvojena mišljenja dvoje sudija – jedan je podržao odluku uprkos prigovorima, a drugi nije – između ostalog, jer je javnost isključena iz odlučivanja Ustavnog suda. Sudija Tamaš Korhec, koji je imao izdvojeno mišljenje, skrenuo je pažnju da je proučavao praksu Ustavnog suda za ovih osam godina, i da se apsolutno nikada nije desilo da sud donese odluku a da se ne traži mišljenje, odgovor autora tog akta.

Protiv odluke o ukidanju Uredbe Vlade Srbije glasao je sudija Milan Škulić, koji je u izdvojenom mišljenju objasnio svoje razloge. Pored ukazivanja na nepotrebnu brzinu donošenja utvrđujuće odluke, umesto pokretanja postupka – što podrazumeva i davanje prilike Vladi da svojim delovanjem izbegne formalno deklarisanje uredbe kao neustavne i nezakonite – Škulić posebno ističe da bi bilo znatno bolje da se Ustavni sud uzdržao od donošenja utvrđujuće odluke, tako bi umesto upuštanja u vođenje tog svojevrsnog sumarnog postupka doneo rešenje o pokretanju postupka, omogućio da se pravna „sudbina” sporne uredbe Vlade rešava na drugačiji način, koji bi, veruje, bio mnogo bolji od striktnog formalnog „žigosanja” te uredbe kao neustavne i nezakonite.

Naime, ako bi podnosilac inicijative odlukom samog Ustavnog suda dobio oficijelnu i ultimativno autoritativnu ustavnosudsku potvrdu da je uredba čiji je osnovni efekat bio obustavljanje/zamrzavanje svih započetih aktivnosti otvaranja konkretnog rudnika itd. (a to traje već nekoliko godina), neustavna i nezakonita (što je očigledno i osnovna intencija samog podnosioca inicijative), to bi, pretpostavljam, tek onda bio/postao veoma jak pravni argument da konkretna multinacionalna i realno moćna kompanija, u odgovarajućim sudskim i arbitražnim postupcima zahteva, a možda i dobije naknadu štete zbog izgubljene dobiti usled odlaganja projekta, nastalih dodatnih troškova i sl. A sve to na osnovu neustavne i nezakonite uredbe, kako to svojom utvrđujućom odlukom konstatuje sam Ustavni sud, precizira Škulić.
Bez vladinog izjašnjenja

Dakle, još jedan razlog više da vlada oživi projekat. Pošto Vlada Srbije nije pozvana da se izjasni, čime bi morala da brani svoju uredbu o ukidanju Prostornog plana, sada ta ista vlada nema formalnih prepreka da u narednom periodu donese potpuno novu uredbu, a takođe i Prostorni plan može da se promeni u veoma kratkom roku.

Navodeći dalje razloge, naveo je i neodržavanje javne rasprave u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti. „Prema članu 37 stav jedan Zakona o Ustavnom sudu, pravilo je održavanje javne rasprave u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti, a mogućnost Ustavnog suda da javnu raspravu ne održi je veoma upadljiv izuzetak (član 37 stav dva Zakona o Ustavnom sudu)”, smatra Škulić. Ovo je u krajnjoj liniji, kako kaže, utemeljeno i na dejstvu člana tri stav jedan Zakona o Ustavnom sudu, prema kojem je rad Ustavnog suda javan. Nedonošenje rešenja o pokretanju postupka takođe je je od razloga zbog kojih Škulić nije glasao za odluku.

Ne zaboravimo da Ustav izričito predviđa da zaštita ustavnosti, kao i zaštita zakonitosti u skladu sa Ustavom pripada Ustavnom sudu. Naravno, pod uslovom da Ustavni sud nezavisno, objektivno i ažurno oceni sve ono što se pred njim nalazi. Prepreka tome nisu samo objektivno tehničke mogućnosti, već često i pravno politički imperativ unutar samog suda.

Drugim rečima, prema članu devet Ustava, Ustavni sud je bitna poluga u sistemu podele vlasti u Srbiji, mada kritičari, pa i eksperti smatraju da to ni blizu nije tako, a Savo Manojlović – srpski pravnik, aktivista i političar koji je pažnju javnosti stekao kao predstavnik inicijative „Kreni-promeni”, kao i po organizaciji ekoloških protesta u Srbiji – kaže da „baviti se ustavnim pravom u Srbiji, to vam je kao da ste vegetarijanac u klanici mesa”.

Poduži spisak zakona i uredbi nesaglasnih sa Ustavom još nije konačan, kao ni uticaji i opstrukcije za njihovo ispravljanje, bilo da su u samom sudu ili van njega. Jednu od većih zbrka i zabuna izazvao je upravo Ustavni sud kada je po predlogu 25 narodnih poslanika od 8. maja 2013. za ocenu ustavnosti prvog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine parafiranog 19. aprila iste godine odlučio da se ne upušta u ocenu o ustavnosti kako Briselskih sporazuma, kvalifikujući ih isključivo političkim potezima a ne međunarodnim ugovorom, tako i zaključka Vlade i odluke Skupštine Srbije o prihvatanju tih sporazuma, smatrajući ih pojedinačnim a ne opštim pravnim aktima.

Na stranu ekspertize i mišljenja uglednih pravnika za ustavnu materiju, koji nedvosmisleno utvrđuju da i zaključak Vlade i odluka Skupštine Briselski sporazum uvode u pravni poredak Srbije, dajući im kakav-takav pravni obris potvrđenog međunarodnog ugovora, a sebi posrednu, izvedenu normativnu opštost.

Ili se prisetimo reizbora sudija 2009. godine, kada Ustavni sud legalizuje i dozvoljava neustavni reizbor sudija. Ovim su otpuštene sve sudije, a zatim sve sudije birane po političkim kriterijumima, iako je stalnost sudijske funkcije osnova modernih država. Zahvaljujući ovom postupanju 867 sudija ostalo je bez posla zbirnom odlukom sa obrazloženjem na manje od dve strane, da bi tek s promenom vlasti USS usvojio sve pristigle žalbe neizabranih sudija i tužilaca i najavio da će biti usvojene i žalbe koje će tek stići, čime je praktično poništio celokupan rad VSS-a i DVT-a.

Opozicija će pomenuti i izostanak delovanja USS o svojevremenoj odluci vlasti za umanjenje penzija, Zakona o restituciji, ili njegovo legalizovanje obavezne članarine Privrednoj komori, poništavanja odredbe propisa na osnovu kojih su oduzet neki doktorat zbog plagijata i, za opoziciju najvažnije, da USS još uvek nije odlučio o podnetom zahtevu za poništavanje izbornog postupka od 17. decembra 2023. godine, iako je reč o zahtevu o kome je, kako kažu, trebalo ekspresno odlučiti.
Katanac na sudu

Zato je u povodu poslednje odluke USS, ispred ove institucije održan protest protiv iskopavanja litijuma i projekta „Jadar”, a predstavnici udruženja „Ne damo Jadar” najavili da će, ukoliko ne dobiju obrazloženje na njihove primedbe o promeni urbanističkog plana, od 11. avgusta radikalizovati protest. Kako im kod predsednika Ustavnog suda nije omogućen prijem, učesnici protesta doneli su lanac i katanac i zaključali vrata Ustavnog suda.

Bio je to i povod da se u medijima pozabave članovima USS jer su gotovo sve sudije Ustavnog suda – sa predsednicom Snežanom Marković na čelu – glasale za to da se uredba Vlade Srbije o ukidanju projekta „Jadar” proglasi neustavnom i nezakonitom.

Deo javnosti je oštro reagovao kada se predsednica USS na ovoj poziciji našla zahvaljujući izmeni Zakona o Ustavnim sudijama – jer je ispunila sve uslove za starosnu penziju – smatrajući da je ona tu jer vlast želi „svoju osobu” na tako važnoj funkciji. Za njom se vuče „rep” slučaja izgradnje autobuske stanice ATP Vojvodina u Novom Sadu.

Reklo bi se da se za mnogima od njih vuku neprijatni „repovi”, bilo za njihov izbor, bilo za delovanja i aktivnosti koje ih prikazuju u ne baš povoljnoj slici. Što će reći da su imali i te kako razloga da postupe kako su postupili. To se najbolje vidi na primeru sudije dr Dragane Kolarić, za koju nije bilo kritika vezanih za njen posao već zbog činjenice da je u braku sa Srđanom Kolarićem, predsednikom Opštine Čukarica i članom Glavnog odbora SNS.

Dr Dragana Kolarić je izabrana na predlog tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Pored toga što kao sudija Ustavnog suda mesečno zarađuje 467.000 dinara, ona prima još 33.000 kao profesorka Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu. Na godišnjem nivou prihoduje još 300.000 dinara kao profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu i 190.000 kao gostujući predavač na Akademiji za nacionalnu bezbednost Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Ako se na sve doda da je dobro poznato da je Ustav političko pravni akt, onda i na odluku Ustavnog suda treba gledati u skladu s tom činjenicom.