Слободан Иконић: ЕУ или БРИКС – где је место Србији?

Србија је већ годинама на европском путу – постала је отрцана фраза, чак и фатаморгана „залуталог у пустињи“. Исто толико дуго се поставља и питање: ка чему то заправо наша земља иде? Србија је добровољно ушла у процес евроинтеграција који подразумева одређене реформе и усклађивање са законодавством Европске уније, али њој је – за разлику од других – придодат и политички услов који се тиче Косова и Метохије, тачније његовог решења по жељи оних који су до тог проблема и довели, а то су земље Европске уније, плус њихов главни „газда” Америка.

Зар није амбасадор САД у Београду Кристофер Хил у управо датом интервјуу „Гласу Америке” рекао да је „наша позиција веома јасна: сви треба да се прикључе санкцијама Русији, посебно земље које теже да се придруже Европској унији… Многе мале земље су увеле санкције иако им то наноси штету, али су то ипак урадиле јер је то у вишем интересу, и у интересу веће групе каква је ЕУ. Волели бисмо да Србија уради исто, и да то буде део њеног пута ка евроатлантском систему”. Дакле, цркни Србијо за туђе интересе.

Има, додуше, и других непознаница. Једна од њих је, на пример, и како би се међусобно котирале државе које већ имају статус кандидата за чланство у ЕУ, као што је Србија, и оне које ће тај статус добити „по убрзаном поступку” – попут Украјине и Молдавије – а које на томе могу да захвале пре свега рату у Украјини? Једна непознаница могла би да се тиче и формулације о процесу проширења који би био „реверзибилан и заснован на заслугама”. То би, по многим тумачењима, могло да значи и „деградацију” земаља које не напредују довољно брзо, а као пример се наводи „Србија која нервира ЕУ лидере одбијањем да се прикључи западним санкцијама против Русије”. Уосталом, Европска унија је 2003. године региону Западног Балкана дала обећање о приступању. И још га није испунила.

Престројавање света

За то време свет не стоји, већ се престројава и организује на начин који превазилази постојеће геополитичке околности и хегемоне који су њиме до сада владали. Један од тих модела је и БРИКС, али треба нагласити да то није међународна организација већ платформа за сарадњу и размену, по чему је слична Г7, групи најразвијенијих земаља. Настао је, пре свега, да би се пронашли начини за реформу међународних финансијских институција као што су ММФ и Светска банка, да би се створио „јачи глас и боље заступање” економија у развоју.

Први неформални скуп групе земаља организован је 2002. на годишњем заседању Генералне скупштине Уједињених нација. Деловање ове групе земаља је било консултативно све до састанка 15. маја 2008. у руском граду Јекатеринбургу, када је званично представљен заједнички наступ БРИК. Основна платформа деловања ових земаља усаглашена је око реафирмације водеће улоге УН, на темељу принципа владавине међународног права. БРИК земље су тада најавиле да имају веома озбиљне амбиције да у значајној мери промене темељне основе глобалног светског поретка. Када им се у децембру 2010. године придружила Јужна Африка, акрониму је додато слово „С” и тако је настао БРИКС.

На чланице групе, које су означене као економије убрзаног раста, до данас отпада више од 40 одсто светског становништва, односно 3,2 милијарде људи, као и око 26 процената светске привреде. На мети критика групе БРИКС је пре свега доминација САД и ЕУ у институцијама као што су Светска банка и Међународни монетарни фонд, са захтевом да радикално промене понашање према земљама у развоју. Један од захтева БРИКС-а је и увођење више резервних светских валута уместо једне, садашње (долар).

Чланице БРИКС-а основале су 2015. године Нову развојну банку (НДБ), са амбицијом да земљама у развоју понуде нови избор поред Светске банке и ММФ-а. Нове чланице банке са седиштем у Шангају постале су Бангладеш, Уједињени Арапски Емирати и Египат.

О односима унутар групе говори и чињеница да ниједна од земаља није осудила своју чланицу Русију за рат у Украјини. Преко чланства у БРИКС-у се, очигледно, успоставља равнотежа снага у међународним односима па отуда и нервоза у САД сваки пут када се изговори БРИКС.

Колику тек нервозу ствара то што су 23 државе изразиле жељу да се придруже организацији? На самиту БРИКС-а у Јоханесбургу (Јужна Африка) донета је одлука о пријему пет нових чланица у организацију – Аргентина, Египат, Иран, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Договор је постигнут упркос оклевању Бразила и Индије да прошире чланство у организацији.

Многи ће рећи да те земље желе да обезбеде себи нови канал комуникације који не подразумева нужно, на пример, трговање у доларима. Идеја је да се на мала врата заобиђе америчка валута, зато што најгоре што се може десити земљи јесте ово што се десило Русији – када је 350 милијарди долара из руских девизних резерви замрзнуто у банкама широм Запада.

Дедоларизација

У последње време, због проблема у банкарском сектору Европе и САД, чланице БРИКС-а су повукле низ потеза уперених у глобалну доминацију долара као резервне валуте земаља, и на тај начин додатно подстакле неславни тренд деглобализације светске економије. Стиче се утисак да пола света полако одустаје од коришћења долара.

Први на списку економских маневара, који је овај тренд увео на велика врата, десио се као последица састанка Владимира Путина и Си Ђинпинга почетком марта. Руски лидер се обавезао да усвоји кинески јуан као једну од главних валута за своје међународне резерве, прекоокеанску трговину, па и одређене банкарске услуге, у тренутку када трпи притисак западних санкција.

Замрзавање међународне имовине Русије и гашење банака из међународног система приморало је ту државу да постане четврта по величини економија, искључујући Хонгконг, по обиму трговине јуанима, показују подаци платног система СВИФТ. У Јужној Америци је такође дошло до промена. Бразилска влада је најавила да је потписан договор са Пекингом у ком стоји да ће билатерална трговина двеју земаља бити искључиво у њиховим, локалним, валутама.

Половином марта десио се још један преседан. Иран и Саудијска Арабија су постигли споразум после више деценија међусобног ривалства и сукоба – и то управо због посредовања Кине. Саудијска Арабија је чак са Пекингом договорила продају своје нафте Кини у јуанима, што је потез који умањује доминацију америчког долара на глобалном тржишту нафте, наглашавајући помак једног од највећих светских извозника нафте према Азији.

Ипак, у мору вести о избегавању коришћења долара у трговини, једна је ударила светску јавност као гром из ведра неба. Кинески ЦНООЦ и француски „Тотал енерџис” су закључили уговор о трговини течним гасом у јуанима.

Још током 2014. и 2015. године БРИКС је успоставио контингент валутних резерви као пандан ММФ-у, и Нову банку за развој као конкуренцију Светској банци са циљем да финансира инфраструктурне пројекте, а 2021. године НДБ је примила Бангладеш, Египат, Уједињене Арапске Емирате и Уругвај као нове чланице.

Србија није чланица БРИКС-а, али традиционално негује добре и пријатељске односе са свих пет досадашњих чланица ове организације, као и са већином земаља које би могле да постану његове нове чланице почетком следеће године. Економска и политичка сарадња је свакако најдубља с Кином и Русијом, док су Индија и Египат, уз тадашњу Југославију, почетком 1960-их биле земље покретачи Покрета несврстаних.

Гледајући са овог становишта, Србија би у БРИКС-у била добро примљена, учврстила би неке већ постојеће везе, стекла нове савезнике, отворила би се сасвим нова перспектива која укључује приступ технологијама и иновацијама, тржишту капитала, координираном наступу у међународној арени. Па зашто онда није и чланица?

Како је за „Спутњик” навео политиколог Душан Пророковић, једно од отворених питања је географски положај. Улазак у БРИКС суштински би означио и крај евроинтеграција. Наравно, релативно мало је оних који у Србији верују у будућност евроинтеграција, али је и евидентно да би такав расплет донео неке краткорочне изазове и ризике. Колико има спремности у Србији да се издрже краткорочни изазови и ризици зарад дугорочних шанси и користи? Одговор зависи од читавог низа фактора са врло сложеним међусобним узрочно-последичним везама, каже Пророковић.

Па ипак, није да нема гласова. Према речима посланика у Скупштини Србије из Социјалистичке партије Золтана Данија (оног што је командовао јединицом која је током НАТО агресије на СР Југославију срушила „невидљиви” авион америчког ратног ваздухопловства Ф-117), највише законодавно тело републике могло би да покрене питање уласка Србије у БРИКС. „Прилика да се то разматра појављује се све чешће, поготово што је то мултиполарни светски политички интегрисан систем који пружа велике могућности за билатералне међународне односе”, рекао је политичар у интервјуу листу „Известија”. Истовремено је напоменуо да ово питање до данас није разматрано у парламенту. Али из изјаве политичара произлази да се такви разговори међу посланицима већ воде.

Погрешан пут

Србија не би ни требало да се налази на путу евроинтеграција, већ да се окрене сарадњи са свим међународним актерима у оној мери у којој је то њеном интересу, укључујући и земље БРИКС-а, рекао је за РТ Балкан Милош Јовановић, доцент на Катедри за међународно право и међународне односе Правног факултета Београдског универзитета и лидер Нове Демократске странке Србије, која је из свог политичког програма избацила евроинтеграције.

„Не мислим да су тзв. евроинтеграције Србије нешто што је добро, напротив, не само да на том путу чланства ка ЕУ морамо да се одрекнемо КиМ, што је за нас недопустиво, већ ми се чини да је и сама ЕУ, која је на неки начин отелотворење данашње западне цивилизације, у цивилизацијском, културном, па и економском опадању, и да Србија тамо свакако не треба да буде пуноправни члан“, сматра лидер Нове Демократске странке Србије и наводи да је у географском смислу Србија ту где јесте и да нам блиска сарадња са ЕУ одговара, односно да представља неку врсту императива. Ипак, то би требало радити без чланства у том блоку. „Са ЕУ се може сарађивати у оквиру Европског економског простора без чланства, што је оптимално решење. С обзиром на српску политичку ситуацију којој и даље одговара синтагма да је она Исток на Западу и Запад на Истоку.”

Иако је Србија једина европска земља која би у перспективи могла приступити тој организацији, њена тешња сарадња са БРИКС-ом коси се са ставовима Брисела, јер учлањење у ову организацију искључује чланство у ЕУ. Тако, на пример, Србија која има за циљ да постане део европске породице не може да буде ни члан Покрета несврстаних иако је Београд био оснивач тог покрета. Недавно смо били домаћини тог скупа, али у својству посматрача.

Не треба заборавити да је председник Александар Вучић пре два месеца рекао да ће се у свету догодити драматичне промене ако се у року од годину дана БРИКС-у прикључе УАЕ и Саудијска Арабија, али и још неке земље. Не знамо шта је мислио под тим драматичним променама, ипак наглашавајући да ће БРИКС бити питање за неке нове генерације Срба за 10 или 20 година. „Србија се налази на европском путу. Док сам ја председник, Србија ће бити на европском путу оваквом или онаквом. Хоћемо ли постати чланица ЕУ у том периоду, очигледно је да не. Зато што нас не желе”, поручио је Вучић. Парадокс који мало ко може да схвати.

Дилеме за грађане нема. Уколико би морали да бирају између уласка у БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) или у ЕУ, у Србији би за БРИКС гласало 47 одсто грађана, док би за ЕУ било 35 одсто; за улазак у БРИКС сигурно би гласао сваки други грађанин Србије – 51 одсто испитаних, за ЕУ би било 28 одсто испитаних, док би за улазак у НАТО гласало 10 одсто, показало је истраживање Новог трећег пута, објављено 10. јула ове године.

Рекло би се да ови бројеви обавезују и да званична политика треба да буде усклађена са њима а политичка кокетирања, попут Кримске платформе која заговара војно решавање питања Крима и састанка у Атини на коме се бранио територијални интегритет Украјине (све са Аљбином Куртијем, који је узурпирао суверенитет Србије), препусти онима чији је то интерес. Јер српски није сигурно.