Ко се буде затекао на раскршћу улица Кнеза Милоша и Немањине у Београду неће остати равнодушан на рушевине некадашњег Генералштаба, а још мање на величанствен банер импозантних димензија на згради Министарства одбране на коме је приказан строј припадника Војске Србије под пуном опремом, као и застава Републике која се вијори над њима. Тешко да ће неко остати равнодушан према овом велелепном призору дефилеа наших војника, који на једној од најпрометнијих београдских раскрсница, сигурно корачајући, уз војнички поздрав поручују свима „Служимо Србији!”. Тек нешто раније, на истом месту и у истој величини, преко слике младих припадника Војске Србије пружала се парола војводе Живојина Мишића: „Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!”
Постављени како би привукли младе за војни позив и служење војног кадра, данас су још актуелнији јер је управо Генералштаб Војске Србије покренуо иницијативу и предложио председнику Републике Србије, Александру Вучићу, поновно увођење обавезе служења војног рока, у трајању до четири месеца, како је саопштено 4. јануара из Министарства одбране. У саопштењу се наводи да је то учињено „у циљу подизања одбрамбених способности Војске Србије, кроз подмлађивање и унапређење попуне и обучености активног и резервног састава”, а да „предлог Генералштаба Војске Србије долази након детаљног разматрања опште безбедносне ситуације и савремених изазова са којима се суочава Србија као војно неутрална земља, који су наметнули потребу за прилагођавањем модела попуне војске, а који би омогућио јачање укупног регрутног потенцијала и оспособљавање већег броја грађана за одбрану наше земље”.
У истом дану је, уочи овог саопштења, министар одбране Милош Вучевић најавио покретање скупштинске процедуре за укидање одлуке о суспензији обавезног служења војног рока и ревидирање закона који регулише ту обавезу. Вучевић је на ТВ Хепи рекао да се иницијатива покреће на основу процене безбедносне ситуације у држави и да многе европске државе поново активирају обавезу служења војног рока, наводећи да 13 година није било обавезног служења војног рока и да Војска Србије „сада има потребу за попуњавањем резервног састава”. Говорећи о томе када би почело и колико би трајало обавезно служење, Вучевић је неколико дана касније рекао да ништа неће бити урађено преко ноћи и да предстоји расправа о овој теми. „Ми смо званично покренули иницијативу. Крајња одлука је на Народној скупштини Републике Србије. Надам се да ћемо је усвојити”, рекао је Вучевић, подсећајући да се о овој теми разговара дуже време, те да се за неке важне друштвене одлуке морају створити и услови и амбијент.
Тринаест изгубљених година
У Србији је обавезни војни рок укинут 1. јануара 2011. године – од када у војску иду само они који то добровољно желе – а тема поновног увођења обавезног војног рока у изјавама званичника се јавља већ неколико година. У случају да актуелна власт одлучи да служење војног рока врати у редовне оквире, Србија ће се наћи међу ретким европским земљама – попут Шведске, Литваније или Грузије – које су ту обавезу укинуле па поново увеле. Војни рок нису укидале Швајцарска, Норвешка, Данска, Финска, Аустрија, Турска, Естонија, Русија, Белорусија, Украјина, Грчка и Кипар.
Служење обавезног војног рока трајало би четири месеца, а стручњаци оцењују да је то сасвим довољно. Што се тиче техничког дела, наша војска је опремљена и изнад армија наших суседа, али оружје не може само да служи већ мора да има људи који ће га опслуживати, рећи ће војни професионалци. Својевремено је Србија упућивала око 50.000 до 60.000 младића годишње на одслужење војног рока, тако да смо за ових 13 година изгубили 13 генерација обучених грађана. Војска Србије из године у годину има дефицит нових кадрова, а истовремено и све мање оних у активном резервном саставу. Значај попуњености резервног састава се најбоље видео током 78 дана одбране од НАТО агресије. Тешко би се Србија одбранила да је имала малу, професионалну војску без резервног састава.
Није мало оних који сматрају невероватним да земља с таквим искуствима из прошлог века, па чак и из недавне историје, нема систем у ком комплетан народ обучава за одбрану. Да је ранији теоретски концепт наоружаног народа био и остао најбољи, потврђује пракса Израела и још неких држава у свету које га успешно развијају. Ми смо учење о одбрани избацили из образовног система када нам је било најпотребније, да би „комшилук” увео војну обуку у средње школе иако та држава уопште није угрожена, чак је чланица НАТО-а.
Премда разне анкете и истраживања јавног мњења годинама показују да је за враћање ове обавезе више „за” него „против”, разни душебрижници из другосрбијанског круга и прозападних медија ће овај предлог прокоментарисати као „буђење милитаристичког духа народа”, те колико би то коштало, као и да млади данас другачије гледају на ову обавезу, да би Здравко Понош – бивши начелник Генералштаба Војске Србије – на друштвеној мрежи Икс иницијативу да се врати служење војног оценио као „признање режима да након 11 година њихове владавине, Војска није оно што би требало да буде”, односно да је актуелни модел професионализације војске неуспешан.
Овај генерал – који у војсци никада није био трупни официр – остао је упамћен по вртоглавој каријери у време мандата Бориса Тадића (министра одбране и председника Србије) који ће га коначно поставити и на место начелника Генералштаба (од 2006. до 2008). Много хваљен од западних амбасадора – нарочито се истицао сарадњом са НАТО пактом – што ће се касније показати и као главни разлог за укидање обавезног војног рока.
А то је ових дана детаљно и искрено објаснио др Бојан Димитријевић, историчар и бивши помоћник министра одбране, износећи у медијима план тадашњег руководства Министарства одбране и Републике Србије, да се постепеном интеграцијом са НАТО пактом и очекиваним пријемом у ову организацију иде према потпуној професионализацији војске. Србија је примљена у НАТО-ов програм „Партнерство за мир”, а САД, Велика Британија, Норвешка и Холандија постале су највећи партнери у војној сарадњи, подсећа Димитријевић и наводи да би према плановима Министарства одбране и Генералштаба, до укидања војног рока дошло у периоду после 2010, али уз предуслов (који касније није помињан) да Србија буде део НАТО пакта и тако у оквиру ове алијансе планира своју и заједничку одбрану.
План професионализације укључивао је и стварање резерве: активне и пасивне, која би била позивана у годишњим терминима у јединице и тако обезбеђивала попуну ратне војске. Али, како каже, тадашње „демократске власти“ су остале доследне да суспендују служење војног рока 2010, што је била политичка одлука више усмерена ка анимирању гласачког тела, а не ка адекватном решавању попуне и функционисања војске за наредне деценије и нове безбедносне изазове. „Лично, као неко ко је био делом укључен у тај процес, сматрам се одговорним за ту, по мом мишљењу, проблематичну одлуку“, рећи ће данас Димитријевић.
Време о коме говори Димитријевић је било и време „назови реформе” кад се, уместо да се војска доведе до унапређења и увећања њене борбене снаге, кренуло сасвим супротним путем. Најпре су – за време министровања Бориса Тадића – под разним изговорима уклоњени најискуснији ратни команданти, уништено бројно ракетно, оклопно и друго наоружање. Затим је војни рок смањен на шест месеци – под изговором да је то довољно за обуку – као да нашој војсци уопште нису неопходни обучени војници који би, у случају нужде, одмах могли да ступе у борбена дејства. Уз то је уведено и веома широко практиковано цивилно служење војног рока – које је битно смањило борбени састав војске. Све је пратило и знатно смањење броја професионалних војника и официра, да би се коначно наша борбена авијација скоро потпуно приземљила због недостатка новца за ремонт авиона. А новца није било јер је Међународни монетарни фонд – под патронатом Американаца – строго ограничавао буџетске издатке за војску. Тако је наша војска, као да су је наши непријатељи реформисали, смањена, убогаљена и разоружана.
Од девастације до препорода
Познато је да војни састав и карактер наоружања једне земље говори много речитије о њеним геополитичким приоритетима од било које изјаве политичара, па самим тим и најава обавезног служења војног рока је у корелацији са овом констатацијом. Истовремено, то не значи да ће бити укинута професионална војска, јер ће, како је министар Вучевић нагласио, она остати као ударна снага Војске Србије, за најтеже ситуације; ниједна држава не може да попуни војску само професионалним припадницима, иначе не би и многе друге земље наговестиле обавезно служење војног рока, као Немачка која то најављује за 2026. или 2027. годину. Дакле, није ово само наша тема, већ и много већих земаља.
Додуше, стручњаци ће рећи да је то скуп пројекат зато што би само за обезбеђивање објеката и исхрану будућих регрута држава морала да издвоји око осам милијарди динара и додатних 1,2 за будуће војничке плате, како је то још пре три године истакао Вучић. На процену трошкова утиче више елемената, а потенцијалан број регрута налази се у врху. Трошкови ће, дакле, зависити од тога колико младих људи ће бити обухваћено војним роком и колико дуго ће обука трајати.
Не треба заборавити да су наши војни објекти, наше касарне широм Србије у врло лошем стању. Добар део војне имовине и војних објеката је протеклих година преко дирекције за имовину Владе Србије отуђен, део је предат правосуђу, затим полицији, жандармерији, а део је зарастао у коров. Да би се у реалности дошло до реализације најновије иницијативе – то изискује огромна улагања како би се сви објекти довели у ред.
Данас, према речима министра финансија Синише Малог, новац је најмањи проблем, а о увођењу војног рока биће отворена расправа, јер из Владе Србије сматрају да би било неодговорно да се о томе не разговара јавно. „Отварамо расправу, желимо да укажемо на предности свега тога. Треба да јачамо осећај да припадамо Србији, култ заставе, култ химне”, навео је Мали.
За протеклих 20 година Војска Србије је прошла пут од потпуне девастације и умањења њене моћи до значајног препорода, обнове и подизања нивоа способности захваљујући чему је постала респектабилни фактор у региону, што потврђују и много веће и моћније војне силе и организације.
Свака земља прилагођава решења својим одбрамбеним потребама, али, рекло би се, и расположењу јавности. Најмасовније служење војног рока у Европи има Финска, где 80% младих иде у војску, а 20% у цивилну службу. Војни рок од шест месеци важи за све родове, сем за специјалце и падобранце који се обучавају годину дана.
Други карактеристичан пример служења војног рока је Норвешка – војска је формално добровољна, али због традиције и привилегија које добијају, чак 15% младих служи војску. Војни рок траје шест, 12 или 18 месеци. Привилегије су радно место у војсци, упис на Војну академију и првенство у запошљавању у државној служби или администрацији. Аустријанци служе војску јер је то симбол њихове војне неутралности, али и како би се сачувала веза војске и грађана. Војни рок траје шест месеци, а уколико неко уложи приговор савести, тада служи у некој државној служби девет месеци.
Безбедносне прилике никад нису биле горе – што потврђује и рат у Украјини, уз претњу да се тако нешто догоди и на Балкану. Све су гласнији покушаји измена Дејтонског мировног споразума којима би Република Српска изгубила садашњи статус, али је и сама Србија суочена с питањем Космета, све већег наоружања и милитаризације ове наказе од самопроглашене државе, што се види и на терену, нарочито на северу Косова и Метохије.
Управо способност предвиђања будућих догађаја једно је од неизоставних умећа којима прави државници и политичари треба да располажу. Иако је ове речи италијански политички филозоф Николо Макијавели употребио да би истакао величину Римљана, који су благовремено предузимали оно што мудри владаоци треба да чине, не може им се ни данас ништа одузети или додати. Прави државници треба да воде рачуна, вели Макијавели, не само о садашњим невољама него и о будућим, те да их избегавају свим силама. Сада се јасно види ко није имао ту способност предвиђања будућих догађаја и нашу војску довео у тешко болесно стање. Очигледно је, међутим, и да је Војска Србије прележала ту „болест” и сада је на путу опоравка.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Печат
Насловна фотографија: Танјуг/Министарство Одбране/Јово Мамула
